Јуче и данас

У мостарском Саборном храму служена је доксологија у част доласка Његове светости патријарха српског Порфирија.

Његова светост патријарх српски истакао је у беседи да се из мостарског Саборног храма данас као на длану види читав град Мостар, да је то место са којег се може доживети свеукупна читава васељена, пуноћа живота Срба, православних Мостараца и Херцеговаца који су обележили овај град.

- Испуњени Духом Светим данас кличемо "радуј се Свети Саво, радуј се Свети Василије Осторшки, радуј се Свети Петре Зимоњићу, радујте се пребиловачки мученици, радујте се сви мученици херцеговачки". Радујмо се данас и ми браћо и сестре сабрани под сводовима овог храма подигнутог у славу Свете Тројице. Радујмо се јер смо се сабрали овде - поручио је патријарх.

Патријарх Порфирије је нагласио да православни српски корени сежу у саме почетке града Мостара.

- Од почетка постојања овог града до данашњих дана уграђивао се правослани печат, православни дух светосавски, уграђивали су се православни Срби и заједно са другим народима и људима који се моле Богу на другачији начин, изградили богатство и лепоту града Мостара који је данас најмултиетничкији и најмултирелигијски град у БиХ - истакао је патријарх српски Порфирије.

Патријарх је позвао све Мостарце да остану на својим огњиштима.

Владика захумско-херцеговачки Димитрије рекао је у беседи да мостарски Саборни храм представља духовни мост којим превазилазимо поделе. Он је пожелео добродошлицу патријарху српском Порфирију.

Да се не заборави и не понови никада и никоме, порука је са острва Видо, где је одржана централна државна комеморативна свечаност поводом 107 година од искрцавања српске војске на Крф и Видо. Званичници Србије и Грчке, представници Босне и Херцеговине, одали су почаст српским војницима и цивилима који су 1916. године кренули преко албанских брда пут Крфа да потраже спас.

Море туге, над морем у којем почивају српски војници. Њих најмање 5.400 завшило је у Плавој гробници. Минут ћутања на Виду, месту уздаха и бола, за страдале у најтежем повлачењу у историји свих војски.

"Ево нас на месту где је ударен печат српско-грчког братства", поручио је Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Да се поносе својом улогом у временима тешким за Србе, поручују званичници Крфа и позивају на очување братске љубави и пријатељства.

"Сви смо скупо платили слободу што значи територијални интегритет и суверенитет једног народа у  јасно дефинисаним географским границама да би могао да делује самостално и независно", навела је градоначелница Крфа Меропи Спиридула Идреу. 

Венци у Маузолеју али и на спомен обележје Морнарички крст. На острву змија како су некад звали Видо свакодневно је умирало стотине српских војника, који су прво сахрањивани у плитке гробнице дуж острва, а када више није било места, потапани су у море.

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта налгасио је данас да је обавеза свих да увек говоре о свирепом злочину над 13 припадника ЈНА који се десио пре тачно 32 године на мосту преко Коране у Краловцу. Линта, који је у Земуну присуствовао помену и полагању венаца поводом обележавања 32 године од свирепог злочина над тих 13 крајишких Срба подсетио је у саопштењу да је за њихово убиство одговарао само један човек коме је изречена казна од четири године затвора.

Припадници хрватских паравојних и полицијских формација су, како је додао, тог 21. септембра 1991. године испред моста на Корани зауставили два војна камиона са припадницима активног и резервног састава ЈНА. „Једна група, углавном активних припадника ЈНА, одвезена је у полицију. Друга група од 17 војника, углавном резервиста из кордунашког села Крњак, спровођена је пешице преко Коранског моста”, навео је Линта и по да је ликвидација те групе војника почела чим су ступили на мост.

Линта подсећа да је 13 Срба убијено из аутоматског оружја или клањем док су четворица тешко рањени. Страдали су Миле Бабић, Никола Бабић, Васо Бижић, Светозар Гојковић, Божо Козлина, Зоран Комадина, Миленко Лукач, Слободан Миловановић, Миле Пеурача, Небојша Поповић, Милић Савић, Јован Сипић и Милош Срдић. Линта подећа да је за злочин на Коранском мосту осуђен само Михајло Храстов тек 2015. године на, како наглашава, скандалозну малу казну затвора од четири године што представља најдубље понижавање жртава и њихових породица.

Немачки филолог и писац Јакоб Грим /1785-1863/, оснивач савремене германистике, који је скренуо пажњу научника на народне умотворине и народни језик, а посебно на српске народне песме, умро је 20. септембра 1863. године.

Грим је изучавао историју језика и старије књижевности, проблеме мита, бајке и предања, фолклора и права. Он је засновао 1852. године велики "Немачки речник" и написао "Историју немачког језика".

Преводио је српске народне пјесме, а захваљујући пријатељству са Вуком Стефановићем Караџићем настао је превод Вукове српске граматике.

