Јуче и данас

Пре 34 године, у јесен 1991. године, извршена је ликвидација госпићких Срба од Хрватске војске и полиције чији су припадници, углавном под маскама, одводили цивиле из њихових кућа и станова и убијали их на разне начине и на више места. Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас", убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је 39 жена. Скоро половина њих је ликвидирана је од 16. до 18. октобра. Међу ликвидиранима је и 10 брачних парова и четири породице (отац и мајка са једним дететом).

До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 60 ликвидираних, док се за осталима још трага, истакли су из „Веритаса". О ликвидацијама српских цивила, како су навели, био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе.

Пошто су припадници ЈНА, крајем децембра исте године пронашли 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице. Под њиховим „притиском" је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.

Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тела убијених су из примарних премештани у секундарне гробнице.

Убрзо по оснивању, Тужилаштво Хашког трибунала водило је интензивну истрагу о овом догађају, али је случај пре него што је оптужница подигнута уступљен хрватском правосуђу.

Жупанијско тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције, која их је теретила за ратни злочин над цивилима. Оптужени су да су хапсили без разлога и ликвидирали најмање 50 лица.

На­уч­ник ко­ји је по­ве­зао те­рен и ка­би­нет, на­род и ели­ту

Ка­да би да­нас Јо­ван Цви­јић за­ко­ра­чио у свет ко­ји је оста­вио за со­бом, ве­ро­ват­но би и да­ље но­сио свој пре­по­зна­тљи­ви те­рен­ски ше­шир, бе­ле­жни­цу и по­глед усме­рен ка да­љи­на­ма ко­је тек тре­ба ис­тра­жи­ти. Тај дух ис­тра­жи­ва­ча, чо­ве­ка ко­ји ни­је ме­рио свет са­мо кар­та­ма већ и људ­ским ка­рак­те­ри­ма, суд­би­на­ма и вред­но­сти­ма, остао је као трај­на зве­зда во­ди­ља на­ше на­у­ке и кул­ту­ре.

Ове го­ди­не, у су­срет го­ди­шњи­ци ње­го­вог ро­ђе­ња, у Му­зе­ју Јо­ва­на Цви­ји­ћа у Бе­о­гра­ду одр­жа­но је пре­да­ва­ње „Цви­ји­ће­ва при­зна­ња”, ко­је је при­ре­ди­ла мср Би­ља­на Ра­ди­че­вић, ге­о­граф и уред­ник обра­зов­них про­гра­ма Цен­тра за кул­ту­ру „Вук Ка­ра­џић” из Ло­зни­це. Ње­но из­ла­га­ње, за­сно­ва­но на ду­го­го­ди­шњем ис­тра­жи­ва­њу ар­хив­ске гра­ђе, под­се­ти­ло је јав­ност да је овај ве­ли­ки на­уч­ник био не са­мо ге­о­граф већ и ху­ма­ни­ста, пе­да­гог и ви­зи­о­нар.

Ро­ђен у Ло­зни­ци 12. ок­то­бра 1865. го­ди­не, у на­ро­ду по­зна­том по чвр­сти­ни, ра­ду и за­дру­жном ду­ху, Цви­јић је већ у мла­до­сти по­ка­зи­вао ра­до­зна­лост и ис­трај­ност ко­је ће га во­ди­ти кроз цео жи­вот. По­сле Ву­ко­ве смр­ти, на срп­ском на­уч­ном не­бу за­си­ја­ла је но­ва зве­зда - Цви­јић, чо­век ко­ји ће сво­ју ми­си­ју пре­тво­ри­ти у мост из­ме­ђу Бал­ка­на и Евро­пе.

Осни­вач Срп­ског ге­о­граф­ског дру­штва и Ге­о­граф­ског за­во­да, про­фе­сор и два пу­та рек­тор Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду, пред­сед­ник Срп­ске кра­љев­ске ака­де­ми­је на­у­ка и умет­но­сти, Цви­јић је био ви­ше од на­уч­ни­ка, био је на­ци­о­нал­на ин­сти­ту­ци­ја. Сво­јим ра­дом по­ве­зао је те­рен и ка­би­нет, на­род и ели­ту, ма­пу и људ­ску ду­шу.

Ње­го­ва ми­сао да као на­род пре­ви­ше при­ча­мо, а ма­ло ра­ди­мо зву­чи и да­нас као опо­ме­на и пу­то­каз. У вре­ме­ну у ко­јем иде­је че­сто оста­ју без ко­ре­на, Цви­јић је био до­каз да ве­ли­ке за­ми­сли ни­чу са­мо на те­ме­љу ра­да, ис­трај­но­сти и ду­бо­ког по­што­ва­ња пре­ма зе­мљи и љу­ди­ма.

