Јуче и данас

У Матици српској у Новом Саду вечерас је, поводом 185 година од оснивања најстарије културне институције српског народа, одржана свечана седница посвећена једном од њених добротвора Сави Поповићу Текелији, рођеном пре два и по века.
Истовремено, додељена је традиционална "Змајева награда", овога пута Слободану Ракитићу за збирку песама "Пламен и роса".
Госте је у свечаној сали Матице српске најпре поздравио њен председник академик Чедомир Попов, који је истакао да је Матица наставила просветитељску, културну и научну мисију упркос оскудним средствима, "делећи судбину читаве државе''.
"Око 87 одсто прихода долази од републике, покрајине и града Новог Сада, остатак од 13 процената зарађујемо сами продајом књига и издавањем земљишта и просторија, настојећи да одржимо континуитет у раду свих седам одељења, као и Библиотеке и Галерије Матице српске", рекао је Попов.
И у беседи генералног секретара Матице Душана Николића, посвећеној 250 година од рођења Саве Поповића Текелије, било је речи о материјалним тешкоћама са којима се та установа суочава.
"Матица функционише по моделу кошнице, коју с једне стране чине просветитељи, а са друге добротвори и финансијери, без којих она не би опстала. Држава добрим делом финансира нашу делатност, али ће Матица моћи још боље да испуни своју улогу кад јој се, на основу будућег закона о реституцији, врати њена имовина", истакао је Николић.

Данас се навршава десет година од напада на аутобус "Ниш-експреса" у селу Ливадице код Подујева, у коме је погинуло 12 Срба, док је 43 повређено.
У експлозији мине постављене испод моста на магистралном путу Ниш-Приштина, 16. фебруара 2001. године дигнут је у ваздух први од шест аутобуса којима су расељени Срби са Косова и Метохије ишли на задушнице у Грачаницу, у пратњи војника Кфора.
У нападу је на лицу места погинуло десет особа, а касније су још две преминуле од повреда.
Убијени су двогодишњи Данило Цокић и његови родитељи Снежана (1975) и Небојша-Његош Цокић (1974), Мирјана Драговић (1981), Сунчица Пејчић (1972), Тихомир Стојковић (1969), Драгутин Вукотић(1954), Лазар Миликић (1936), Милинко Краговић (1943) и
Ненад Стојановић (1943), а касније су преминули и супружници Токић из Скуланева код Приштине.
Врховни суд Косова је у другостепеном поступку у марту 2009. године ослободио Фљорима Ејупија, јединог осумњиченог за тај злочин. Еулекс је покренуо нову истрагу.
Теодосије служио парастос
Епископ рашко-призренски Теодосије служио је данас у цркви Свете недеље у Лапљем селу код Приштине парастос поводом 11 година од напада на аутобус "Ниш експреса".

Владика шумадијски Јован, са свештенством служио је данас на гробљу у Крагујевцу помен докторки Елизабет Рос (на слици), и другим страдалим страним медицинским сестрама у Србији које су помагале српски народ у Првом светском рату.
Венце крај гроба страдалим болничаркама положили су председница Народне скупштине Славца Ђукић Дејановић, у име Владе Србије представник Министарства рада и социјалне политике Негован Станковић, амбасадор Велике Британије Мајкл Девенпорт, представници канадске амбасаде, Градске управе Крагујевца, Војске Србије и хуманитарних организација.
Британски амбасадор се захвалио Србији и граду Крагујевцу што сваке године одаје пошту британским хуманитаркама и на тај начин чувају успомену на њих.
''Давање помена страдалим болничаркама јача пријатељство између Србије и Велике Британије, које траје више од 170 година'', рекао је Девенпорт.
Докторка Рос и младе медицинске сестре биле су у Крагујевцу међу првим жртвама у епидемији пегавог тифуса, за време Првог светског рата у Србији, у којој је страдало више од 300.000 становника.
Вести

Српска православна црква и држава Србија 15. фебруара славе празник Сретење, који је и Дан државности и Дан Војске Србије.
Српска православна црква и верници у уторак славе Сретење Господње, успомену на први сусрет Бога и човека - дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.
Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу, празнику Рођења Исуса Христа. Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на први сусрет Спаситеља са људима. Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке, а не за жене.
Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје..."

