Јуче и данас

У Београду је синоћ после краће болести у 92 години преминуо Радослав Граић, композитор и дугогодишњи уредник у Радио-телевизији Србије.

Радослав Граић, певач и композитор, рођен је 1932. године у Мркоњић Граду, у Босни и Херцеговини. Наследивши музички таленат од оца, често је певао на школским приредбама. Школовао се у Травнику, а гимназију је 1950. завршио у Бањалуци, где је упоредо похађао и музичку школу, преноси РТС.

У Београду је живео од Другог светског рата где је и дипломирао историју уметности на Филозофском факултету, али и соло певање на Музичкој академији. На предлог Дубравке Нешовић, почео је да пева у Хору Радио Београда, а убрзо је полагао и аудицију код Властимира Павловића Царевца, и тако постао вокални солиста народне музике у тој радио станици.

Када је Граић завршио Музичку академију, понуђено му је да наступа у опери. И поред неколико успешних проба, одлучио је да се ипак тада - посвети забавној музици.

За 'Миту Бекрију', сви мисле да је изворна песма

Радослав Граић је један од најсвестранијих стваралаца популарне музике на овим просторима, чије дело је на својеврстан начин обележило генерације које су стасавале у другој половини 20. века на овим просторима.

Љубав према компоновању мелодија у духу народног мелоса јавила се после прве песме коју је написао за дует Радуловић - Јовановић. Од тада настају песме за сва времена: „Долетеће бели голуб“, „Имала сам другарицу“, „Крчмарице још вина наточи“, „Жубор вода жуборила“ и многе друге, а песма „Мито бекријо“ коју је прославила Василија Радојчић, постала је толико популарна да и данас многи мисле да је изворна песма.

Данило Бата Стојковић, глумац особеног дара и харизме, чије име носи велика сцена  Звездара театра отишао је са животне и позоришне сцене 16. марта 2002. године. У знак сећања на овог барда српског глумишта данас ће у амбијенталном простору летње позорнице у Врњачкој Бањи којa, такође, носи његово име бити уприличен пригодан програм.

О Бати Стојковићи говориће глумац Миленко Павлов и редитељ Иван Пешукић, а посебни гости биће студенти београдске Академије уметности у класи редитељка Иве Милошевић. У тамошњој библиотеви „Др Душан Радић“ биће представљено треће издање књиге „Карирани столњак“ Николе Џамића, вишедеценијског Стојковићевог пријатеља коме су дружења са овим особеним драмским уметником заправо били инспирација да напише своје дело.

Бата Стојковић био је посебно везан за Врњачку Бању, тако је током узбудљивог живита од 1994. године сваки свој рођендан овде прослављао. А знао је и да нагласи: „Док сам жив нећу излазити из Врњачке Бање“. Позоришни и филмски свет био је посебно важан део живота Бате Стојковића. Позориште му је било најлепша кућа и најважнија вера. Био је непоновљиви тумач трагике малог човека, краљ изманипулисаних људи којима се давао на сцени.

Различитост улога за глумца значи могућност трајања

Оставио је за собом преко 80 позоришних улога, 60 филмова, више од 50 телевизијских драма и 20 серија. Глумио је у филмовима „Ко то тамо пева“, „Маратонци трче почасни круг“, „Варљиво лето 68“,  „Балкански шпијун“...

Песник и писац Мирослав Мика Антић (1932-1986), "вечити дечак" српске литературе, изузетан лиричар и инвентиван песник за најмлађе, који је у песме унео колорит језика банаћанских сељака, рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину.

Антић је у родном  месту похађао основну школу, гимназију је завршио у Кикинди и Панчеву, а студије у Београду. Живео је у Новом Саду.

Пре него што је постао познат, Антић бавио се разним пословима - био је морнар, радио у луткарском позоришту... Осим писања бавио се и сликарством, журналистиком и филмом. Био је уредник листа "Ритам" и "Дневник" у Београду, као и "Младог поколења" у Новом Саду.

За 35 година стваралаштва Мика Антић објавио је више од 30 књига и радио на филмским пројектима "Свети песак" и "Доручак са ђаволом". Написао је збирке песама: "Испричано за пролећа", "Плаво небо", "Рождество твоје", "Псовке нежности", "Гарави сокак", "Концерт за 1001 бубањ" и "Кикинда".

Познат је по песмама за дјецу: "Плави чуперак", "Последња бајка", "Насмејани свет", "Шашава књига", "Прва љубав" и "Свашта умем". Такође, написао је радио драме "Отужни марш" и "Повечерје".

Мирослав Мика Антић умро је 1986. године.

Мирослав Мика Антић - О животу и смрти

СРНА

Болна сећања на страдање српског народа на подручју некадашњег Српског Сарајева у трагичним сукобима у БиХ буди, између осталог, и спомен-обележје које се налази у дворишту Основне школе „Свети Сава” у данашњем Источном Сарајеву. Подигнуто је пре неколико година и посвећено је свим најмлађим страдалницима. Међу њима је и шесторо ученика поменуте школе, која на традиционалан начин обележава 11. март као Дан сећања на све њих. Обележила га је и данас.

