Јуче и данас

У Галерији Српске академије наука и уметности, отворена је изложба посвећена 850 година од рођења Светог Саве, на којој су предмети везани за његов живот, од којих је не мали број њих стигао са Свете Горе.

Вредности

Набрајамо само неколико: 

Мозаична икона Богородице Одигитрије, пред којом је „уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослављен као Свети Симеон Мироточиви“, икона Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе) - светиња Савине испоснице у Кареји на Светој Гори, икона Христа Пантократора, ремек-дело византијског сликарства, датирана у 1260. годину, икона Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, реплика Хиландарског игуманског штапа, дар Алексија III Анђела из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлата, драгог и полудрагог камења, затим реплика Патерице Светог Саве Освећеног коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу 1229. године Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног…

Поставку чини пет целина. На почетку је временска лента у којој су наведени најзначајнији тренуци из живота и потоњег култа Светог Саве, од рођења 1175. године па до 1935. када званично почиње подизање храма Светог Саве у Београду.

Изложба је званично отворена у четвртак, у Свечаној Сали САНУ а не у Галерији као што је то уобичајено, само за званице, претпоставља се због лакше заштите званица.

Протест због Селаковића

Изложбу је отворио патријарх српски Порфирије, а свечаности су присуствовали министар културе Србије Никола Селаковић и министарка културе и спорта Грчке Лина Мендони, министри у Влади Србије Зоран Гајић, Ненад Вујић и Драган Гламочић, као и представници црквеног живота, дипломатског кора и председник САНУ Зоран Кнежевић.

И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте, причао отац Јоил Булатовић

Чуда у Острогу

Да нам ништа није Господ оставио него само Светога Василија Острошкога Чудотворца! Скоро четиристо година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.

И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина, негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација Светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила Светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије - да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради?!

/…/

А ево, 1993. године Христина Ј. из Никшића, Зорана и Вјере Ј., слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког. 

Тећег серијала „Сенке над Балканом“?

Трећа сезона серије „Сенке над Балканом“ поново је у фокус јавности вратила духове предратног Београда, времена у којем су се преплитали шпијунажа, висока политика и искрени револуционарни занос. Ипак, једна фигура из тог периода заслужује много више од пролазног филмског кадра.
То је Дидо де Мајо.

Његово име данас просечном студенту не значи много, али његова судбина није само биографија једног човека; то је дијагноза система који је, у име „светлије будућности“, прождирао сопствене хероје са ефикасношћу која леди крв у жилама. Дидо де Мајо није био само „предратни комуниста“. Био је визионар, херој француског покрета отпора и уметник чија је рука спасавала животе тамо где су оружје и дипломатија заказали.

Графичар слободе: Рука која је варала смрт

Пре него што је постао жртва сопствених другова, де Мајо је био херој Европе. Био је човек акције, интелектуалац и борац који је у вихору Другог светског рата постао легенда француског покрета отпора (Résistance). Његов најпотцењенији, а можда и најузвишенији дар, био је његов графички таленат. После пораза у Шпанском грађанском рату, хиљаде бораца интернационалних бригада нашло се у безизлазном положају у француским логорима.

Де Мајо је тада своју уметничку прецизност ставио у службу живота. У импровизованим лабораторијама, са минималним алатом, он је био главни фалсификатор покрета отпора. Његовом руком исцртани печати, потписи и документи били су толико савршени да су пред њима стајали збуњени чак и најпедантнији агенти Гестапоа. Захваљујући тим „уметничким делима“, стотине бораца добило је нове идентитете и карту за живот.

Попу Карану - о светској кризи

Питаш ме, Божији човече, откуда садашња криза, и шта она значи?

Ко сам ја да мене питаш о овако крупној тајни? „Говори кад имаш нешто боље од ћутања“, каже свети Григорије Богослов. Па иако сматрам, да је ћутање сада боље од сваког говора, ипак из љубави према теби ево износим ти оно што милим о питаном.