Српска православна црква у суботу слави Света три јерарха, празник васељенских хришћанских учитеља, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, чија су обједињена теолошка учења обележила византијску цркву 11. века и усмерила православно богословље.
Три васељенска учитеља, који су својим умом, образовањем и начином проповедања хришћанства превазишли своје савременике и које је Црква сврстала у ред светих, били су тема великих богословских спорова и расправе у народу, који су окончани 1084. године установљењем заједничког празника, у време цара Алексија Комнена. У јавним богословским расправама једни су уздизали Василија због његове чистоте и храбрости, други Григорија због недостижне висине у богословљу, а трећи Златоустог због чудесне слаткоречивости и јасноће у проповедању хришћанске вере. Њихове присталице су се називали Василијани, Григоријани и Јованити.
Према предању, спор је решен када су се светитељи јавили у сну епископу евхаирском Јовану, прво сваки засебно, а потом заједно, поручивши му да су "једно у бога", да у њима нема ништа противречно и саветујући га да им напише заједничку литургију и одреди заједнички празник.
Према канону СПЦ, овај празник спада у заповедне због значаја за свеукупно хришћанско учење и слави се увек 12. фебруара по Грегоријанском, односно 30. јануара по Јулијанском и богослужбеном календару СПЦ. У православним храмовима служе се литургије у славу светитеља који су заузели високо место у историји хришћанске цркве.

У Удружењу књижевника Србије, на педесетогодишњицу трагичне смрти „принца српских песника” – Бранка Миљковића, откривен је барељеф са ликом песника, рад вајара Небојше Митрића, дар Горана Миљковића, песниковог синовца. У пригодном књижевном програму, своја сећања на једног од највећих српских песника, изнели су: Радомир Андрић, Славомир Гвозденовић, Петар Пајић, Драган Колунџија, Адам Пуслојић, Миљурко Вукадиновић, Милица Јефтимијевић Лилић, Предраг Богдановић Ци и Мирјана Ковачевић, а Миљковићеве стихове казивао је Љубивоје Тадић.
Представљена је и књига Бранка Миљковића „Изабране песме” (избор сачинио Слободан Стојадиновић) и „Споменица Бранка Миљковића”, са стиховима српских песника о Миљковићу (приредио Слободан Стојадиновић). Обе књиге објавила је „Беоштампа”.
У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, 50 година касније, изазива многе контроверзе.
Бранко Миљковић је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Почиње да пише песме са тринаест година. Прву песму објављује 1952. у београдском листу „Записи”, имао је тада осамнаест година.
У књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, Петар Џаџић тврди да је Миљковићев одлазак из Београда у Загреб „узрокован љубавним јадом”. Џаџић каже:

Пре 27 година, тачније 8. фебруара 1984, Санда Дубравчић је на Олимпијском стадиону "Кошево" упалила олимпијски пламен и озваничила почетак 14. зимских олимпијских игара у Сарајеву. Биле су то до тада најбоље организоване игре, рекао је на затварању покојни Хуан Антонио Самаран, тадашњи председник Међународног олимпијског комитета, човек чије име данас носи Олимпијска дворана "Зетра". Игре су одржане у знаку Вучка, симбола који је тада био планетарно познат, а данас је већ пао у заборав.
Управо у "Зетри" јуче су поводом 27. годишњице заједничку свечану академију организовали Олимпијски комитет БиХ и град Сарајево. Била је то прилика за подсећање на највећи спортски догађај икад одржан на нашим просторима. Сарајево је Игре добило у конкуренцији са Сапороом (Јапан) и Фалун/Гетеборгом (Шведска). МОК се у избору земље домаћина делимично водио и политичким разлозима, јер - као несврстана држава - тадашња СФРЈ је давала мање прилика за хладноратовске бојкоте, забележене на ОИ тих година.

