Прве две медаље, сребрне, југословенска репрезентација освојила је са Николићем на челу - 1961. на Европском првенству у Београду и две године касније на шампионату света у Рио де Жанеиру.
Деценију и по касније, Николић је репрезентацију Југославије довео до титуле првака „старог континента” (1977. Лијеж) и планетарног шампиона 1978. у Манили, после чега је завршио свој репрезентативни опус.
Поред читаве плејаде врхунских асова светске класе која је стасавала под патронатом чувеног „Професора”, Николића је од других великих стручњака издвајао предани рад на подизању и усавршавању тренерске школе у тек стасалој планетарној велесили.
Имена Жељка Обрадовића, Богдана Тањевића и Божидара Маљковића, као и број најсјајнијих трофеја које су поменути тренери освајали широм Европе показују плодове рада професора Николића.
Додатну димензију Николићевог авангардног дела даје велика захвалност чувеног италијанског стратега Етореа Месине. Иако никад није директно радио са „Професором” Месина у свакој прилици истиче да је следбеник Николићеве кошаркашке филозофије.
На месту где је као селектор стао Николић, продужили су његови настављачи обогативши сјајан низ резултата на великим такмичењима и након распада заједничке државе.
На клупском плану Николић је највеће успехе постигао је са италијанском Ињисом из Варезеа, тимом који је 70-тих година прошлог века доминирао у еврокуповима освојивши три титуле првака Старог континента.
Завршни печат у клупској кошарци Николић је ударио 1992. године као стручни саветник у Партизану, који се те сезоне у Истанбулу попео на кров Европе, а у кошарци уопште на Златиборском кампу који данас носи његово име.
Бројна признања за допринос развоју европске и светске кошарке Николић је добио и од најзначајнијих кошаркашких институција. Међународна кошаркашка федерација (ФИБА) доделила му је 1995. Орден части, док је 1998. изабран у Кућу славних у Спрингфилду. Девет година касније постхумно је уврштен је у Кућу славних ФИБА у шпанском граду Алкобендасу.
Блиц