На данашњи дан, 8. октобра 1912, Црна Гора је као чланица Балканског савеза објавила рат Турској, што је означило почетак Првог балканског рата.

Рат су водиле четири земље Балканског савеза - Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка - против Османског царства, које је већ било ослабљено ратом против Италије и унутрашњим немирима.

Савезници нису имали заједнички план, па су водили рат на различитим фронтовима: Србија и Црна Гора на северу и западу, Грчка на југу, а Бугарска у Тракији. Србија је мобилисала 230.000 војника под командом Радомира Путника, распоређених у три армије, са главним задацима ослобађања Косова и Метохије и Македоније.

Кључне битке били су Кумановска (октобар 1912), Прилепска (новембар 1912) и Битољска битка, која је окончала пет векова османске власти над југозападном Македонијом. Османлије су претрпеле тежак пораз и биле су принуђене на повлачење.

После губитака територија и неуспеха у испуњавању услова, рат је настављен почетком 1913, а Турска је изгубила и важне градове и превласт на мору. Мир је постигнут 30. маја 1913. године Лондонским уговором, којим су Турска и Балкански савезници поделили територије.

Као резултат рата, створена је Кнежевина Албанија, а Рашка област је подељена између Србије и Црне Горе.

Бугарска је добила део Тракије, али је незадовољство поделом територија довело до Другог балканског рата у јуну 1913. Бугари су најпре 29. јуна 1913. године напали српске снаге на реци Брегалници (Брегалничка битка) и били поражени, а дан касније доживели су и пораз од Грка, које су, такође, напали у бици код Кукуша. 

Пре четврт века, 5. октобра 2000. у Београду се догодило масовно окупљање присталица Демократске опозиције Србије (ДОС) које је довело је до одласка са власти Слободана Милошевића. Окупљању и бунту претходили су избори 24. септембра те 2000. године, и неслагање око њихових резултатата.

Пошто је тадашња Савезна изборна комисија 28. септембра, четири дана по окончању првог изборног круга објавила да нико од председничких кандидата није добио довољан број гласова, дакле преко 50 одсто, најављен је други изборни круг. По подацима које је Савезна изборна комисија тада саопштила, у првом кругу 24. септембра 2000. године, Слободан Милошевић је добио 38, 62 одсто гласова, док је Војислав Коштуница добио 48,96 одсто.

Представници Демократске опозиције Србије (ДОС) тврдили су међутим да је Коштуница добио више од 50 процента гласова, те да други изборни круг за позицију председника Савезне Републике Југославије према томе није потребан.

По завршетку петооктобарских промена званично је објављено да је на септембарским изборима 2000. године, за позицију председника СРЈ, Слободан Милошевић добио 1.826.799 гласова, односно 37,15 одсто гласова док је кандидат тадашње Демократске опозиције Србије (ДОС) Војислав Коштуница добио 2.470.304 гласа односно 50,24 одсто.

Масовност окупљања односно бунта 5. октобра била је последица нагомиланог дугогодишњег незадовољства, почев од распада Југославије, дубоке економске кризе и опште беде, ратова, а све је додатну димнезију добило агресијом НАТО на Србију 1999. године, што је за последицу имало не само окупацију Косова и Метохије него и тешко разарење земље. 

На данашњи дан пре 110 година започела је инвазија удружених снага Аустроугарске и Немачке на Србију у Првом светском рату под командом немачког фелдмаршала Аугуста фон Макензена, што је био почетак и једне од најтежих етапа у историје Србије - колико трагичне толико и херојске.

До инвазије је дошло после вишемесечног затишја после тешких пораза које је Аустроуграска доживела на тлу Србије крајем 1914. године, на Церу, августа, и Колубари, новембра/децембра.

Инвазија је одлагана у више наврата током 1915. иако све време планирана, делом због ситуације на другим фронтовима а такође због чињенице да је нови главнокомандујући аустроугарских трупа према Србији надвојвода Еуген, после понижења које је доживео његов претходник Оскар Поћорек, био наглашено опрезан. Тако се догодило да је тек четврта офанзива Аустроугарске на Србију у Првом светском рату, октобра 1915. године, била прва успешна са становишта интереса Беча, тек пошто су главнина снага према Србији постали Немци. 

У међувремену Италија је ступила у рат против Аустроугарске маја 1915, а у посебно тешкој ситуацији ратна машинерија Беча нашла се након изненађујућих успеха Руса у Галицији, што ће се наставити и наредне године. У Србији је у том периоду трајала тешка борба са епидемијом пегавог тифуса коју су оставиле аустроугарске трупе као вид специјалног, биолошког рата, побеђена тек маја 1915.

