Јуче и данас

„Седма улична атлетска трка 1.300 каплара” и дефиле „108 метара за 108 погинулих хероја са Кошара” током викенда су одржани у Аранђеловцу. У манифестацијама су учествовали ученици Основне школе „Свети Сава”, припадници војске и полиције, грађани, као и представници Удружења ветерана органа безбедности и војне полиције (ОБиВП). Учесник битке на Кошарама и представник ОБиВП Срђан Лалић наглашава да су овакви догађаји значајни, да буде посебне емоције и каже да су српском борцу враћени част и углед.

„Као учесник битке на Кошарама лично сам познавао многе од 108 погинулих бораца. Био сам рањен и многе погинуле и рањене извлачио сам са бојног поља”, каже и додаје да је било веома тешко када је требало члановима породица палих сабораца саопштити истину о смрти најмилијег, али и да му је тешко падало то што су борци и чланови њихових породица у једном периоду после рата били заборављени. Из Удружења ветерана ОБиВП, које 23. септембра обележава три године од оснивања,  истичу да су се са великим задовољством и захвалношћу одазвали позиву Спортског савеза Аранђеловца и организовали долазак бораца и чланова породица из Београда и Шумадије.

„Овакве и сличне манифестације, осим што су вема значајне и  за војску и за државу,  још једном уверавају ватеране да  расту нове генерације нашег народа  које ће бити достојни настављачи слободарских традиција”, наводи Лалић и додаје да  је за похвалу то што  поједине локалне самоуправе организују и догађаје родољубивог карактера и као позитиван  пример за то наводи општину Аранђеловац.

Политика, Мина Ћурчић

Још једна српска црква се рађа у Америци. Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички Иринеј освештао је темељ храма српске православне цркве Свети краљ Милутин, која се гради у Џексонвилу, на Флориди. Освештавању су присуствовали свештеници и парохијани из Џексонвила и из других парохија.

Епископ је прочитао молитве над каменом темељцем у који је уграђена повеља - документ коју је издао сам епископ. Повеља је претходно стављена у специјалну посуду, заливена маслиновим уљем, херметички затворена и положена у камен темељац који је, након што су присутни посетиоци бацали освештане каменчиће на њега, уграђен испод олтара.

Цитирајући Јеванђеље по Матеју „Камен који зидари одбацише постао је угаони камен”, епископ је нагласио да је „Христос тај камен који беше одбачен од стране зидара и да је он сам постао угаони камен, а без угаоног камена немогуће је градити јер Исус Христос је наш камен темељац”.

Богата трпеза и фолклорни програм обогатили су овај значајан догађај коме је присуствовало више од 200 Срба.

Парохију српске православне цркве у Џексонвилу је основало четрдесетак породица у априлу 2000. године. Црква је посвећена српском краљу Милутину из породице Немањића, који је био један од највећих задужбинара српских цркава и манастира у средњем веку. Имање са постојећом зградом је купљено у новембру 2002. године, а у његовим просторијама направљена је капела у којој се од тада одржавају сва богослужења. Парохију у Џексонвилу су опслуживали свештеници из Орланда све до априла 2006. године. Те године је за првог сталног свештеника постављен отац Станислав Крављача, који је и данас парох. Број парохијана се повећавао из године у годину, тако да сада овој парохији припада око стотинак породица.

Полагањем венаца и цвећа, као и парастосом испред спомен-обележја на брду Шуматовац изнад Алексинца, обележена је 148. годишњица једне од најзначајнијих битака у Првом српско-турском рату. У бици на Шуматовцу српска војска и добровољци из Русије зауставили су покушај Турака да се у нападу на Кнежевину Србију у лето 1876. Моравском долином пробију према северу Србије и Београду. Од десетоструко бројнијих Турака, чија је команда била у Нишу, који је још био под ропством Османлија, августа 1876, српска војска, руски добровољци, војска мештана Алексинца и околних места одбранили су границе Кнежевине Србије.

