Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Прилози

Страница: 1 2 3 ... 249

Током новембра и децембра велики број људи или слави славу или иде код некога на славу. Сазнајте шест најважнијих ствари о овом значајном породичном празнику.

Шта је крсна слава?

Слава је народни и црквени обичај који је за Србе, поред Васкрса и Божића, најважнији породични празник током којег се прославља и обележава дан одређеног светитеља, који је заштитник породице.

Зашто славимо славу?

Најраширеније је мишљење да обележавање крсне славе води порекло из периода пре прихватања хришћанства, а да су људи, током покрштавања крајем 9. века, уместо паганског заштитника прихватали хришћанског свеца као заштитника породице којег ће убудуће прослављати.

Шта нам је потребно да обележимо славу?

За слављење славе најважније су четири ствари - славски колач, жито, црно вино и свећа. На дан славе, колач и жито се односе у цркву где се освештају и режу, а неке породице то раде и у кући.

Које су најчешће славе?

Слава коју слави највише Срба је Свети Никола, 19. децембра, а велики број људи слави и Аранђеловдан, Ђурђевдан, Митровдан и Светог Јована.

Шта понети на славу?

Када идете на славу као гост, најпригоднији поклон је флаша црног вина, а за домаћицу кафа и букет цвећа.

Да ли славу славе само породице?

Осим породица, славу славе и многе институције и локалне самоуправе. Најпознатија је школска слава - Свети Сава, коју све школе обележавају 27. јануара, а град Београд као своју славу обележава Спасовдан.

РТС

Крсна слава

Да ли је Биљана Поповић Ивковић државна секретарка или приватна секретарица Небојше Стефановића? Како је без суђења пресудила да је Александар Обрадовић шпијун и лопов? И да ли би то урадила и да у трговину оружјем није умешан отац њеног шефа

Па како може да буде херој неко ко је шпијун и ко наноси штету и наменској индустрији и Републици Србији, зарад неких интереса... У сваком случају, он је шпијун. Лопов“. Овако је Александру Обрадовићу, раднику Крушика, по кратком поступку, пресудила Биљана Поповић Ивковић, државна секретарка у Министарству унутрашњих послова, мада због тих речи многима више личи на приватну секретарицу министра Небојше Стефановића. 

Биљана Поповић Ивковић на Пинку није објаснила - додуше нико је тамо није ни питао - како то Обрадовић „наноси штету и наменској индустрији и Републици Србији“. Па, ко је приватним трговцима оружјем продавао муницију јефтиније него државној компанији, Југоимпорт СДПР? Обрадовић или управа Крушика, коју је поставила власт СНС-а? И ко заиста наноси штету наменској индустрији - онај ко је смогао храбрости да „загризе метак“ и медијима дојави могући криминал и корупцију или они који су директно оштетили и фирму којом руководе (у овом броју НИН објављује доказе да се у неким случајевима муниција из Крушика привилегованим приватним фирмама продавала чак и испод цене коштања?!), али и друго државно предузеће из наменске индустрије, јер су од Југоимпорта тражили да за исте производе плаћа 10 до 20 одсто више него њима, из неких разлога драге приватне фирме? 

Ако су оваквим пословним комбинацијама оштећени и Крушик и Југоимпорт, онда је оштећена и Република Србија, с обзиром на то да је држава већински власник оба оштећена предузећа. Да ли је све ово секретарица Поповић Ивковић превидела само зато што је Гим, једну од привилегованих фирми, лично заступао Бранко Стефановић, отац њеног шефа? 

Наставак...

Милионски аудиторијум који је покривен телевизијама са националном фреквенцијом практично је одсечен од вести о Крушику. Нема! А оно чега у медијима нема, није се ни догодило! А онда не може ни да произведе последице

