Епископ жички постао је марта 1919. да би већ крајем 1920. био произведен у епископа охридског. Изгледа да је специфична мистика древног Охрида посебан утисак оставила на њега.
У међуратном периоду, између осталог, предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, самоникли покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности од оног који омогућава класичан парохијски живот. Била је то врло нетипична појава за српске прилике. Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији (данас Македонија).
Током Другог светског рата налазио се у конфинацији (Љубостиња, Војловица), због подршке државном удару од 27.марта 1941. чиме је државни брод Краљевине Југославије дефинитивно преусмерен против нацистичке Немачке. Извесно време провео је и у логору Дахау с патријархом Гаврилом (Дожић). Била су то једина два висока црквена званичника у Европи која су се налазила у концентрационом логору.
Није се никада више вратио у Србију. Приликом доласка на тло САД после рата, дочекало га је више десетина епископа разних хришћанских цркава - што је показатаљ његовог сасвим изузетног међународног угледа.
Као аутор био је необично плодан, али често неуједначен. Била је то сасвим нетипична личност, пуна супротности, у чијом се делима каткад могу пронаћи, необичне контрадикције.
Николај је био истовремено монах, чак мистик и страствени пушач, имао је високе, ретке, интелектуалне дарове, али поједина његова тумачења делују као крајње симплификације. Подржао је отпор нацизму и нашао се у заточењу, чак логору, током Другог светског рата да би управо у затоцењу написао дело које је, по модерном поимању тог  проблема, прожето идејама које би се могле окарактерисати као антисемитске. Иако је овај термин кад је Николај у питању, сасвим сигурно анахронизам.
Николај Велимировић, епископ,  теолог и филозоф, књижевник и беседник, владика охридски и жички, једна од најумнијих глава Српске цркве уопште, умро је 18. марта  1956. у руском манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији (САД) а сахрањен је на српском гробљу поред манастира Светог Саве у Либертвилу. Његови посмртни остаци (данас мошти) пренети су у Србију 1991.
Српска Црква га је прогласила за светитеља, између осталог, поведена огромном популарношћу и његове личности и његовог дела не само код Срба.
Дела: Религија Његошева, Беседе под Гором, Изнад греха и смрти, Душа Србије, Србија у светлости и мраку, Духовни препород Европе, Агонија цркве, Речи о Свечовеку, Молитве на језеру, Омилије, Охридски пролог, Теодул, Српски народ као Теодул, Средњи систем, Индијска писма, Касијана, Жетве Господње, Диван, Једини Човекољубац.
Небојша Берец, Танјуг