Битка на Шуматовцу одиграла се 23. августа 1876. (10. августа по старом календару), а десет дана касније, у бици код Адровца, недалеко од Алексинца, 2. септембра 1876. (20. августа по старом календару) погинуо је пуковник Николај Николајевич Рајевски. Рајевски је један од команданата више од 3.000 руских добровољаца, који су стигли као помоћ у одбрани Србије. Јунаштво, херојство и животни пут мисионара-пуковника Рајевског у лику грофа Вронског у роману „Ана Карењина” описао је Лав Николајевич Толстој.

Посмртни остаци пуковника Рајевског, који је због несрећне љубави из Русије отишао у Србију, после погибије сахрањени су у порти манастира Свети Роман, између Делиграда и Ђуниса. Одатле је само неколико дана касније пренето у Београд. У првој половини септембра 1976. (по старом календару) уз велике почасти његово тело испраћено је за Русију, после опела у Саборној цркви којем је присуствовао краљ Милан. За време опела у Саборној цркви чинодејствовао је први српски митрополит Михаило са седамнаесторицом свештеника. Певао је и хор присутне козачке легије. У Русију је испраћено тело пуковника Николаја Рајевског, али је, онако како је он записао током свог живота, срце јунака извађено из његових груди и заувек је остало у Србији.

И у Великој Кладуши 1941. године

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта подсетио је данас да је на тзв. Мехином стању и у Српској православној цркви Светог Георгија у Великој Кладуши у времену од 29. јула до 14. августа 1941. године почињен геноцид над око 7.000 Срба односно мушкараца, жена и деце, као и да тај злочин никада није довољно истражен, а да је сећање на њега готово избрисано. Како је навео Линта у саопштењу, тачан број жртава никад није утврђен,  ексхумација никада није обављена и жртве нису достојно сахрањене.

"Србија има обавезу да покрене борбу за међународно признање геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској. Крајњи циљ јесте да што већи број држава потписница Конвенције о спречавању и кажњавању геноцида и међународне организације у парламентима донесу резолуције којима се масовно и планско уништење Срба од стране усташког режима признаје као геноцид", поручио је Линта. Он наводи да је Мехино стање мало место које се налази на тромеђи Велике Кладуше у БиХ и Слуња и Војнића у Хрватској, а окружено је са више села.

Ту је југословенска војска уочи Другог светског рата изградила бетонска утврђења и ископала противпешадијске и противтенковске ровове дубине око 3 метра и ширине око 5 метара.

"Усташе су на том месту, почетком августа 1941, извршиле масовни покољ српског народа са подручја општина Велика Кладуша, Војнић, Вргинмост и Слуњ. Сви страдали на Мехином стању су најпре страховито мучени, а потом чекићима, крамповима, ножевима и пушкама погубљени", навео је Линта.

Додао је да су ликвидације Срба на Мехином стању извршене од 30. јула до 14. августа 1941. године на три места која се налазе близу центра Велике Кладуше.

Господско лице Сенке Јововић, мајке убијеног Ивана, личи на камен који је постављен изнад места где је издахнуо њен син. Стоји усправна и нема, гледа у своје дете, гледа у нас и у године које је однело зло

„Ово је мрамор Ивана Јововића”, каже Милић Милићевић, разгрће траву и показује камен постављен на месту где је пре петнаест година издахнуо младић Иван Јововић. Тај камени белег, једва видљив и зарастао, једини је спомен на њега и Панта Дакића, које је усмртио рафал док су се купали на реци Бистрици.

У херметично затвореном Гораждевцу тај криви вир на реци, мала зараван, ватра за печење кукуруза били су једини излаз, предах и разонода. Био је то последњи излазак на реку, а крваве печате и тешке ране одавде су однели Драгана Србљак, Богдан Букумирић, Ђорђе Угреновић, Марко Богићевић.

Оне унутрашње ране, страхове деце која су бежала кроз шикару, кукурузе и ограде, нико није забележио. На вир се више нико није вратио. У међувремену се за друге живот наставио, албански привредници прокопали су ново корито и изместили реку, врбак из којег је убица пуцао израстао је и готово покрио место злочина.

Тишина и исто врело лето.

