Прилози

Питање из наслова сасвим је реторичко, и одговор је знан: држава нам је Надстрешница. То јест: имала би бити. Оно што је њено основно значење - истурени заклон испред грађевине, вреди и у пренесеном: место где се можемо заклонити, простор наткриљен тако да пружа основну заштиту, тачка на коју можемо рачунати као на бар привремено уточиште, ограничена територија на којој имамо осећај да смо безбедни.

Шта бисмо друго, уосталом, тражили и очекивали од државе, за шта друго бисмо за њу радили, зашто бисмо је, посредно или непосредно, стварали?

Кад падне Надстрешница, пала је држава. То је, ето, оно што се десило у Новом Саду, првог новембра. Држава је усмртила петнаесторо грађана. Оних који су од државе очекивали заштиту пред невољама - од елементарних непогода до безакоња. Ово потоње усмртило је Немању, Анђелу, Ђорђа, Валентину, Сару, Милицу, Милеву, Сању, Стефана, Милоша, Ђуру, Вукашина, Васка, Горанку, Ању. Страшно је додати и временску одредницу: за сада.

Безакоње, јер о томе је овде реч, јест убица. Сваки недонесени закон, сваки пренебрегнути закон, свако прекршено правило, свака арбитрарна уредба, свака лоша погодба - могу бити извор животне опасности. Безакоње је највећи непријатељ државе. Али, кад држава постане врело безакоња, шта онда?

Онда држава више није Надстрешница. Онда је убица.

И то је осећање о коме је овде, такође, реч. Осећање беспомоћности, угрожености, страха, баш као и посве физички осећај притиска - ако још вреде давно научене дефиниције у разликовању осећања и осећаја - то је оно с чим смо се суочили после пада надстрешнице на новосадској железничкој станици.

Јер, ми живимо у неисправној држави. Земља нам је лепа, и ми је волимо. Али, земља и држава нису исто. Кад од земље правимо државу, кад бирамо оне који ће је за нас градити, поправљати, уређивати, кад се око тога споримо, љутимо или радујемо, тад смо на послу у вези с оним што беше хегелијански идеал - држава као највиша еманација људског духа.

Тек неколико десетина људи брани Савски мост од рушења. Нешто преко стотине се окупља испред тужилаштва у Новом Саду због правно неутемељеног задржавања у притвору петнаестак људи.

У Београду се на протесту окупило неколико хиљада грађана да изрази солидарност и саосећање са страдалима у трагедији приликом обрушавања надстрешнице Железничке станице у Новом Саду.

Шта је са осталим житељима главног и другог по величини града у Србији? Не помињемо оне који су на било који начин повезани са зликовачким картелом који је уништио државу, нити оне, који због опортунизма и менталне лењости, „гледају своја посла“. Питамо се шта мисле и шта очекују сви они који су свесни трагичне ситуације у којој се налазимо.

Они су дванаест година протестовали против бројних злочиначких одлука, поступака и делања групе која се уз помоћ популистичких и националистичких „фора и фазона“ домогла власти и вешто разрађеним механизмима манипулације, уцене, застрашивања и корумпирања, успела да је до данас задржи.

Излазили су на бројне редовне и ванредне изборе на свим нивоима које су властодршци редовно добијали и уз помоћ њих постајали још јачи. Подржавали су опозиционе партије, коалиције и председничке кандидате и за њих гласали, упркос њиховим неспретним потезима, међусобним неслогама, погрешним проценама и рђаво антиципираним резултатима. Нису одустајали од идеје да личним ангажовањем и активностима могу да допринесу да се анти друштвени систем демонтира и изгради нови.

Шта се са њима догодило и где су данас кад је терор у успону а злочинци покушавају да прикрију и релативизују злочине? Да ли су се предали и одустали, закључујући да више ништа не може да се учини, иако ни до тада нису бог зна шта велико чинили? Јасно је да више нико не може да верује у протесте на којима се окупи известан број људи, саслушају се говори и крене у протестну шетњу до одређене локације, одакле се сви разиђу кућама.

