„Дисово пролеће”, посвећено српском песнику Владиславу Петковићу Дису, почело је 10. марта у Чачку обележавањем стогодишњице изласка његове књиге “Утопљене душе”. О тој манифестацији која траје до 27. маја, разговарали смо са Александром Вукајловићем из службе за информисање библиотеке у Чачку.
„Чувајући дело песника Владислава Петковића Диса, градска библиотека у Чачку, која носи његово име, већ 48 година, традиционално 10. марта на дан песниковог рођења, започиње манифестацију у част завичајног и српског песника, али и поезије уопште", рекао је за наш радио Александар Вукајловић. Он је нагласио да је назив свечаности, посвећене Дису „Поново проналазим себе" и додао да је то уједно и први стих Дисове песме „Са заклопљеним очима”, који је је организаторима послужио као мото за вече поезије приређене њему у част. Одговор на питање колико је Дисова поезија пронашла читаоце и колико су се они пронашли у њој, покушао је да да проф. др Александар Јерков, који је између осталог рекао да је блискост и осећање које је Дис понудио у својој поезији била изненађујућа за тадашње време. Поред тога, он се запитао шта смо од великог Дисовог дела упамтили и подсетио да је Дис разапет између себе и света у ком је живео видео даље од свог времена, нагласивши да та његова загледаност фасцинира и данас.
Владислав Петковић Дис, рођен 1880. у Заблаћу код Чачка, дошао је крајем прве деценије 20. века у Београд, где је и почео да објављује прве песме (у часописима Српски књижевни гласник, Нова искра, Бранково коло), под псеудонимом Дис. За Диса је посебно значајна 1911. година, када је из штампе изашла збирка „Утопљене душе”, коју је објавио као самиздат. Дис је веома ценио своју књигу, која га је уврстила у сам врх српског модерног песништва.
„Дисово пролеће” траје до 27. маја, када ће бити уручена Дисова награда овогодишњем лаурету Живораду Недељковићу. О добитнику је одлучио жири који су чинили Саша Радојчић, Радмила Лазић, Драган Хамовић, Драган Бошковић и Александар Лаковић , рекао је Александар Вукајловић и додао да се према наводима жирија, допринос Недељковића, српском песништву огледа у умешности којом осликава свет малих ствари и тако га спасава од потонућа у пролазно и неважно. У образложењу жирија, између осталог, стоји да је Недељковићева поезија топлих осећања, увек спремна да изведе пред читаочевим оком мало чудо епифаније и налази вредност у стварима и појавама преко којих олако прелазимо у свету. То га, према мишљењима жирија, чини једним од најзначајнијих гласова савременог српског песништва.
Живорад Недељковић од 2002. године ради као уредник у издавачкој делатности Народне библиотеке “Стефан Првовенчани” у Краљеву. Поезија му је превођена на енглески, руски и пољски језик. Осим књиге-лауреата, објавио је и следеће збирке песама: „Погрешна прогноза“, „Мајка, Тутин и још педесет песама“, „Језик увелико“, „Тачни стихови“, „Сушти послови“, „Негде близу“ и „Други неко“. Добитник је бројних књижевних награда.
Милена Глувачевић, МРС
Ауторска права Радио Оаза 2026