Прошле недеље често сам одлазила у посету у једну београдску клинику. Било је то дубоко депримирајуће суочавање са суморним сликама недостојних услова у којима раде лекари и медицинско особље и лече се болесници. У шестокреветној соби, пацијенти махом дремају јер нема уобичајене послеподневне гужве, пошто су сви, осим једног болесника, из унутрашњости, а њима посета долази викендом. Зато је живост у болесничку собу унео нарамак новина које сам донела и чији су наслови подстакли њих петоро да очигледно само наставе већ започету политичку дискусију. Присуствовала сам тако на необичном месту ефектима вишегодишњег препарирања јавности на којој се цементира подршка власти. Петоро, иначе врло пристојних и простодушних људи били су искрено згрожени што су Бастаћеве присталице на улици „претукле Весића“, што су му „ђиласовци запалили све књиге“, и што су новинари „узели паре од Запада да масно лажу“ о шверцу оружја и о томе „да је човек који је то пријавио ухапшен“. Као кључни аргумент потегли су председника „који је рекао да то око трговине оружјем уопште није истина“. На моје питање где су то прочитали, признали су да они немају новца да купују штампу али зато гледају Пинк, Хепи и РТС и тако „знају све што се дешава“. Био је то мали „ин виво“ ехо стратегије управљања лажним вестима као ефикасни инструмент управљања подршком. И очигледан пример како то функционише кад телевизије с националном фреквенцијом подигну бедем да непријатне истине и догађаји који могу да компромитују власт не стигну до грађана Србије. Нарочито пола године пре избора. То се управо дешава са афером о трговини оружјем и пропадању фабрике Крушик и са покушајем потпуне медијске изолације узбуњивача Александра Обрадовића и потпуне глувоће правног система према бруталном кршењу његових људских права. 

Наставак...

Дуго већ изборне сондаже показују да опозицији не иде. Рејтинг појединачних опозиционих формација и њихових лидера једва да повремено достигне двоцифрени број, док већина њих није ни близу изборног цензуса. Истовремено, подршка владајућој коалицији је константно натполовична.

Два налаза из недавног истраживања Ђорђа Вукадиновића, коме се не може импутирати прорежимска пристрасност, завређују посебан интерес.

Вукадиновић утврђује да иако тек петина грађана по сопственој процени живи боље него пре пет година још увек је више оних који мисле да је Србија на правом путу од оних који се не слажу са том оценом (43 % : 38%). Питање је зашто оцену о бољитку подржава и највећи део оних који живе непромењено лоше?

Ради ли се само о режимској пропаганди на коју се не може дати видљив одговор или томе да опозиција не нуди јасну алтернативу. Шта после Вучића?

Друга дилема везана је за налаз да ће бојкот који се , ако се жели равноправна утакмица, већ тешко да избећи, у најбољем случају подржати половина опозиционо настројених бирача. Није ли то бар посредан доказ да се са причом о бојкоту, што је иначе добра полазна преговарачка позиција, као коначном избору кренуло преурањено а млако и за укус бар половине сопствених присталица ?

Иза приче о изборним условима и бојкоту која исцрпљује енергију опозиције и скромну медијску пажњу коју она добија, стоји, међутим, одговор на претходно питање како се опозиција нашла у овој позицији и објашњење чињенице да са протоком времена анимозитет према њеним лидерима као да само расте.

Медијски мрак и сатанизација у великој мери објашњавају овакво стање. Стање се заиста не може променити за пар месеци.

Наставак...

Кад мало боље размислим, свако од нас је помало Александар. Обрадовић, Вучић, Вулин или неки четврти.

Најмање је, нажалост, Обрадовића. Не, не мислим на Бошка, рекох већ да се у сваком од нас крије неки Александар. Елем, да је у Србији више људи као што је узбуњивача из ваљевског Крушика, уверен сам да би свима било боље. Пардон, не баш свима. Некима баш не би било добро. Ево, на пример, да је више таквих Александара (Обрадовића) не би било добро бар двојици његових имењака - Вучићу и Вулину.

Тим пре је права штета што о открићима Александра Обрадовића скоро ништа не знају гледаоци телевизија са националним фреквенцијама и читаоци провладиних таблоида. Немају они појма ни да је овај храбри супруг, отац осмогодишњег сина, и сам син забринутих родитеља, брат као и он храбре сестре, уопште малтретиран, хапшен, привођен. Они знају само да је Владимир Орлић, заменик председника посланичке групе СНС у Скупштини Србије прошле недеље, пред милионима сведока, на јавном сервису, скресао у брк Ђорђу Вукадиновићу прекорним и строгим питањем у стилу „о чему причаш, а ко је то у затвору“?

Стварно, колико је људи који се као слободно крећу по Србији, а у ствари нису ни свесни да живе као у затвору? И да су мање слободни од једног човека коме је до даљег продужен кућни притвор?

Не сумњам да би Орлић и његови страначки ортаци више волели да Александра Обрадовића заправо и нема него да га има, па макар и у затвору, али стиче се утисак да чине све да заташкају причу о спорној трговини оружјем, у коју је умешан и Бранко Стефановић, отац министра полиције Небојше из Београда. Први у томе предњачи један други Александар, у ствари Александар Први. Он, на пример, данима негира право Обрадовићу да уопште може да рачуна на статус узбуњивача. И чик да видим тог мајчиног сина у правосуђу који ће стиснути петљу и супротставити се „најбољем студенту Правног факултета у новијој историји Србије“ и заштитити узбуњивача из Ваљева од извршне власти, којој је једини циљ да заташка још један случај у којем је њихов припадник ухваћен са до лаката у мед умоченим рукама.

