Јуче и данас

Када су недавно Кинези промовисали свој први "стелт“ Ј-20, авион смањеног радарског одраза, у западној штампи спекулисало се да је ова летелица направљена и на основу делова америчког "невидљивог“ Ф-117А, обореног над Србијом 27. марта 1999. године. Од тог догађаја прошло је тачно 12 година. Много тога о обарању "невидљивог“ је речено, али оно што је широј јавности непознато, јесте како се Војска Југославије, опремљена техником старијих генерација, припремала за гађање "стелт“ авиона.
Пензионисани пуковник др Владимир Нешковић, иначе и дипломирани инжењер, од 1992. до 1998. године био је начелник Центра за командно-информационе системе Генералштаба ВЈ, а рат 1999. године провео је при Команди РВ и ПВО.
Он каже да је војска, откако је Ф-117А употребљен у борбеним акцијама током операције "Пустињска олуја“ против Ирака 1991. године, обратила пажњу на овај тип авиона.
"Да би се сагледале могућности ПВО прво је анализирана брзина лета Ф-117А, констатовано је да ракете наших застарелих система "куб“ и "нева“ имају довољну брзину да стигну и униште тај авион“, каже пуковник Нешковић. Затим је анализиран плафон лета авиона и утврђено је да ракете поменутог типа могу досегнути знатно више висине, што значи да би Ф-117А могле уништити у целој зони свог дејства. Међутим, војни стручњаци дуго нису могли да утврде да ли би, и на којој даљини, осматрачки радари могли открити авион, а нишански радари га захватити и пратити, и тиме омогућити гађање ракетама.

Мада су савезничка бомбардовања градова Србије и Црне Горе, посебно Ниша, почела још у јесен 1943. године, права бујица тих разарајућих уништавања кренула је марта и априла 1944. године. Мада се званична историографија тим збивањима, нажалост, није детаљније бавила (!), по југословенским школама се деценијама учило да је то морало да се деси, јер су тада уништавани последњи остаци фашистичких завојевача.
Заблуда.
Југословенско ратиште у тим годинама Другог светског рата није било место одигравања важних ратних операција. Немачке снаге биле су малобројне, како је написао у својим сећањима генерал Александер Лер, нацистичку војску чинили су трећепозивци. Уз то, Италија је, као сила Тројног пакта, већ била капитулирала. У градовима није било партизанских јединица.
Па какви су то онда били разлози за страховита разарања градова и масовно уништавање српског народа?
Дакле, по документима, америчко-енглеска бомбардовања почела су у среду, 20. октобра 1943. године. Ниш је засут бомбама, од којих је у истом трену погинуло више од 250 људи. После проглашења Јосипа Броза за маршала, крајем новембра 1943. године, и договора Стаљин–Черчил о подели интересних сфера, Србија без партизана, са јединицама Југословенске војске у отаџбини, требало је да осети, по својим леђима, снагу савезника и њихових одлука.

Сутра се навршава 12 година од почетка ваздушних напада НАТО-а на Савезну Републику Југославију (СРЈ). Напади су трајали 11 недеља и у њима је, према проценама различитих извора, погинуло између 1.200 и 2.500 људи.
У бомбардовањима, која су без прекида трајала 78 дана, тешко су оштећени инфраструктура, привредни објекти, школе, здравствене установе, медијске куће, споменици културе...
Напади на Југославију почели су 24. марта 1999. нешто пре 20 часова на основу наређења тадашњег генералног секретара НАТО-а Хавијера Солане, а југословенска влада исте ноћи прогласила је ратно стање. Акција НАТО-а, коју су Влада СРЈ, али и бројни правни стручњаци назвали агресијом, уследила је после неуспешних преговора о решењу кризе на Косову и Метохији у Рамбујеу и Паризу, фебруара и марта 1999. године.
О материјалној штети која је нанета Југославији током бомбардовања изнети су различити подаци. Тадашње власти у Београду процениле су штету на око стотину милијарди долара и затражиле надокнаду од чланица НАТО-а, док је група економиста Г17 штету је проценила на 29,6 милијарди долара.
Бомбардовање Југославије је престало 10. јуна, усвајањем Резолуције 1244 Савета безбедности УН. Дан раније, представници ВЈ и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум, којим је прецизирано повлачење снага ВЈ са Косова и Метохије и улазак у покрајину међународних војних трупа.