Од 1992. до 1995. године на територији Сарајевско-романијске регије, према још непотпуним подацима Центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, живот је изгубило 156 малишана српске и других националности. Симбол њиховог страдања је трагична судбина две ученице ОШ „Свети Сава” - једанаестогодишње Милице Лаловић и годину дана млађе Наташе Учур - убијених 11. марта 1995. године у сарајевском насељу Грбавица, које је у то време, као и неки други делови данашњег федералног Сарајева, било под српском контролом. Дан њиховог убиства обележава се као Дан сећања на сву страдалу децу Српског Сарајева. Милицу и Наташу, које почивају једна поред друге на грбљу Миљевићи у Источном Сарајеву, убио је из снајпера припадник 101. бригаде Армије БиХ. Пуцао је у њих док су безбрижно играле ластиш испред зграде у којој су живеле. Иако за овај тешки злочин постоје бројни докази, убица девојчица никада није одговарао. 

Пре 32 године, на данашњи дан 1991. Српски покрет обнове организовао је на Тргу републике у Београду прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића са слоганом „Митинг против петокраке”.

Тај протест организован је у име побуне против режима и уређивачке политике државне телевизије која је била необјективна, пуна оптужби и увреда на рачун опозиције и у служби пропаганде за тадашњи режим Слободана Милошевића због чега су је звали „ТВ Бастиљом”.

Око 100.000 демонстраната захтевало је смену генералног директора Душана Митевића и четири уредника РТС-а Славка Будихне, Предрага Витаса, Ивана Кривеца и Сергеја Шестакова.

Забрана митинга, јаке снаге полиције, покушаји да се грађани растерају сузавцем, воденим топовима, гуменим мецима, коњицом и силом, пребијање демонстраната, било је начин на који се Милошевићев режим обрачунава са неистомишљеницима.

У сукобу демонстраната и полиције било је повређено више од 200 људи. Полиција је пуцала бојевом муницијом и тада је убијен 17-годишњи Бранивоје Милиновић. Погинуо је полицајац Недељко Косовић. Ухапшен је председник СПО Вук Драшковић и забрањен је рад Телевизије Студио Б и Радија Б92.

Као одговор на то, 10. марта студенти су кренули из Студентског града ка Теразијској чесми и тако је почела „плишана револуција”.

Пост је назаобилазно оруђе спасења и током поста највише пажње треба посветити опроштају непријатељу како не би у срцу остала било каква мржња, рекао је игуман манастира Црна река архимандрит Андреј, на вечерашњој трибини о "Значају поста у хришћанском животу" у Дому културе у Грачаници.

- Ако хоћемо да схватимо шта пост значи морамо почети да постимо и ако имамо вере прихватићемо оно што нам црква налаже, и живећи кроз то схватићемо шта значи пост - рекао је игуман Андреј. Отац Андеј је навео да о значају поста говоре бројни светитељи које су живеле и спасавали се у цркви. Он је додао да је пост првенствено дијетална дисциплина прочишћење тела за молитву, у саслушању са црквом, а у духовном смислу значи усмеравање пажње на оно што је спасоносно.

- Највећи грех је умирење савести лажима и зато се морамо покајати, то је предуслов за Божији опроштај - рекао је игуман Андреј, и поручио да људи морају мање лагати сами себе. Према његовим речима, пост је смирење које у црквеном, духовном животу значи осећање благодети и љубави Божије.

- Господ хоће да благодет подели са нама без обзира какви смо и ко смо, и због тога се жртвовао силазећи међу људе - нагласио је отац Андреј. Он је додао да током поста верници морају непрестано размишљати да треба да науче да живе у смирењу.

- Само наше спасење зависи од нашег односа према оној особи коју ми најмање волимо. Због тога је пост време у коме треба да опростимо непријатељу јер опростити непријатељу значи молитвени труд - навео је отац Андреј.

Пожар у Хиландару беснео је целу ноћ 3. на 4. март, пре 19 година. Братству које се борило против ватре први су у помоћ притекли Светогорци из суседних манастира, а касније и ватрогасци. Миливој Ранђић, директор Задужбине Светог манастира Хиландара, истиче да су што се обнове манастира тиче, готово све урадили, осим конака где је избио пожар, као и конака до њега. Каже да 19 година за овакве радове није много, јер се обнављају објекти из 14. па све до оних из 19. века. Нада се да ће идуће године 4. децембра, на Ваведење, славу манастира, бити и завршетак обнове.

Прошле су скоро две деценије од великог пожара, када је у пламену нестало више од половине зграда српске царске лавре. Према ономе што данас знамо, ватру је изазвала гвоздена пећ у једној од соба конака у згради Игуменарије.