Можда је некада такав концепт протеста ослобађао демонстранте напетости, радовао их сусрету са истомишљеницима и остављао им утисак да су јавно исказали сопствени став. Нису ни тада веровали да ће се шетњама разбити мафијашка, корупционашка, пљачкашка и деструктивна машинерија.

Канадо, припреми се за притисак. Нова Трaмпова администрација ће вероватно притиснути Канаду на осетљивим фронтовима: трговина, миграција и војна потрошња.

Одјеци победе Доналда Трампа на изборима ће се проширити на међународном плану његовим планом за свеобухватне тарифе, масовну депортацију миграната и интензиван притисак на земље да троше више на властиту одбрану.

Анимирајући принцип Трампове политичке каријере је да САД морају бити оштре са савезницима који су се превише ослањали на њих, економски и војно.

Мало је оних који су толико ослоњени као Канада, као што је илустровано у  извештају истраживачког центра из Washingtona који каже да северни сусед ризикује да буде међу земљама које су најтеже погођене Трамповим планом за царине од 10%.

Још увек недефинисани детаљи његовог плана изазвали су читав низ процена о потенцијалној штети канадској привреди, у распону од мање од пола посто BDP-а до пет посто од које сузе очи.

Трамп је јасно ставио до знања своју намеру да наметне минималну накнаду од 10 посто на све увезене производе, незаборавно називајући “тарифу” “најлепшом речју у речнику”. Канадски званичници провели су месеце тражећи јасноћу од Трампових сарадника о томе да ли би земља могла бити изузета; нису добили никаква уверавања.

Један од сценарија који су замислили неки проматрачи трговине је да ће Трумп брзо да објави царине на све почетком следеће године, а затим да их користи као полугу да присили друге земље да преоријентишу одређене политике. Другим речима, пред Канадом је интензивна година у билатералним односима.

Осећај déja vu

У настојању да постави позитиван тон, премијер Justin Trudeau честитао је Трампу на победи и назвао пријатељство између Канаде и САД предметом зависти света.

“Знам да ћемо председник Трамп и ја радити заједно на стварању више могућности, просперитета и сигурности за обе наше нације”, рекао је Trudeau.

Ученик Математичке гимназије Андреј Дробњаковић, који је на међународној 'Стемко Олимпијади' у Сингапуру проглашен апсолутним победником такмичења и Србији донео пет златних медаља, изјавио је да те медаље за њега значе подстрек и да је то потврда за његов труд и рад, као и доказ да и даље може да помера своје границе. Он је навео да се такмичио у појединачним категоријама из физике, математике, биологије и хемије, али да је узео учешће и у тимском инжењерском изазову.

Олимпијада је организована тако да се ученик такмичи у једној или у две категорије, али сам ја себи поставио изазов да се такмичим у све четири, а то, наравно, захтева огромну концентрацију током тих 180 минута такмичења, јер је преда мном било 120 задатака, па је константан напор био потребан за остварење успеха, рекао је Дробњаковић.

Истакао је да је конкуренција била огромна, и да је више од 200 учесника из разних земаља Европе, Азије и Африке учествовало.

За квалификације на Олимпијаду било је потребно да остварим најбољи резултат од свих ученика Математичке гимназије, рекао је Дробњаковић и додао да му много значи подршка Математичке гимназије, директорке и свих професора који су му помогли при учењу и током такмичења.

"Волео бих да упишем ИМТ, Харвард, Кембриџ или неки од престижних факултета, како бих ту стекао знање, и да се једног дана вратим у Србију и подстичем ученике да се баве дисциплинама којима се бавим", каже Дробњаковић.

Мирјана Катић, директорка Математичке гимназије у Београду, каже да ју је позив за међународно такмичење 'Стемко' веома обрадовао јер је то јединствено такмичење због могућности такмичења из математике, физике, биологије и хемије, као и због могућности такмичења са ученицима из целог света.

