Јуче и данас

Кошаркашки тренер Душко Вујошевић преминуо је у среду у Београду у 68. години живота.

Дирљиву поруку о Душку Вујошевићу објавио је владика Григорије, где је открио и како је изгледао њихов разговор током  једног авионског лета из Тивта за Београд.

- Познавао сам Душка Вујошевића, мада сам само једном имао прилику да се нешто дуже дружимо. Не могу, дакле, рећи да смо били пријатељи, али могу рећи да сам га изузетно ценио, јер је био храбар, искрен и доследан.

Одлази од нас још један човек који није волео да лаже, а таквих је све мање. Једном приликом, на лету Тиват - Београд, рекао ми је: Знаш, Григорије, ја не верујем, али то не значи да се тиме поносим и да не бих волео да верујем у Бога.

На излазу сам му рекао да одавно нисам чуо дубљу и искренију исповест.

Пратио сам његову каријеру и борбу за живот. Све је то заједно било човечно и величанствено.

Данас ми је жао што ће међу нама остати један храбар мање, али се, с друге стране, надам да ће га Господ примити у Царство своје и да ће и тамо бити дочекан громогласним аплаузом, какав је и овде добијао од оних који су га волели и разумели - написао је архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит немачки Григорије.

Данас

Пре тачно 222 године 303 српска устаника заузела су бусију на брду Липовица и одлучила да спрече долазак Турака из Босне. Сви су изгинули, али Турци нису успели да се пробију до Шапца.

„Нећу, море, више купит друштва,

с ово брата дочекаћу Турке.

Стих који одзвања кроз више од два века данас, на Лазареву суботу, враћа се на место где је исписан делом и жртвом. У порти манастира Чокешина ове године обележава се 222. годишњица Боја на Чокешини, једног од најпотреснијих и најзначајнијих догађаја Првог српског устанка.

Чувени бој је вођен 28. априла 1804. године, баш на овај дан, између српских устаника које су предводила браћа Недић, Дамјан и Глигорије из Осечине, и турске војске под командом Ножин-аге.

На узвишењима недалеко од манастира, у судару неједнаких снага, живот губе сва 303 устаника, који нису хтели да одступе ни за један корак.

Историчар Горан Вилић објашњава значај овог устаничког боја који превазилази сам чин страдања побуњених Срба.

„Браћа Недић са својим устаницима заустављају турску војску на брду Липовица. Сатима су одолевали далеко надмоћнијем непријатељу, све док нису остали без муниције. Повлаче се ка липовичком потоку, где пружају последњи отпор”, наводи историчар Вилић.

Према записима, браћа Недић, иако тешко рањена, не напуштају положај. Ослањајући се један на другог, из седећег става, настављају да пуцају и бодре своје саборце, све до погибије. Са њима страдају и сва 303 устаника.

У препуној сали врањанског позоришта које носи име знаменитог Врањанца одржана је свечана академија којом је обележена 150. годишњица од рођења књижевника Борисава Станковића (1876–1927).

- Кроз свој књижевни опус, оставио нам је слику једног времена, искуства људи који су на нашем тлу вековима живели и умирали „рањави и жељни”, са осећањем да су само за „жал и за муку здадени”, како је сам истицао. Жудео је за старим, минулим временима и њиховим вредностима, жалећи за сталежом који пропада, који полако нестаје. Иако је већи део свог живота провео далеко од свог завичаја, Врање је заувек остало место коjeм се Бора у мислима и причама изнова враћао. Живећи на историјском прелому, успео је да оживи дух старог Врања - његове људе, атмосферу и обичаје. Инспирацију за своје најзначајније ликове пронашао је управо овде, у својој малој вароши на југу Србије, у животима људи са којима је одрастао. Врање је за њега свет у којем су сабране све радости и туге људског живота, свет у коме све почиње и завршава се - рекао је у свом обраћању присутнима градоначелник Врања Слободан Миленковић. Он је нагласио да „Борино време није прошло, већ да оно изнова долази сваким новим читањем”.

- Док год је Врања и Врањанаца, живеће и његово завештање. Да чувамо и баштинимо традицију. Јер како је неко једном рекао „родни крај није само место, то је наш идентитет, наша прошлост и наш језик”. А све то Бора је сачувао у својим делима и на томе смо му неизмерно захвални. Зато, данас, док славимо 150 година од његовог рођења, поручујемо: док живи Врање, живеће и Бора Станковић - додао је.

45 година од напада на српску светињу и европску баштину

Навршава се 45 година од пожара у Пећкој патријаршији, када је у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године запаљен стари манастирски конак и уништен део вредне архиве, рукописа и црквених предмета. Експерткиња за српску средњовековну баштину, историчарка уметности и професорка Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић наводи за РТС да овај пожар представља један од првих озбиљних удара на Српску православну цркву и српско културно наслеђе у Покрајини.

Јасмина Ћирић, експерткиња за српску средњовековну баштину и професорка на Универзитету у Крагујевцу, указала је и на симболику датума када се пожар догодио.