„Ретко ме се ко сети. Полако се заборавља овај дан. Враћају ми се слике, сунце је и данас као пре петнаест година, много ми је жао што нисам на парастосу”, каже Драгана Србљак, коју су локалне мржње, неразумевање и неспособност институција отерали из завичаја где је оставила своју младост. То весело дете преживело је стављање гипса на прострелне ране у болници у Пећи, завршило фармацеутску школу и психологију. За особу таквих квалификација овде није било места. „Сада радим у једној приватној апотеци, мало ме боле ноге јер стојим, али ја волим тај посао”, каже Драгана за „Политику” и опомиње да је посао чека. У Гораждевцу је чека све - и успомене и родбина и рањени вршњак Ђорђе Угреновић. 

Проусташка држава

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта сматра да су овогодишња прослава злочиначке акције "Олуја" у Книну и концерт Марка Перковића Томпсона у Имотском, потврдили неспорну истину да је Хрватска проусташка држава.

Линта је подсетио да се у Книну 5. августа поново узвикивао усташки поздрав "За дом спремни", док је у једном книнском кафићу на разлас пуштана усташка песма "Ево зоре, ево дана" која велича усташке злочинце односно, команданте "Црне легије" Францетића и Бобана.

- Више стотина Хрвата су у колони шетали улицама Книна и подизали десну руку у нацистички поздрав и певали, између осталог, `Због Анице и бокала вина, запалит ћу Крајину до Книна. Запалит ћу два, три српска штаба, да ја нисам долазио џаба` - указао је Линта. Он је навео да је концерт Томпсона у Имотском, на којем је било присутно више десетина хиљада Хрвата, протекао у уобичајној промоцији усташких обележја, симбола и песама, а владала је проусташка атмосфера.

- Виориле су се заставе ХОС-а на којима стоји усташки поздрав `За дом спремни`. Такође, певала се усташка будница `Ево зоре, ево дана`, док је споменик песника Тина Ујевића загрнут је заставом ХОС-а - додао је Линта. Он је истакао да је један од симбола данашње Хрватске проусташка песма Томпсона "Бојна Чавоглаве" чије извођење почиње са усташким поздравом "За дом спремни", који представља супротност цивилизацијским вредностима, демократији и људским правима које штити европска конвенција.

Први модерни бар-код скениран је на паковању од 10 жвакаћих гума у продавници у Троју, у америчкој држави Охајо пре 50 година. Не размишљамо о овим црно-белим линијама, упркос - или можда баш због - њихове свеприсутности, нисмо свесни колико је тај први бар-код на паковању жвака покренуо ланац догађаја који су трансформисали свет.

Педесет година за већину технологија је озбиљна старост, али бар-кодови се и даље не предају. Више од 10 милијарди бар кодова се скенира сваког дана широм света. А новији типови симбола бар-кодова, као што су кју-ар кодови, створили су још више простора за употребу ове технологије.

Иако бар-код није најавио крај историје, као што су теоретичари завере својевремено бринули, он је увео ново доба у глобалној трговини.

Бар кодови су били изум прехрамбене индустрије

Док се свет много променио од средине седамдесетих, Универзални код производа (UPC) - који познајемо као „бар-код“ - није. Код који је први пут скениран на паковању жвака 26. јуна 1974. године, у основи је идентичан милијардама бар кодова који се данас скенирају у продавницама широм света.

Када је скениран тај први UPC код, то је био врхунац вишегодишњег планирања америчке прехрамбене индустрије. Крајем шездесетих, трошкови рада су брзо расли у продавницама прехрамбених производа, а залихе је постајало све теже пратити. Руководиоци прехрамбених производа надали су се да би им бар-код могао помоћи да реше оба ова проблема, и на крају су били у праву.

Безбожни цареви и данас људима отимају хлеб

Предање о Светом пророку Илији подсећа нас каква је веза између човека, правде и природе, те како на неправедност моћног цара и његове царице, које је сиромаху хтела да одузме виноград, може да доведе до страшног одговора природе, подсетио је у данашњој беседи владика Григорије, диселдорфски и немачки.