Андреј Дробњаковић је у квалификацијама у којима је учествовало 15 хиљада ученика био апсолутни победник из хемије а финале 'Стемкоа' у Сингапуру била је права прилика да покаже свој таленат, рекла је Мирјана Катић. Она додаје да је Андреј са пет златних медаља остварио и далеко превазишао велика очекивања која су сви заједно имали.

Навела је да је у свечаној сали Математичке гимназије, Друштво математичара Србије и Друштво физичара Србије најбољим такмичарима, победницима СМО и СФО, доделитло награде.

На истој свечаности, први пут Министартво просвете, Друштво физичара Србије и Математичка гимназија, доделило је награду "Михајло Спорић" најбољем такмичару из физике у Србији, у знак сећања на једног од најталентованијих младих физичара Србије, бившег ученика Математичке гимназије, кога смо прерано изгубили, рекла је Катићева.

Meдији

Срби су народ који од како зна за себе, пече ракије од свега што му падне под руку. Од дуња се пече дуњевача, од кајсије - кајсијевача, од трешње - трешњевача, од бресака - бресковача, од вишања - вишњевача или кирш, како се то пиће зове на Северу. Од племените крушке, која се одомаћила код нас, а која носи име Енглеза, Вилијамса, пеку Виљемовку. Када су плодови те крушке сићушни, они их увлаче кроз грлиће празних боца које каче о гране и скидају тек пошто крушке на сунцу нарасту и сазру тако да више не могу да се изваде. Онда у њих сипају ракију која поприми посебан укус заробљених плодова.

Ту су, наравно, и лозоваче и комовице што се пеку од комине, преостале послеп рављења вина. А посебно место заузимају различите клековаче и траварице што се тако зову по лековитим и миришљавим травама које им дају посебан укус магије.

Српска јабуковача, не заостаје ни мало за прослављеним калвадосом, као што ни вињак није лошији од коњака, али није дозвољено да се тако зове, јер је то име заштићено, само за брендије који се праве у француском граду Коњак.

Немогуће је побројати од чега се све још не пеку ракије!

Све оне, сем вештине и довитљивости, показују и неисцрпну машту Срба у односу на Англосаксонце, на пример, који своје вискије праве само од житарица, или од осталих словенских народа, пошто вотку пеку од кромпира.

Али оно што нас чини јединственим у свету жестоких пића, свакако је шљивовица, и то она која се пече од чувене шљиве пожегаче, што најбоље успева око Ваљева, Краљева и Чачка, мада је има, додуше не тако добре, и око Горњег Милановца и у Подрињу код Шапца. Зову је још и маџарка јер је почетком прошлог века њене саднице из Угарске у Србију, преко Саве, превезао у својим лађама знаменити трговац и добротвор Сава Текелија. У Мађарску је стигла из Азије, из далеког Туркестана, а у Србији завршила то дуго путовање. Зачудо, примивши се код нас, ова шљива као да је најзад нашла најпогодније тло да развије све своје скривене вредности; њени тамномодри плодови садрже у себи много више меса и слатког сока од других врста, као и необичну арому што потиче од њене кожице и коштице (чији мирис подсећа на бадем), поклањајући ракији посебан буке. Једноставно, од шљива у Мађарској, од којих је маџарка потекла, немогуће је испећи ни приближно добро пиће, као од ове, избегле.

Једно недавно истраживање које је спроведено за Асоцијацију за канадске студије показало је да 23 одсто Канађана верује да су Јевреји највеће жртве мржње. Занимљиво је, међутим, да највећи број студената не дели то мишљење. Међу студентском популацијом само њих 4,9 процената мисли да су Јевреји угрожени, а већина, 70 одсто испитаних, није сигурна.

Статистички завод Канаде бележи забрињавајући тренд: злочини из мржње против Јевреја су се удвостручили у односу на 2019. годину, достигавши 900 инцидената у 2023, што представља пораст од чак 71 одсто. У Торонту је број злочина против Јевреја ове године већи за 69 одсто у односу на прошлу годину.