Приликом доласка на тло САД после рата, дочекало га је више десетина епископа разних хришћанских цркава - што је показатаљ његовог сасвим изузетног међународног угледа...
Када је Јован Скерлић, непревазиђени интелектуални арбитар у области књижевног стваралаштва код Срба, негде на самом почетку друге деценије 20. века упознао Николаја, тада младог монаха, његовом чуђењу није било краја. Скерлић који је био уверени социјалиста и чији је читав животни кредо био одређен хуманистичким секуларизмом, није себи никако умео да објасни како један паметан, образован млад човек, који је притом заиста “видео света” може постати монах. Монаштво је за њега било некакав жалосни заостатак давних времена.
Николај, међутим, такве дилеме није имао. По завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви (други докторат). По повратку у Србију радио је као наставник. Замонашио се 1909. у манастиру Раковица, након необичног (чудесног) оздрављења. Образовање је потом заокружио на Духовној академији у Петрограду.
Први светски рат провео је у Британији и САД као изасланик српске владе, с циљем да се тамошњој јавности представи српска ствар. Био је необично успешан као беседник па су предавања која је он држао остављала, изгледа, трајни утисак на слушаоце.

Први путнички воз у Чачак је приспео из Сталаћа, 20. марта 1911. године, по шинама распона 76 сантиметара и вучен локомотивом која је набављена у Аустроугарској. Била је света недеља, као и стотину година касније кад, ево, неки други Чачани обележавају велику годишњицу добијања гвозденог пута.
Пре тачно сто година хроничари су забележили: „Маса народа из вароши и околних села дочекала је локомотиву окићену зеленилом и заставама, присуствујући једној значајној победи над великом заосталошћу“. Чачак је тада био паланка са 5.671 становником.
– Данас овај град има једну од најлепших станица у Србији, реновирану пре пет година. Станична зграда обухвата 2.500 квадрата, ту су изграђени нова трафо-станица и мали железнички трг, који се лепо уклапа у крајолик. У саставу станице је, на 500 квадрата, модерна амбуланта, која има ЕКГ, спирометрију, стоматологију и лабораторију, са картонима за 3.000 железничара и осталих грађана – рекао је шеф железничке станице у Чачку Јовица Максимовић на јучерашњој свечаности.

Неке западне обавештајне службе знале су да Албанци на пролеће 2004. године, припремају нови талас етничког чишћења Срба, а позната су им била и имена неких организатора насиља. Међутим, тада није спречен погром, а кривце још није стигла рука правде.
Процењује се да је у насиљу учествовало око педесет хиљада, добро организованих и вођених Албанаца. На удару су се нашле српске светиње, културно наслеђе, институције, насеља са преосталим српским живљем. Екстремисте је у рушилачком походу пратила и добра логистика, возила са бензином, каменицама, флашама, оружјем. Више од 20.000 припадника међународних безбедносних снага, колико их је у том тренутку било на Косову и Метохији, нису ни покушали да спрече насиље. Из пламена и рушевина спашавали су голе животе људи који су у једном трену остајали без свега и  постајали понижени бескућници.
Док је трајало насиље, а и дуго после тога, упорно се форсирала теза о спонтаности окупљања. Представници међународне заједнице у Покрајини, на крају су ипак морали да признају да је насиље над Србима етнички мотивисано и  „планирано и добро оркестрирано“. Али ни до данас, бар званично, није познато ко стоји иза насиља. Организаторе и егзекуторе није стигла рука правде, процесуиран је незнатан број маргиналаца. За укупно 143 лица, изречене су казне, већином новчане и за лакше прекршаје. Албански медији који су отворено подстицали насиље, кажњени су тако што су им додељена значајна средства за наводну „едукацију“ новинара.