Данас се навршава 12 година од почетка мировне конференције о Косову у дворцу Рамбује код Париза, на којој су учествовали представници власти у Србији и косовских Албанаца, уз присуство међународних званичника.
Конференција која је трајала 17 дана, завршена је неуспехом, а међународна Контакт-група је одлучила да се преговори делегација Владе Србије и косовских Албанаца о решењу косовске кризе наставе 15. марта 1999. у Паризу.
Шеф делегације Владе Србије на преговорима о Косову Ратко Марковић изјавио је тада да састанак у Рамбујеу "није дао резултате, јер се није пошло од темеља, већ од крова".
Марковић је рекао да се делегације две стране, иако је требало да преговарају и постигну споразум, "никада нису састале, да правила за рад састанка никада нису утврђена" и да је резултат била изјава, а не споразум.
Делегација косовских Албанаца прихватила је у начелу предлог споразума о решењу косовске кризе који је предложила Контакт-група.
Делегација Владе Србије прихватила је такође у начелу тај предлог, али је остала при ставу да се трупама НАТО не дозволи пролазак кроз Србију и да међународне снаге на Косову буду под окриљем УН.

Приспео је до оне мрачне шуме о којој пева Данте. Да ли га је најтрагичнији усуд смрти у њу водио? Једног фебруарског јутра, кад је и дрво рекло „Немој“.
Је ли био створен за опеване поноре или друге дубине које хране сва бића, а не само уклете. Витман је сматрао да су му песме добре само ако издрже пробу неба. А Бранко Миљковић – пробу смрти, на личном примеру, издржљивошћу истовременог певања и умирања, једначењем праелемената света са шаком пепела или било чега другог што је било ватра или би то могло бити.
Збиркама Узалуд је будим, Порекло наде и Ватра и ништа сав је Бранко испеван лично, мада су оне целином узајамних односа, основом своје уметничке стварности, понајмање препевана аутобиографија. Мало је то бити само ја, и зато је говорио да се и Ајнштајн може препевати.
Са непуних двадесет и седам година веровао је да све зна што се може знати о смрти, када је изгледало да му се живот открио. „Исто је певати и умирати“... певао је неразјашњеним неискуством младости („младости неискусно свићу зоре“), поистоветивши толико разноврсне, и те како различите природе, живим универзумом самог стваралачког духа. И заиста, духовни извор, почетак стварања песме, сада и увек, остаће тајна, као и почетак Стварања света. Јер свет каквим га је опажао и опевао Бранко Миљковић створен је на узроцима и мерама рађања и умирања

Потпредседник делегације Европског парламента за односе са земљама западног Балкана Јелко Кацин позвао је известиоца за Црну Гору Чарлса Танока да у текст резолуције уврсти и амандман који се односи на цркву на Румији, при чему је у говору митрополита црногорско-приморског Амфилохија назвао пуковником.
„Ситуацију у Црној Гори пратим одавно, јер сам био известилац за Државну заједницу Србија и Црна Гора. Пуковник Амфилохије није нешто ново на вашем тлу. Известилац је међутим нови, па мислим да је коректно да укажем на неке мање познате чињенице, како би се упознао са комплексношћу ситуације у Црној Гори и створио јасну представу, прво сам себи, и да о томе извештава Европски парламент”, изјавио је јуче Кацин подгоричким електронским медијима.
Упитан да ли је грешком митрополита назвао пуковником, он је одговори: „Митрополит представља цркву и он је у прошлих неколико година био веома милитантан у својим наступима. То што сам употребио реч пуковник, нисам сам измислио. Тај начин ословљавања био је, а мислим да је још увек, веома присутан у Црној Гори и веома добро илуструје његов начин понашања до сада.”
Јелко Кацин је и јавно позивао известиоца ЕП за Црну гору Чарлса Танока да на наредном састанку са црногорским званичницима у Подгорици отвори и, како каже, „осетљиво питање цркве на Румији”, као и да очекује да ће његов амандман Чарлс Танок уврстити у текст резолуције Европског парламента.