"Дакле, у ноћи између 15. марта и 16. марта 1981. се догодило нешто што никада пре није у Пећкој патријаршији, макар не на тај начин. А реч је о подметнутом пожару. Оно што је у ствари врло занимљиво јесте да је одабир датума крајње симболичан, јер је био на празник Недеље православља. Пожар се догодио на празник који литургијски помиње и прославља храмове и свете иконе", навела је Ћирићева. Према њеним речима, пожар је избио око четири сата ујутру, у присуству око 30 монахиња и неколико гостију у манастиру.

"Међу њима је био и професор призренске богословије Дамаскин Давидовић", рекла је она.

Захваћен стари и нови конак

Како је истакла, ватра је била подметнута на више места у старом конаку.

"Подсетићу да је у питању конак импозантних димензија дужи од 63 метра", нагласила је Ћирићева.

Пожар је захватио и нову дрвену конструкцију конака који је тада био у изградњи.

Присвајање и уништавање

У америчким и израелским нападима на Иран оштећене су најмање четири културне и историјске знаменитости, укључујући палате и древну џамију, упозорава УНЕСКО. Ипак, објекти од културног и верског значаја нису поштеђени ни у миру - о томе сведоче бројни напади на српско културно наслеђе на Косову и Метохији. Председник Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-м оцењује да је ситуација упозоравајућа.

Током последњих годину дана Министарство културе забележило је готово 30 напада на вернике, објекте и гробља СПЦ на Косову и Метохији. То није смањило интересовање посетилаца јер су поједини манастири, према речима председника Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-м, имали и до 1000 посета дневно.

"Онда имате албанске водиче који кажу то је албанска црква или то је илирска црква. Показују фреске на којима видите фреске хришћанских светаца, видите ћирилчно писмо, имате јасан доказ да је то српско благо, а неко каже то је илирско или то је албанско“, каже председник Националне комисије за сарадњу са Унеском др Горан Милашиновић.

Да је манастир Грачаница, задужбина краља Милутина, никао на месту албанске цркве, дезинформација је коју шире бројни косовски портали.

На једној од страница која се бави туристичком промоцијом је податак да српски средњовековни град Ново Брдо припада Албанцима, као и да су темељи цркве Светог Николе заправо остаци Артанске катедрале. Историјски ревизионизам косовских Албанаца, према речима историчара из Грачанице почива на неколико стубова.

Жена је несрећна онолико колико је обузета западним начином размишљања. А што ближе дубокој и вечној једноставности, то ближе рају у коме је жена рођена

Муж је узет од земље, од неформиране материје. А жена - од мужа, од живе материје блиске срцу (ребру). Ова разлика у начину рођења је веома приметна у односу на веру.

Много је разлога зашто је жена више у храмовима: терет женских живота, стална брига о деци и унуцима… Али жене такође имају високо развијену религиозну интуицију. Доказивање Божјег постојања за њих је, у већини случајева, апсурдан подухват. Она већ зна, без доказа, оно што високоумна будала покушава да схвати проучавајући разне књиге.

Све је то истина. У Русији, кад су се мушкарци из високог друштва облачили, говорили и мислили на француском, жене су наставиле да се моле и граде породице на руски начин. Пушкин не би издржао ниједно бдење да није било московске побожности Гончарових.

А ту је и тема дојиља. Племкиње нису вршиле абортусе. Имале су много деце. Али нису желеле да их доје. Због своје фигуре. Читаве генерације руске елите одгајале су једноставне православне жене које су певале „Богородицу“ и причале бајке. Касније се тако и говорило: „Ако се нисам потпуно германизовао или англификовао, то је зато што сам се хранио руским млеком просте сељанке.“

Много је лепих тема повезаних са женама. Као и све женско, ове теме су скривене од лених очију, интимне. Али то их само чини утицајнијим у свакодневном животу. И ђаво је, иначе, свега тога добро свестан. Развраћати жену и одводити је од породице - то је његова стратегија. За њега је идеална жена или Језавеља, или Иродијада или Месалина, или обична врачара.

Сматрана је једном од најистакнутијих и најзанимљивијих уметница европске сцене

Милена Павловић Барили, славна српска сликарка, преминула је на данашњи дан 1945. године. Живела је свега 36 година. Сматрана је једном од најистакнутијих и најзанимљивијих уметница европске сцене између два рата. Од 1932. године живела је и стварала у Паризу, а од 1939. у Сједињеним Америчким Државама, где је и преминула.

Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. године, од мајке Данице Павловић, чукунунуке великог Карађорђа, и оца Бруна Барилија, композитора и новинара из Италије. За живота, који је трајао прекратко, створила је више од хиљаду уметничких дела. Већина њених радова чува се у Галерији Милене Павловић-Барили у Пожаревцу, Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у многим светским музејима и приватним збиркама.