Главни удар на Србију октобра 1915. изнела је немачка 11. армија са простора Баната пут долине Мораве. Аустроугарске формације наступале су из Срема и Босне, преко Саве и Дрине, као и на Београд.

У кур­шу­млиј­ском се­лу Игри­ште, код Спо­мен-пар­ка „Гво­зде­ни пук”, у пе­так 3. ок­то­бра у 11 са­ти, све­ча­но је обе­ле­же­на 113. го­ди­шњи­ца фор­ми­ра­ња ле­ген­дар­не вој­не је­ди­ни­це ко­ја за­у­зи­ма по­себ­но ме­сто у срп­ској рат­ној тра­ди­ци­ји - као сим­бол не­у­стра­ши­во­сти у нај­те­жим тре­ну­ци­ма Ср­би­је у бал­кан­ским и Пр­вом свет­ском ра­ту.

У том ме­сту се то­ком Пр­вог свет­ског ра­та из 12 ку­ћа у се­лу 17 ме­шта­на до­бро­вољ­но при­кљу­чи­ло је­ди­ни­ци Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка „Књаз Ми­ха­и­ло”, а кра­јем 2016. го­ди­не от­кри­вен је пр­ви спо­ме­ник ју­на­ци­ма Гво­зде­ног пу­ка.

Ина­че, Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло”, по­знат и као То­плич­ки Гво­зде­ни пук, то­ком рат­них су­ко­ба од 1912. до 1918. сте­као је бе­смрт­ну сла­ву. Јед­на је од рет­ких је­ди­ни­ца чи­ја се за­ста­ва сма­тра нај­о­дли­ко­ва­ни­јом у вој­сци Кра­ље­ви­не Ср­би­је и ко­ја ни­ка­да ни­је па­ла у ру­ке не­при­ја­те­љу.

Та је­ди­ни­ца је уче­ство­ва­ла у три ра­та, два бал­кан­ска и Пр­вом свет­ском ра­ту, као и нај­те­жим бит­ка­ма, од Ку­ма­нов­ске до Со­лун­ског фрон­та.

Дру­ги пе­ша­диј­ски пук „Књаз Ми­ха­и­ло” са­ста­вљен је био пре­вас­ход­но од бо­ра­ца из То­плич­ког и Ја­бла­нич­ког окру­га. 

- После оп­ште мо­би­ли­за­ци­је ко­ја је спро­ве­де­на 3. ок­то­бра 1912. го­ди­не у Про­ку­пљу, у стро­ју су се на­шла 4.744 мла­ди­ћа ста­ро­сти од 21 до 31 го­ди­не. Три пе­ти­не са­ста­ва Дру­гог пе­ша­диј­ског пу­ка чи­ни­ли су То­пли­ча­ни и Ко­са­ни­ча­ни, а по јед­ну пе­ти­ну Ја­бла­ни­ча­ни и За­плањ­ци - ка­жу у Ту­ри­стич­кој ор­га­ни­за­ци­ји.

Исто­ри­ча­ри под­се­ћа­ју да су после са­мо 20 да­на од мо­би­ли­за­ци­је вој­ни­ци пу­ка уче­ство­ва­ли у по­зна­тој Ку­ма­нов­ској би­ци, и да је нај­ви­шим срп­ским од­ли­ко­ва­њем, Ор­де­ном Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде са ма­че­ви­ма од­ли­ко­ва­но 255 офи­ци­ра, под­о­фи­ци­ра и вој­ни­ка.

10.000 икона и уметничких дела

Министар културе Србије Никола Селаковић рекао је данас у Барселони да је српско културно наслеђе на Косову и Метохији изложено континуираним нападима и истакао да је од 1999. године уништено и покрадено више од 10.000 икона, црквених уметничких дела, литургијских предмета и да је оштећено или спаљено 150 цркава и манастира, од којих многи датирају из 13. и 14. века, као и 122 гробља.

Селаковић је на конференцији о културним политикама и одрживом развоју "Мондиакулт 2025" рекао да ће догодине бити обележено 20 година од уписа четири споменика српског културног наслеђа на подручју Косова и Метохије на Унескову листу светске баштине у опасности.

- Нико није говорио о културној баштини уништеној у Сирији, која је један од стубова светске цивилизације. У нашем случају, сви ови напади на нашу културну баштину нису били само напади на физичке објекте. То су били напади на историју и на идентитет. То су напади на културни континуитет - истакао је Селаковић на сесији "Култура и климатске акције - култура, наслеђе и кризе".

Он је напоменуо да се напади на Косову и Метохији и даље догађају и да је реч о моделу културоцида.

- Имамо три корака. Први корак је уништавање културе. То је физичко уништење, забране и слично, а то је само увертира у геноцид и етничко чишћење - рекао је Селаковић. 

Он је додао да је други корак фалсификовање историје и брисање културе.