Ови подаци долазе у тренутку када широм земље трају пропалестински протести студената, који се противе израелским акцијама у Гази. Јеврејске организације упозоравају да наративи који легитимизују антисемитизам игноришу опасност са којом се јеврејска заједница суочава. Питање злочина из мржње постаје све сложеније, док Канада покушава да одржи баланс између подршке људским правима и суочавања са растућим антисемитизмом.

Политичка склоност и припадност испитаника значајно утичу на став према положају маргинализованих група и злочинима из мржње у протеклој години. Канађани и левичарских и десничарских опредељења сматрају да су припадници јеврејске заједнице угрожени када је реч о злочинима из мржње. Међу онима који су се изјаснили као левичари ту констатацију је подржало око 13 одсто испитаних. Они су били једина група у узорку која је рекла да су муслимани најугроженији у земљи.

Анкета је такође показала да испитаници који верују да су упознати са сукобом Израела и Хамаса чешће виде јеврејску заједницу као угроженију од осталих мањина. Они који сами себе описују као оне који „веома добро разумеју рат” виде Јевреје као водеће жртве злочина из мржње (39,6 одсто) у поређењу са муслиманима (9,7 одсто). А они који су се изјаснили да „не разумеју рат” виде обрнуто - да су муслимани најугроженија група, а онда следе Јевреји.

Шта је Ноћ вештица?

Празник костима и изрезбарених бундева, "Ноћ вештица", обележава се вечерас широм света различитим обичајима и дечјим манифестацијама. Његово порекло означава празник заштите од нечистих сила и има паганске корене који сежу више од 2.000 година у прошлост.

Првобитан назив Ноћи вештица био је "Сауина" и означавао је келтску паганску светковину која се обележавала 1. новембра, односно на дан почетка Нове календарске године по веровању Келта. Људи су на овај дан палили ломаче и носили костиме у намери да отерају зле духове, јер су веровали да у ноћи између октобра и новембра мртви излазе из гробова.

Ширење ових обичаја међу осталим народима догодило се неколико стотина година касније, када су Келти населили просторе Британије и Француске, па су прихватањем хришћанства свој празник прилагодили празнику Свих Светих, који се одлуком папе Гргура трећег обележавао управо 1. новембра. Претпразнично вече, односно 31. октобар, добило је на енглеском назив„All Hallows Eve”, што значи Вече светих, да би се на крају прихватило за ширу употребу само „Halloween”.

Главно обележје 'Ноћи вештица' јесу бундеве, које се везују за ирску легенду о ковачу Џеку који је више пута из себичности преварио Ђавола, због чега након смрти није примљен ни у Рај ни у Пакао, већ бива послат назад да његов дух лута улицама носећи у руци репу издубљену комадом угља из пакла. Ово предање имало је различите верзије и мењало се временом, па су многи народи дубили парадајз или кромпир пре него што је општеприхваћен симбол постала бундева. Ширењем традиције Ноћи вештица од предела Ирске, празник је постао национални фестивал у Америци, где више од 150 милиона људи учествује у разним начинима прославе, а само у Лос Анђелесу пола милиона људи се маскира 31. октобра и учествује на карневалу.

Од неговања мира до тренутне кризе

Оснивачка Повеља Организације Уједињених нација потписана је пре 79 година, 24. октобра, од када је овај датум прихваћен као њен дан.

Ратификовањем сталних чланица Савета безбедности - Уједињеног Краљевства, Француске, Кине, Сједињених Америчких Држава, Совјетског Савеза, Повеља је ступила на снагу. Пре тога Повељу је ратификовала већина чланица.

Генерална скупштина Организације Уједињених нација 1947. године усвојила је одлуку да се датум ступања на снагу Повеље Организације Уједињених нација (УОН), надаље обележава као Дан ОУН.

За међународни празник, Дан Организације Уједињених нација, 24. октобар, проглашен је 1971.

Предупређење опасности

Повеља, као и читав концепт Организације Уједињених нација израсли су из искуства Другог светског рата.

Савезници су поучени ужасним искуствима које је тај рат донео били намерни да устроје тело које би регулисало потоње односе међу државама, у нади да ће тим путем, колико је могуће, бити предупређене могуће опасности у перспективи.