Галерија у њеном родном граду данас има 894 Милениних уља на платну, акварела и пастела, а ту, у аутентичном дому Павловића где је и рођена, чува се и више од хиљаду цртежа из њене „дечје сликарске фазе” од друге до девете године, уз њене личне предмете, библиотеку, породичну заоставштину . Стална поставка нуди хронолошки пресек Милениних слика од 1926. до 1945. године.

У фебруару су у Пожаревцу  почели радови на изградњи новог и реконструкцији постојећег дела  Галерије „ Милена Павловић Барили“, а док не буду завршени галерија ће бити измештена у Музеј културне историје Пожаревац. Према најавама, почетком 2027.године, очекује се да радови буду завршени... ДАЉЕ

Медији

После 15. марта

Најављена пуна примена закона о странцима и возилима на Косову и Метохији од 15. марта изазива забринутост међу Србима. Највише би могли бити погођени универзитет и здравствене институције.

Десетак дана пре најављене пуне примене закона о странцима и закона о возилима на Косову и Метохији расте забринутост међу Србима у покрајини. Ови прописи предвиђају да се грађани који немају косовско држављанство третирају као странци и да морају пријавити боравак косовској полицији, док нови режим за возила укида могућност управљања аутомобилом на овлашћење уколико возач нема пребивалиште у земљи у којој је возило регистровано.

Ова правила могла би да имају озбиљне последице по функционисање српских институција, пре свега у области образовања и здравства, које и даље раде у систему Републике Србије. Посебно је угрожен Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, који није акредитован у косовском систему.

Према речима Јоване Радосављевић, извршне директорке Нове друштвене иницијативе из Косовске Митровице, тренутно нема назнака да ће Приштина одложити примену закона планирану за 15. март.

"Извесно је да ће у року од 10 дана ступити на снагу ови закони који ће у многоме утицати на даљи живот Срба који живе на Косову и метохији, али и других заједница које директно зависе од институција Републике Србије. Нема назнака из Приштине да ће доћи до обустављања имплементације или било каквог одлагања у овом тренутку, иако искрено се надам да постоје озбиљни напори од стране међународне заједнице, конкретно канцеларије Европске уније на Косову и Метохији, да се бар неке препреке премосте како ово не би било у суштини катастрофално за грађане који живе овде", наглашава Радосављевићева.

Уочи јеврејског празника Пурим

Одломак из Поновљеног закона заповеда древним Израелцима да се присете ничим неизазваног напада народа Амалика и да избришу сећање на Амалика пошто се населе у својој земљи

Тајминг америчког и израелског напада на Иран носи симболично значење у јудаизму, пише CNN, јер је почео уочи предстојећег јеврејског празника Пурима када верници читају посебан одломак из Старог завета, познат као Захар (Zachor).

Одломак из Поновљеног закона заповеда древним Израелцима да се присете ничим неизазваног напада народа Амалика и да избришу сећање на Амалика пошто се населе у својој земљи, пише CNN.

Тај се одломак јавно чита пре Пурима како би се испунила мицва (заповест) сећања на Амалика као архетипског непријатеља Израела.

Подсетимо, Сједињене Америчке Државе и Израел извели су у суботу рано ујутро ваздушне нападе на Иран, потврдили су израелски министар одбране Израел Кац и двојица америчких званичника, преноси CNN.

И председник Доналд Трамп је, у видеу објављеном на друштвеним мрежама, потврдио да су Сједињене Државе започеле војну кампању у Ирану.

„Наш циљ је да бранимо амерички народ елиминисањем непосредних претњи од иранског режима, злобне групе веома тврдих, ужасних људи“, рекао је Трамп у видеу - ОВДЕ.

Стање ствари

Постоји она чувена фраза, приписана Черчилу, о томе да „Балкан производи више историје него што може да поднесе”. Тешко је опирати се оваквим реченицама. Чак и када је посве јасно да се оне не могу прихватити здраво за готово, да се могу оспоравати, можда чак и сасвим оспорити, остаје осећај да оне, на неки скоро па интуитивни начин, резонирају са нечим дубоко истинитим. Можда Балкан не производи више историје него што може да поднесе. Међутим, Балкан, сасвим сигурно, има озбиљан проблем са историјом. И тај проблем се у својој основи не тиче онога чега се Балкан сећа, већ онога што је заборавио. Јер када заборавиш оно достојно сећања, онда оно достојно заборава нужно заузме његово место. И то није закон историје, већ закон људског духа распетог између страха и фрустрације са једне, и тежње ка слободи са друге стране.

У српској политичкој историји се постојање демократије као политичке реалности мери годинама. Могло би се можда, уз много добре воље, напабирчити нешто више од две деценије. Међутим, демократија, као одређујуће стремљење те историје, има вишевековно трајање које сеже све до саме зоре њене модерне. А у том је трајању и опстајању име Љубе Давидовића записано златним словима.

Љубомир Љуба Давидовић (24. 12. 1863-19. 2. 1940), оснивач и први председник Демократске странке (1919-1940), народни посланик, председник Народне скупштине, председник Београдске општине, министар просвете, министар унутрашњих дела и председник владе у два мандата, представља канон српске и југословенске политике прве половине XX века.