Наставак...

...бори за политички опстанак

Канадски премијер Џастин Трудо на данашњим парламентарним изборима бори се за свој политички живот пошто је његов статус звезде либералне политике у сенци низа скандала и критика о неиспуњеним очекивањима, оцене су медија које преноси Радио слободна Европа (РСЕ).

Анкете показују да би Трудо могао изгубити на изборима од конзервативаца или  макар да неће добити већину у парламенту, због чега би морао да се ослања на опозиционе партије како би остао на власти, указује Асошиејтид прес (АП).

Још од 1935. године се није догодило да канадски премијер у првом мандату изгуби у покушају да добије други мандат, истиче агенција, уз оцену да је комбинација скандала и високих очекивања угрозила шансе Трудоа да добије други мандат на челу владе.

Трудоов отац Пјер је дошао на власт 1968. на таласу „трудоманије” и мада је лоше пролазио у анкетама четири године касније, ипак је водио Канаду 16 година, поставши либерална икона. Џастин Трудо је, подвлачи АП, вратио земљи либерални идентитет 2015, после скоро 10 година владавине конзервативаца и сматран је светиоником наде за либерале у ери председника САД Доналда Трампа.

Највећи ривал Трудоа на изборима је лидер конзервативаца Ендру Шир, каријерни политичар, којег у његовој партији описују као безбојног, али и као противотров Трудоовој разметљивости. Шир обећава да ће укинути карбонски порез и смањити потрошњу што би укључило помоћ иностранству, за 25 одсто. Али и он има своје проблеме, указује АП, пошто је оптужен да је дотеривао своју биографију и да има двојно америчко-канадско држављанство.

Наставак...

... човечанство остаје без кључног ресурса

Свет се суочава са бројним проблемима. Глобално загревање чини океане вишим и киселијим, политичке кризе потресају бројне земље, а претња нуклеарним сукобом све је већа. Ипак, на хоризонту се наслућује још једна криза, која, уколико свет настави да је игнорише, могла би да изазове катастрофалне последице.

Фосфор је есенцијални минерал за сав биљни и животињски свет на Земљи, па тако и за људе. Један од градивних елемената ДНК, овај основни ресурс омогућава ћелијама да преносе енергију, а када се извади из земље, додаје се ђубриву да би се повећали пољопривредни приноси.

Проблем лежи у томе што фосфор није обновљиви елемент, тренутно не постоји замена за њега, налазишта су све ређа, а потрошња све већа. Због свега тога, проблем са фосфором је све озбиљнији.

Уколико се ништа не учини на пољу смањења потрошње, група од 40 међународних стручњака је сада упозорила да ће планетарне резерве ускоро пресушити.

Само у протеклих 50 година, производња фосфатних ђубрива порасла је пет пута, а са растућом људском популацијом очекује се да се потражња удвостручи до 2050. године.

И док човечанство јури ка ивици, привредни и универзитетски стручњаци кажу да је свет потпуно неприпремљен за „фосфорну кризу“.

„Не постоји сарадња нити координација на глобалном нивоу која би гледала како на одговоран начин користити фосфор“, наводи еколог Каспер Рајцел, који проучава фосфор у воденим екосистемима и који је учестовао у прављењу извештаја.

При тренутним нивоима потрошње, неки модели показују да би у наредних 80 година могли да останемо без фосфора. Иако неке студије показују да имамо више, а неке мање времена, све се слажу да ће сигурно доћи тренутак када будемо остали без фосфора.

Наставак...

Сме ли уметник са Балкана да се бави политиком

„У мојој првој библиотеци било је охо-хо књига Моме Капора, и све су биле бар по једаред прочитане, позајмљиване около, исподвлачене.

„Моја прва библиотека и ја разишли смо се негде у јесен 1991. Од тада се родила и расте моја друга, надам се и последња лична библиотека.

„У њој тих књига нема.“

Овако је о Момо Капору писао у Времену новинар Теофил Панчић 2010. године, када је писац преминуо.

У тексту под називом „Ех, тај твој Момо“, Панчић „уместо некролога“ пише како је одрастао на Капоровим романима. Али зашто га је због политике годинама касније напустио.