Православни верници данас обележавају Светог пророка Илију, старозаветног пророка који је чинио многа чуда.

„Свети Илија је за верне људе једна од најфасцинантнијих личности у целој библијској историји. Он је фасцинантан по томе што је храбар и што је праведан. И нама би се сад учинило да су многи људи кроз историју били храбри и праведни, али ако се мало боље загледамо у историју, видећемо да су то увек јако ретки људи“, описао је током данашње службе владика Григорије. Али најправеднији, најхрабрији људи су они који се супростављају сили, који се супростављају онима који имају моћ да убију, да протерају, да понизе, да пониште чак и људски живот, навео је он.

„Интересантно је у тој причи о Светом пророку Илији како он штити немоћне пред моћним царем и његовом безбожном царицом. И увек је то било, до дана-данашњег је тако. Тешко је било супроставити се моћном цару и царици, моћним владарима и владарицама. Али кад стоји пред Господом човек као што је стајао Илија, он се не плаши да каже и неправедном цару да је неправедан“, навео је.

Објава рата Србији стигла је из Беча 28. јула отвореним телеграмом, чиме је отпочео Велики рат. Његов биланс је 50 месеци ратовања, око 70 милиона мобилисаних војника, 20 милиона рањених и 10 милиона погинулих. Србија је изгубила 62 одсто мушкараца од 18 до 55 година, 53 одсто је погинуло, а девет одсто су остали трајни инвалиди.

Почетку Великог рата претходио је Сарајевски атентат на престолонаследника Франца Фердинанда, који је, како историчари сматрају, био повод, а не узрок почетка Великог рата. Велике силе су се већ 15 година спремале за рат.

Месец дана после атентата уследио је ултиматум Аустроугарске, а за Србију је неприхватљива била тачка 6 у којој је Аустроугарска захтевала да се укључи у судску истрагу целокупног догађаја.

Аустроугарски ултиматум (Österreichisches Staatsarchiv)

Угрожавање независности било је неприхватљиво, иако је, ослабљена после Балканских ратова, Србија желела да избегне сукоб.

Аустроугарска објава рата је стигла на апсолутно неочекиван начин који се косио с тада важећим нормама међународног права. Објава рата је 28. јула стигла отвореним телеграмом писаним француским језиком као званичим језиком дипломатије тог доба, упућеним преко Букурешта.

Већ тим чином она је прекршила Конвенцију о отварању непријатељстава започевши рат након слања ултиматума уместо званичног образложења, и самом објавом рата отвореним телеграмом без претходног упозорења.

Манастир Тумане једна је од највећих и најпосећенијих православних светиња, коју годишње посети око милион људи. Данас је обележио славу - Сабор светог архангела Гаврила, коме је посвећена туманска црква. У манастиру је било посебно свечано јер се навршило тачно сто година од обнове и освећења цркве.

Манастир Тумане, недалеко од Голупца, датира из 14. века. По предању, задужбина је Милоша Обилића, а кроз векове делио је судбину свог народа. Манастирско братство, заједно са бројним верницима, прославило је храмовну славу и век од освећења туманске цркве.

- Црква је рушена у време Турака у два наврата и обнављана, ово је трећи храм на првобитним темељима и овога дана прослављамо стогодишњицу његовог освећења - каже архимандрит Димитрије, игуман овог манастира.

У овој цркви чувају се велике светиње, међу њима чудотворна икона Богородице Курске, део моштију светог Нектарија Егинског и мошти туманских чудотвораца Зосима и Јакова.

- У манастирској цркви чувају се мошти Светог Зосима Синаита Чудотворца, монаха-исихасте из времена светог кнеза Лазара, прослављеног као великог помоћника народа Божјега, и мошти Светог Јакова Новог, ученика Светог владике Николаја, великог мисионара и подвижника нашега времена - наводи архимандрит Димитрије.

Свакодневна су сведочења о чудима и чудесним исцељењима у манастиру Тумане, у који људи долазе тражећи духовни мир, утеху или изљечење. Многи стижу и из Републике Српске.