Заједно са млађим братом Вилхелмом сакупио је и обрадио многе бајке, познате деци широм света.

Најзначајније Гримово дело му је "Немачка граматика у четири свеске", а позната су и "Историја немачког језика", "Немачка митологија" и "Немачке правне старине".

Грим је посебно ценио српско народно стваралаштво.

Велики писци Европе, као и Грим, сматрали су и "Хасанагиницу" српском песмом, па је тако Јакоб Грим у писму 16. јула 1816. године упућеном чувеном правнику, оснивачу правно-историјске школе и своме професору Савињију ту поему препоручио као велику српску поезију.

Mогуће је победити и онда када се чини да је то немогуће

Србија је на Кајмакчалану обележила 105. годишњицу пробоја Солунског фронта. На врху планине Ниџе, на самој граници Грчке и сада Северне Македоније, а некада, Србије 1916. године догодила се битка уписана златним словима у српској историји. Била је стратешки и тактички кључна за српски део Солунског фронта, бугарска војска је покошена, а битка је осим по броју погинулх запамћена и по надморској висини на којој је вођена. Државну церемонију предводио је министар Никола Селаковић.

Звоно над хумкама вечитих стражара - у знак сећања на див јунаке. Из подножја планине Ниџе, сваке године пешачи се до врха.

Овде на Кајмакчалану који се налази на 2.500 метара надморске висине тешко је доћи и џиповима. Данима је српска војска овде јуришала на три реда бугарских ровова који су били опасани бодљикавом жицом. Била је је то једна од највеличанственијих битака током Првог светског рата. Наравно, број погинулих био је огроман.

Њих 4.653 оставило је кости на на Капији слободе. Три четвртине припадника Дринске дивизије, 4. ужички, 5. ваљевски и 6. шабачки пук сада почива у костурници.

"Сваки Србин мора да се потруди једном у животу да се попне на Кајмакчалан и да прође тим путем борбе и славе. Ти људи којима данас одајемо почаст овде то су заслужили. Да ми данас нисмо дошли овде њихова би жртва била узалудна. Наш долазак овде, наша молитва за њихову душу, певање наше химне на овом месту показује да су они заиста победили", рекао је Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

Ренесансна личност кнеза Михаила Обреновића (1823-1868) интересантна је и савременим истраживачима наше историје, политике и уметности који тумачењима и анализама лика и дела најученијег српског владара 19. века могу приступити из различитих углова. Професорка српског језика Сања Живковић и историчар Предраг Илић, директорка и архивски саветник Историјског архива Шумадије у Крагујевцу одлучили су да нам кнеза Михаила приближе крозу богату и занимљиву историјску грађу која је похрањена у овој установи, али и кроз његов вишеструки ангажман на пољу културе и уметности. Њихова књига „Кнез Михаило кроз уметност и архив“ објављена је у оквиру манифестације „Дани кнеза Михаила“ коју је Крагујевац посветио једином српском владару рођеном у овом граду, пре равно два века.

Књига је подељена у два дела, од којих први тематизује просветитељски рад кнеза Михаила, док су у другом објављени оригинални историјски документи који су у Крагујевац стигли на необичан начин.

Средином прошлог века Историјски архив Шумадије је за ондашњих 54.000 динара откупио личну архиву извесне Ружице Савић из Београда, загонетне жене чији су преци били у блиској вези с кнезом Михаилом.

- У два наврата, 1957. и 1960. године Историјски архив Шумадије је од Ружице Савић откупио богату историјску грађу о српским владарима 19. века. Грађа садржи обиље важних докумената о Карађорђу, Милошу Обреновићу, кнезу Михаилу, кнезу Александру Карађорђевићу, краљу Милану, али и о Томи Вучићу Перишићу. 

У бурној историји Лесковца и околине не постоји трагичнији дан од среде, 6 септембра 1944. Тога сунчаног дана нешто после 12 часова, за свега петнаестак минута, четири групе америчких бомбардера Б-27 са безбедне висине избацило је бомбе изнад задатог циља. И док су се авиони као светле тачке на небу спокојно удаљавали, остаци Лесковца лежали су у густом диму, језицима пламенова и густој прашини. Под рушевинама био је и велики број страдалих цивила. „Чини се невероватним да је било које људско биће присутно у граду у време бомбашког напада избегло повреду”, стоји у једном извештају. Или како је забележио шеф британске мисије Меклејн, посматрајући бомбардовање са оближњег брда, бомбардовање је изгледало као да си тешким маљем ударио орах.

Тога дана, 542 авиона полетело је са аеродрома у јужној Италији да бомбардује циљеве у Румунији, Мађарској и Југославији: ранжирну станицу у Новом Саду, мост на Сави у Београду и тенкове и трупе у Лесковцу. Четири бомбардерске групе добиле су посебне задатке који се односе на Лесковац: 98. групи бомбардера била је одређена једна зона уз железничку пругу на источној страни града, 376. и 450. једна зона у центру града, a 449. групи је била намењена једна зона на западној страни града.