„У питању је био In memoriam за Мому Капора, па сам био сентименталан и попустљив тада“, коментарише данас за BBC на српском Теофил Панчић тај микс Капора као књижевника и политичара, који је био на списку одбране Слободана Милошевића у Хагу, али и члан Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу.

„Пре тога написао сам много критичких текстова о његовом политичком иступању.“

Вест да је писац Петер Хандке добио Нобелову награду за књижевност изазвала је буру у књижевном, али много више у политичком свету Балкана. Међу наградама, Хандке је већ добио и ону која управо носи име - Момо Капор.

„Ако погледамо писце из Србије, али и целе бивше Југославије у контексту ратова - ту је било биографија које су упрљане“, каже новинар Времена.

„Али, питање је да ли оне прљају и библиографије писаца?“

Наставак...

углавном између Трудоа и Шира

Лидери шест странака суочили су се у понедељак у дебати на енглеском језику, која је у највећој мери била обојена међусобним нападима између двојице водећих, лидера либерала и конзервативаца, Џастина Трудоа и Ендруа Шира. Остали, лидерка Зелених Елизабет Меј, НДП-а Џагмит Синг, Блока Квебеква Ив-Франсоа Бланшет и Народне странке Максим Берније, углавном су се задржавали на својим најзначајнијим ставовима.

Шир је окарактерисао свог главног ривала Трудоа као маскирану лукаву и превртљиву особу која је изгубила морални ауторитет да влада. То је поткрепљивао дешавањима око фотографија на којима је Трудо са затамњеним теном, као и афером око СНЦ Лавалина, после које су оставке поднеле две министарке из федералне владе. 

Трудо је, пак, са своје стране, оптужио Шира да не верује у климатске промене, да нема план за очување животне средине и да промовише агенду која иде у прилог најбогатијих грађана. Што се тиче СНЦ Лавалина, Трудо је само рекао да се неће извињавати због тога што је стао на страну посла за Канађане.

Лидер НДП-а Синг покушао је да задржи позитиван приступ, а лидерка Зелених Меј се трудила да задржи пажњу бирача заинтересованих за животну средину, а при том незаинтересованих за оно што промовишу друге странке.

Лидер БлокаКвебеква Бланшет држао се сепаратистичких идеја, док се народњак Берније ослањао на план о смањивању броја имиграната на ниво који би омогућио њихово успешније интегрисање. Берније је истакао да не желимо државу у којој, као у европским земљама, постоје проблеми око уклапања имиграната у друштво. Он је приметио и да нема много грађана који подржавају прихватање великог броја новодошлих усељеника. 

Трудо је приметио да се конзервативац Шир приватно слаже са таквим ставовима о имиграцији, што је овај одбацио, тврдећи да верује у поштен, уређен и саосећајан имиграциони систем.

Наставак...

Већина владика бојкотовала свечаност

Патријарх српски Иринеј вечерас је у Центру “Сава” на свечаној академији поводом осам векова самосталнсти СПЦ уручио је највише црквено признање - Орден Светог Саве Првог реда председнику Србије Александру Вучићу.

Вучића је, на патријахов предлог, одлковао Свети архијерски синод за “деталну љубав према Цркви, ангажовање на очувању јединства српског народа и неуморну борбу за целовитост Србије и очување КиМ у њеним границама”.

У знак протеста због ове синодске одлуке свечаној академији није присуствовала већина спских архијeреја окупљених на центраној прослави јубилеја.

На скупу у Центру Сава било је 15-так владика са све петочланим Синодом, што је скоро трећина активног саборског тела, не рачунајући пензионосане епископе. Истовремено из врха СПЦ стижу сингнали да се повећава број потписника захтева за одржавање ванредног Сабора због погоршања ситуације у СПЦ последњих месеци, која је прошле недеље кулминирала синодском одлуком о Вучићевом одликовању.

Група владика, како наш лист незванично сазнаје, обратила се поглавару СПЦ захтевом за одржавање ванредног Сабора у коме, између осталог, наводи да им “огроман број верника шаље протесна писма због доделе ордена Александру Вучићу, због чега сматрају да о тој одлуци треба да се саборски договори, али и са жалошћу сведоче и да је углед наше најсветије Цркве и патријархов лично нарушен”. Одлуку о евентуланом ванредном саборском заседану требало би да донесе “црквена влада” могуће већ ове недеље. У врху СПЦ сада негирају раније спекулације да је патријарх Иринеј наводно одбио тај захтев у Жичи. СПЦ још није званично изјаснила ни да ли ће прихватити позив цариградског патријарха Вартоломеја да српски црквени јубијел прослави у Никеји 12. октобра.

Наставак...
Страница: 1 2 3 ... 249