- Резултат тога је културно чишћење. И трећи корак је крађа културе жртве. То је историјско чишћење. После сва ова три корака, шта имамо? Савршен злочин - указао је Селаковић.

СРНА

Оборио непријатељски авион

На данашњи дан навршава се 110 година од када је у Првом светском рату, уочи велике офанзиве Немачке и Аустроугарске на Србију, редов Радивоје Рака Љутовац, дејством из модификованог топа оборио непријатељски авион.

Авион који је заједно са још две непријатељске летелице нападао Крагујевац, оборен је дејством српске артиљерије, новообразоване противваздушне батерије, што је био први успех те врсте уопште код нас. Датум обарања непријатељског авиона изнад Крагујевца који је због необичног подвига ушао у историју, у Војсци Србије прихваћен је као Дан рода Артиљеријско ракетних јединица за противваздухопловна дејства. 

Љутовац се налазио у саставу посебне јединице при допунском артиљеријском батаљону "Танаско Рајић" која је имала задатак дејства против непријатељских ваздухоплова, такође свеже образованих јединица ратних ваздухопловстава Аустроугарске и Немачке, чија масивна офанзива на Србију је управо започињала. Јединица је била је тада смештена на Метином брду, узвишењу код Крагујевца, са основном улогом противваздушне одбране града који је у то време био средиште ратне команде нападнуте Србије, а већ деценијама је била водећи центар српске војне индустрије. Била је то тек образована батерија, усмерена пре свега на одбрану виталних објеката и институција, као што је Војно технички завод, стара Тополивница. 

Тог 30. септембра 1915. у преподневним сатима, Љутовцу је успело да ватром из модификованог топа обори немачки авион који се приближавао из правца Лапова. 

Милош Обреновић, вожд Другог српског устанка, књаз Србије, централна личност деветнаестовековне Србије чија је сасвим особена умешност довела је поступног ослобађања од османске владавине у 19. веку, умро је на данашњи дан 26. септембра 1860. пре 165 година.

На челу Србије налазио се од 1815. победом у Другом српском устанку, тада као вожд, од 1817. као књаз, с тим што му је наследно књажевско звање Порта признала 1830. Када је протеран 1839. наследио га је син Михаило Обреновић, такође протеран 1842. пошто је на престо доведен Карађорђев син Александар. Друга владавина Милоша Обреновића трајала је од 1858. када је позван да се врати у Србију, где остаје до смрти 1860.

Гушење Првог српског устанка 

Током Карађорђеве буне истакао се стекавши и звање војводе. Прелом се догодио када је Први српски устанак угушен крајем 1813. Пошто су Турци поново освојили Србију, односно пашалук, на таласу опште панике и безнађа догодио се масовни бег не само устаничких првака, укључујући Карађорђа, него и велике масе народа, преко Саве и Дунава на простор ондашње хабзбуршке Аустрије. Међу реткима који су упркос свему, у време када је посвуда владао панични страх, одбили бег, нашао се тада и Милош Обреновић. 

Сулејман паша Скопљак који се устоличио у Београду, по протеривању Срба, прогласио је истина амнестију, која је била мртво слово на папиру. У стварности, Турци су се понашали горе него уочи Карађорђеве буне 1804. у време страховладе дахија. Турски Београд претворен је у велику тржницу хришћанског робља. Општи страх и несигурност довешће до одметања у шуме, хајдучије. Паралелно, и на простору Аустрије положај избеглих био је катастрофалан.

На данашњи дан 1371. године одиграла се Маричка битка између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи. Турци су поразили српску војску браће Мрњавчевић, краља Вукашина и деспота Угљеше, који су у боју погинули. Била је то једна од важнијих битака у турском походу на Балкан и сматра се својеврсним крајем царства које је оставио цар Душан Силни.

О самом току битке данас се мало зна, али на основу доступних извора може се закључити да су Турци напали преко ноћи и српску војску затекли неспремну. У боју против Турака деспота Угљешу је подржао само брат, краљ Вукашин. Разједињена властела није се одазвала на позив Мрњавчевића да заједно стану на пут турским освајачима.

Постоје мишљења да је Маричка битка је важнија од Косовске, али је она остала више у свести нашег народа. Сви накнадни падови и освајања почели су поразом на Марици. Пре тога, Турци су били километрима далеко, а сада су се одједном нашли надомак Србије.

Битка је означила и почетак пропасти српског средњовековног царства. После смрти краља Вукашина њега је наследио син Марко, познатији као Краљевић Марко. Није успео да одбрани своје територије и недуго после битке постао је турски вазал. Децембра исте године умро је и цар Урош и тиме се угасила династија Немањића. Турцима је остао отворен пут ка Европи.

Политика, Јована Миловановић