Они који су требали да знају шта се спрема, то су без икакве сумње и знали. Немачка обавештајна служба, на пример, према извештају телевизије ЗДФ, знала је да група припадника такозване ОВК и исламских екстремиста, припрема насиље. Конце је вукао Рамуш Харадинај, хашки оптуженик, а главну улогу је имао Самедин Џезаири, припадник Алахове армије. На терену су деловале групе екстремиста пристигле из Македоније, Прешева и Бујановца. Групу из Македоније предводили су Џавит Хасани и Селим Бекири, вођа радикалне исламске секте „Селафиста“, а прешевску Шаћир Шаћири и Љирим Јакупи. Уместо да гоне планере и предводнике  мартовског насиља, које су многи назвали срамотом Европе, неке западне земље наставиле су лобирање за косовску независност. Без обзира на чињеницу што је ово био други велики погром Албанаца над Србима од успостављања протектората УН и што се показало да је живот Срба под албанском влашћу практично немогућ.
Само незнатан број Срба вратио се својим домовима, јер то једноставно није било могуће, иако је један број кућа обновљен. Затворени у четири зида, без слободе кретања, посла, могућности да обрађују имања, повратницима је живот био незамислив.
Ништа се у међувремену није променило на боље. Напротив, и оно мало обновљених кућа, у међувремену је опљачкано и уништено, а њихови власници у контејнерима чекају да се деси чудо и да им се коначно створе услови за повратак. 
Вукомир Петрић, МРС
Биланс мартовског насиља
На мети, пре седам година, нашли су се Срби, њихова имовина, споменици културе и светиње Српске православне цркве, а из домова протерано је више од 4.000 људи.
У таласу насиља 17. марта 2004. године убијено је 19 особа - од тога осам Срба и 11 Албанаца, док се још двоје Срба воде као нестали. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу, никада није идентификовано.
За само два дана повређене су 954 особе, међу њима 143 српске националности и десетине припадника међународних снага који су се сукобили са Албанцима штитећи Србе и њихову имовину од напада. Уништена су и 72 возила УН.
Срби су протерани из шест градова и девет села, а порушено је, запаљено или тешко оштећено 935 српских кућа и 10 друштвених објеката - школе, домови здравља, поште.
Посебна мета насиља Албанаца били су духовно наслеђе и градитељска баштина српског народа, па је срушено, запаљено или тешко оштећено 35 верских објеката, међу којима 18 споменика културе.
Срушени су и манастир Девич код Србице и конаци манастира Светих Архангела код Призрена; у Призрену су изгореле и цркве Богородице Љевишке из 14. и Светог Ђорђа из 16. века на чијем је своду исписана претећа порука: "Смрт Србима".
Уништена је Призренска богословија, епископско седиште у Призрену, оскрнављена су српска гробља, при чему нису поштеђене ни гробнице светог Јоаникија Девичког у манастиру Девич код Србице и цара Душана у манастиру Светог Архангела у Призрену.
У црквама је нестало или оштећено више од 10.000 вредних фрески, икона, путира, одежди и других црквених реликвија, као и књиге крштених, венчаних и умрлих.
Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су псима натерали преко реке Ибар шест албанских дечака из села Чабар код Зубин потока и тако тројицу отерали у смрт.
РТС