Није била реч само о политичким принципима и односима него и о мерама међународне економске сарадње које су такође требале да онемогуће, у будућности, крупне економске ломове, па отуда и потенцијално политички опасне ситуације.

Тако ће бити устројен Међународни монетарни фонд, Светска банка и друга слична тела.

Идеја је била да се створи битно ефикасније тело од међуратног Друштва народа које је, формално, распуштено 18. априла 1946.

Улазе на канадске путеве

Систем за тестирање возача камиона у Онтарију компромитован је митом, фалсификованим документима и намештеним тестирањем, каже се у допису који је на CBC Marketplace дотурио инсајдер из те индустрије.

Накнадна истрага скривених камера од стране Marketplace-а открива да обука коју студенти добију пре теста је једнако проблематична.

DriveTest центрима у Онтарију управља компанија под називом Serco, која надгледа операције и логистику за различите организације, почевши од контроле ваздушног саобраћаја за канадске оружане снаге до служби за запошљавање савезне владе.

Интерни допис који је процурео, који је подељен са Marketplace-ом после истраге о аутошколама, упућен је свим испитивачима вожње у Онтарију. Открива се да је “одређени број радника или дао отказ или је отпуштен прошле године, због истрага које смо завршили у вези навода о неприкладном и незаконитом понашању.”

Ово понашање се креће од тога да инструктори “примају мито за издавање пропусница за тестирање на путу, до манипулације сертификатима аутоматског у односу на ручни мењач, до додавања лажног возачког искуства у евиденцију возача”, наводи се у допису.

Меморандум од новембра 2023. потписао је Gary Cook, потпредседник операција компаније Serco.

Са Marketplace-ом га је поделила Kiera Dubois, инструктор DriveTest-а задужена за тестирање људи који желе да добију лиценцу за комерцијални транспорт.

“(Ја) у основи стављам свој посао на коцку”, рекла је за Marketplace. За CBC је пристала да промени име и сакрије свој идентитет јер се боји да ће изгубити посао због тога што је проговорила. Dubois није била шокирана дописом. Годинама је слушала о подмићивању, а људи су чак и навели да је подмите за пропусницу.

Ево зашто ватрогасци из Монтреала кажу да престанете

Многи Канађани вероватно укључују свој телефон пре спавања, како би га напунили, али ватрогасци из Монтреала позивају људе да то не чине због потенцијалног ризика од пожара.

Упозорење ватрогасне службе Монтреала долази након што се у понедељак у луци Монтреал борила с великим пожаром који је укључивао око 15 тона литијумских батерија унутар транспортног контејнера.

“Због количине енергије коју ове батерије чувају, требало нам је доста времена да угасимо ватру”, рекао је ове седмице Matthew Griffith, шеф ватрогасне службе.

Литијумске батерије се могу наћи у било ком електронском уређају, од играчака и електричних алата до мобилних телефона, и иако се уопштено сматрају сигурнима за кориштење, савезна влада упозорава да и даље имају исте сигурносне ризике као и друге врсте батерија, укључујући прегрејавање, пожаре и експлозије, што у неким случајевима може настати због прекомерног пуњења.

“Свака литијум-јонска батерија која се може препунити због оштећења једне од ћелија или производног квара, једном када се ова ланчана реакција коју називамо термичким бегом … почне догађати унутар саме батерије, реакција је прилично бурна и врло брза”, рекао је Griffith за Global News у петак.

Према истраживачким институтима UL-а , независној организацији за науку о сигурности, термални бег се догађа када литијум-јонска ћелија у батерији уђе у неконтролисано стање самозагревања које заузврат може узроковати избацивање плина, екстремно високе температуре, дим и ватру.

Овако брз процес је разлог зашто Griffith наглашава да пуњење телефона треба да се одвија када сте будни, тако да ако се нешто догоди, можете брзо побећи, јер је аларм за дим у вашем дому од највеће важности.

“Имате врло, врло кратко време, разговарамо о једном минуту од изласка из собе или куће.”