„Циљ напада је концентрација непријатељских војника, од чега су 15.000 Бугари и извесна количина наоружања, укључујући и мали број тенкова.”

Бомбардери су изнад циља били у 12 сати и 18 минута и за свега неколико минута сручили су на град бомбе са висине од око 7.000 метара. Сви авиони су бацили бомбе на град сем једног, који је две бомбе одбацио пре циља. Бомбе су избациване појединачно у серији, падајући на циљ у растојању од 8,3 и 16,5 метара.

Сутра се навршава 30 година од још некажњеног злочина над српским цивилима у Мирловић Пољу код Дрниша, које је 6. септембра 1993. године убила и масакрирала диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске, саопштено је из Информационо-документационог центра "Веритас".

У овом злочину масакрирани су пет жена и два мушкарца, од којих је троје било старије од 80 година, а напад је, према информацијама "Веритаса", извела Девета бојна "Рафаел витез Бобан", ХОС-ова јединица која је названа по усташком пуковнику и генералу из Другог светског рата. Ова јединица била је у саставу 114. бригаде Хрватске војске, којом је командовао Марко Скејо из села Ружић код Дрниша.

- То је исти онај лик који је годинама на државној прослави "Олује" у Книну, без икаквих последица, марширао са својим црнокошуљашима, са усташким амблемима на униформама, узвикујући усташки поздрав "За дом спремни!", осим ове године, када га је полиција, иако је био позван од организатора, хрватске Владе, невољно спречила да уђе у Книн, вероватно због овогодишњег председавања Хрватске Међународној асоцијацији за сећање на Холокауст - навели су из "Веритаса".

Тог 6. септембра 1993. године у 6.30 часова у село Мирловић Поље, које се налазило под контролом власти Републике Српске Крајине, упала је диверзантско-терористичка група из састава Хрватске војске и масакрирала седам српских цивила. 

Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје.

(Јован 15:13).

Почетком септембра ове године обележава се годишњица једног од најпотреснијих и најважнијих догађаја из наше заједничке историје. Пре тачно 147 година, 2. септембра 1876. године, борећи се против Турака код места Горњи Адровац, погинуо је један од најистакнутијих представника Русије тог периода, изузетан војник, племић, научник, публициста, убеђени словенофил и прототип лика грофа Вронског из романа „Ана Карењина”, Николај Николајевич Рајевски.

Шта је натерало једног од највећих представника своје генерације да напусти породицу, службу, отаџбину и оде да ратује као добровољац за далеку Србију?

Николај Рајевски рођен је на Криму 1839. године као потомак познате руске војничке династије. Његов деда Николај Рајевски био је генерал и херој Бородинске битке, а отац - генерал поручник и оснивач Новоросијска. Упркос томе што је рано остао без оца, дечак је стекао одлично образовање у Италији, Енглеској и Француској, а од 17. године учи од водећих научника Руске империје. На Универзитету у Москви Николај Рајевски се упознаје са Иваном Аксаковим и тако почиње да се интересује за идеју словенофилства. По завршетку универзитета 1862. године, Рајевски се опредељује за војну каријеру и прикључује се елитној гарди Хусарског пука Његовог величанства. 

Првог септембра 1939. пре 84 године, нападом нацистичке Немачке на Пољску, почео је Други светски рат. Рат који је тада започела нацистичка ратна машинерија био је највећи и најразорнији ратни сукоб који светска историја познаје.

Немачка је претходно, 23. августа, после вишемесечних преговора, потписала споразум са Совјетским Савезом, познат као Пакт Рибентроп Молотов, по министрима спољних послова две земље, чија тајна конвенција је предвиђала, осим поделе Пољске, запоседање и других територија од прибалтичких земаља на северу, до Бесарабије, тада румунске територије, на Црном мору.

Два дана затим, 3. септембра, Велика Британија и Француска су објавиле рат Немачкој. Западни савезници су претходно гарантовали да неће препустити Пољску, поучени искуствима с дотадашњим агресивним потезима Берлина.

Минхенски споразум крајем септембра 1939, када је препуштена Чехословачка, био је последњи покушај Лондона и Париза да се избегне рат са Немачком.

САД су 5. септембра 1939. прогласиле неутралност у рату који је започео. Формално, службени Вашингтон се држао неутрално до јапанског напада на Перл Харбур, на Хавајима, децембра 1941, када се и САД директно укључују у рат протов Јапана и Немачке. Дотадашња званична неутралност у стварности је била већ била нарушена одлуком да се помажу ратни напори Британије.

Рат је од европског постао светски, пошто је Канада 10. септембра 1939. године објавила рат нацистичкој Немачкој.