Миливој Ранђић подсећа за РТС да је те ноћи горела цела северна половина манастира Хиландара, што значи да је више од 20 објеката, односно 54 посто корисне површине манастира, изгорело.

"Све што почиње од манастирске трпезарије и укруг завршава са Пиргом-кулом Светог Саве, значи све између та два објекта са северне стране је горело. То је пожар карактеристичан за средњовековни град, где немате противпожарне зидове, јер тога није било кад се правио Хиландар. Увели смо сада противпожарне зоне", рекао је Ранђић. 

Упоредио је пожар на Хиландару са пожаром у Лондону 1666. године, који, како наводи, док није дошао до Темзе, није могао да се заустави.

За православне вернике сутра почиње вишенедељни Васкршњи или Часни пост, који се завршава празником Васкрсења Исуса Христа - Васкрсом, који се ове године празнује 16. априла.

Датум почетка Великог поста зависи од датума прослављања највећег хришћанског празника Васкрса, који православни верници увек славе у недељу пуног месеца после пролећне равнодневице. Његов основни задатак је да нас телесно и душевно припреми за празник Васкрсења Христовог, те се у време овога поста уздржавамо од меса, јаја, сира, млека, и остале хране са животињским масноћама.

Вино и уље дозвољени су само суботом и недељом, али и на дан Свете четрдесеторице мученика (22. март), док се риба може користити само на Благовести (7. април) и Цвети (9. април). Свим осталим данима пости се "на води", а поготово строго средом и петком.

Прва недеља Великог поста назива се Чиста, а последња недеља је Недеља Православља, док се до Васкрса, по посебним правилима, смењују - Пречиста, Крстопоклона, Средњи пост, Глува, Цветна недеља и Страшна или Страсна недеља.

Прва три дана прве недеље Великог васкршњег поста посте се посебно строго. То исто важи и за последњу недељу поста коју постимо "на води", осим Великог четвртка (13. април) када је дозвољено уље и вино.

Светозар Милетић, адвокат, политичар, новинар и вођа српског народног покрета у 19. веку, рођен је 22. фебруара 1826. године подсетио је Музеј града Новог Сада.

Основну школу похађао је у родном Мошорину и у Тителу, а гимназију је учио у Новом Саду и Пожуну (Братислави). Студије права уписао је у Пешти 1846. Када је на Мајској скупштини 1848. године у Карловцима проглашена Српска Војводина, укључен је у Главни одбор.
Идеали су му били: слобода, независност и уједињење српског народа. Студије права је наставио у Бечу (1849–1854), где је стекао докторат.

После укидања Војводства Србије и Тамишког Баната 1860. године, вратио се у политички живот. Наредне 1861, у „Туцинданском чланку” позвао је српски народ да пружи руку помирења Мађарима и да заједнички поведу борбу против аустријског апсолутизма. Залагао се за устанак балканских народа против Турака и стварање балканске федерације.

Био је један од најистакнутијих оснивача Српског народног позоришта (1861). Постао је прва личност најважнијег српског политичког гласила - „Српског дневника”. Покренуо је 1866. лист „Заставу”. Био је предводник Уједињене омладине српске. Два пута је био градоначелник Новог Сада, 1861-1862. и 1867-1868.

Када је донета Аустроугарска нагодба 1867. и створена прва мађарска влада, почео је борбу против ње. Основао је 1869. Српску народну слободоумну странку.

Тачно пре две године утихнуо је глас - најбољег. Али није отишао, Ђоле је ту, са нама, његове песме, стихови, приче, романтика, љубав, сузе, радост... Пуцају сваког дана. И тако ће бити док је нама - нас.

Та, немојте се срдити, пре ће бити да је тог 19. фебруара 2021. отишао на боље место, да нас оданде гледа и тражи риму за главни стих.

- И не волим принцип "памти - па врати", то би ми укаљало образ. Нема лепше победе од погледа у нечије очи без грижње савести, и знати да ће ту особу властито срце од срама издати - поручио би нам.

Сигуран сам да онај ко слуша Балашевића не може бити лош човек. И не може да не верује у такву љубав - којој би нас само знао спојити вечити дечак из Новог Сада.

- Они који су ме заволели по музичкој линији знају што шта о мени, а они који нису, никад ни неће - поручио би (им) геније из улице Јована Цвијића.

Нове пајаце, наиме, пронаћи ћемо лако или ће они пронаћи вас.

- Родићу се ја опет - нисам ја од оних што једном заувек умру.

Или, што би рекао тог 25. јануара 2020. у Крагујевцу, када сам последњи пут био на једном од укупно 18 Ђолетових концерата:

- Не дајте се барабама, моји мили, кад до сад нисте!

Живиш!

Ђорђе Баласевић - Наопака бајка 

Ђорђе Балашевић - Кад одем 

Директно.рс, Игор Велимировић

Љубавна прича Ђорђа Балашевића и супруге Оливере: Посветио јој је најлепше стихове