„Дисово пролеће”, посвећено српском песнику Владиславу Петковићу Дису, почело је 10. марта у Чачку обележавањем стогодишњице изласка његове књиге “Утопљене душе”. О тој манифестацији која траје до 27. маја, разговарали смо са Александром Вукајловићем из службе за информисање библиотеке у Чачку.
„Чувајући дело песника Владислава Петковића Диса, градска библиотека у Чачку, која носи његово име, већ 48 година, традиционално 10. марта на дан песниковог рођења, започиње манифестацију у част завичајног и српског песника, али и поезије уопште", рекао је за наш радио Александар Вукајловић. Он је нагласио да је назив свечаности, посвећене Дису „Поново проналазим себе" и додао да је то уједно и први стих Дисове песме „Са заклопљеним очима”, који је је организаторима послужио као мото за  вече поезије приређене њему у част. Одговор на питање колико је Дисова поезија пронашла читаоце и колико су се они пронашли у њој, покушао је да да проф. др Александар Јерков, који је између осталог рекао да је  блискост и осећање које је Дис понудио у својој поезији била изненађујућа за тадашње време. Поред тога, он се запитао шта смо од великог Дисовог дела упамтили и подсетио да је Дис разапет између себе и света у ком је живео видео даље од свог времена, нагласивши да та његова загледаност фасцинира и данас.

Поводом годишњице рођења војводе Степе Степановића, представници Савеза и Удружења потомака ратника Србије 1912-1920. положили су венце и цвеће на споменик истакнутом српском војсковођи у центру Чачка.
Степа Степановић је пуних четрдесет пет година посветио одбрани своје земље. У српско-турским ратовима 1876-1878. учествовао је као питомац-наредник, касније потпоручник. У Првом балканском рату командовао је Другом армијом, са којом је заузео Једренe, у Другом балканском рату бранили су нишавску зону.
Друга армија под командом војводе Степановића одлучила је скоро све велике битке у Првом светском рату - битку на Церу, Колубарску битку, Кајмакчалан, Солунски фронт... Вешто изведена операција и прва савезничка победа коју је српска војска извојевала у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје.
После тријумфалног повратка у отаџбину, прослављени војвода је титулама, парадама и одликовањима претпоставио миран и скроман живот. Последњу деценију живота провео је у Чачку, где је и умро 27. априла 1925. године.
PTC

Једини писац јужних Словена који је добио Нобелову награду за књижевност и најпревођенији српски писац у свету, Иво Андрић, преминуо је на данашњи дан 1975. године.
Војномедицинска академија је 13. марта 1975. године саопштила је да је Иво Андрић умро у 1.15 часова, а париски лист " Монд" је следећег дана имао на првој страни опширан чланак "Смрћу Иве Андрића југословенска књижевност губи свог јединог нобеловца..."
У часу смрти имао је непуне 83 године, а у бележници је остао запис: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког 'јавног радника' долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају..."
Данас, 36 година доцније Србија, регион па и свет обележавају пола века откако је Иво Андрић, рођен 10. октобра у Долцу крај Травника примио у Стокхолму Нобелову награду за књижевност као први, и за сада једини писац јужних Словена који је понео то највише литерарно признање. Андрић је као нобеловац и академик, и већ онда најпревођенији српски писац у свету, сахрањен уз највише почасти, а у Одбору за сахрану било је 45 најугледнијих личности из политичког и културног живота целе Југославије, јер он јесте припадао и Босни и Херцеговини у којој је рођен и Хрватској и Србији по пореклу родитеља, али је себе сматрао српским писцем.

Српска кошаркашка јавност обележиће 11 година од смрти легендарног тренера Александра Николића, човека чији је визионарски рад обележио период стварања аутентичне југословенске школе у нашем најтрофејнијем спорту.
По делу и заоставштини највећи међу пионирима наше кошарке рођен је 28. октобра 1924. године у Сарајеву. Студирао је право и медицину и био предавач на Факултету за физичку културу у Београду.
Играчке дане провео је током првих послератних година у београдским клубовима Партизану, Црвеној звезди, ОКК Београду и Железничару из Чачка у којем је завршио каријеру у 27. години.
Пословично упоран, препун нових идеја и жеље за сталним стручним усавршавањем, Николић је поставио темеље невероватном развоју југословенске кошарке која је, захваљујући у првом реду њему и његовим следбеницима у поимању „магичне игре”, са маргине збивања доспела у сам центар пажње.
За 15 година колико је провео на клупи државног тима „плавих”, селекција наше земље је по угледу и ауторитету у свету кошарке достигла ниво до тада неприкосновених гиганата светске класе Американаца и Совјета.