Криза је грчка реч, и означава суд. У Светом Писму ова се реч употребљава много пута. Тако Псалмист говори: зато се неће безбожници одржати на суду (Пс. 1, 5). На другом месту опет: милост и суд пјевам (Пс. 101, 1). Мудри Соломон пише, да је од Господа суд свакоме (Приче, 29, 26). Сам Спаситељ је рекао, да Отац сав суд даде Сину, а мало после опет: сад је суд овоме свијету (Јн. 5, 22; 12, 31). Апостол Петар пак пише: јер је вријеме да почне суд од дома Божијег (1. Петр. 4, 17).

Замени реч суд са криза, па читај: Зато се неће безбожници одржати на кризи. - Милост и кризу пјевам. - Од Господа је криза свакоме. - Отац сву кризу даде Сину. - Сад је криза овом свијету. - Јер је вријеме да почне криза од дома Божијег.

До сада су европски народи употребљавали реч суд, ме-то криза, кадгод их је сналазила нека невоља. Сада је само нова реч замењена старом, и разумљива неразумљивом. Кад је суша говорило се: суд Божији! кад је поплава; суд Божији! кад је рат или помор: суд Божији! кад су туче, земљотреси, гусенице, мишеви и друге беде, опет и увек - суд Божији! А то значи: криза кроз суше, криза кроз поплаве, кроз ратове, поморе итд. И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божији, но не говори суд него криза. 

На данашњи дан пре 27 година, за време агресије НАТО пакта на СР Југославију, оборен је понос америчког ваздухопловства - ловац Ф-16. У ноћној мисији изнад Београда, авион је погодило Трећи ракетни дивизион 250. бригаде противваздушне одбране Војске Југославије. Пилот је покушао да се домогне територије Босне и Херцеговине, међутим срушио се у близини Шапца.

"Код нас је у посети то вече био генерал Љубиша Величковић и остао је отприлике до 15 до два, 20 до два. Пошао је, јер је био јако уморан. Рекао је: "Момци ако буде нешто, ви одрадите". Ја сам му рекао: "Господине генерале, останите, у два почиње журка, у два почиње налет". И Ф-16 смо оборили у два и осам", присећа се Драган Матић, оператор ручног праћења у 3. ракетном дивизиону.

Погођени авион је од Шимановаца успео да одлети тек до Цера. Пилота, који се катапултирао, Американци су хеликоптерима спасли током ноћи.

Читај навигацију, али питај сељака

Тог јутра форензички сниматељ југословенске војске добио је информацију да је оборени Ф-16 пао у околини Шапца. И први стиже до олупине.

"И данас важи та прича 'читај навигацију, али питај сељака'. Тиме смо се руководили, питаћемо. Мада се још када смо ми дошли димило из тог рејона шуме где је пао и буквално укућани који живе на пропланку, шума је иза њихове куће, изашла је госпођа која је рекла: 'Јесте, то је овде иза. Мој муж је чак изашао са ловачком пушком да гађа хеликоптер'. То је било ван памети, али се стварно на трави видело. Отворили су ватру, упозоравајући, да би могли да претраже тај терен. Сишао сам доле, још се пушило", наводи Срђан Грчић, заставник прве класе у пензији.

Протеривање више од 15.000 Срба и убиство 283 људи, међу којима и 114 цивила, у хрватској акцији "Бљесак" остало је некажњено 31 годину од агресије хрватских снага на Српску аутономну област Западна Славонија, саопштено је из Документационо-информационог центра "Веритас".

Агресија је извршена на област која је била под заштитом УН, а на Србе из Западне Славоније 1. и 2. маја 1995. године кренуло је више од 16.000 припадника хрватских снага. Заштитне снаге УН су се повукле и препустиле српски народ на милост и немилост хрватском агресору, па је народ Западне Славоније био принуђен да крене у егзодус према Републици Српској.

Из "Веритаса" наводе да су Србе на путу према "мосту спаса" на реци Сави сустизале авионске бомбе, маљутке из хеликоптера, топовске гранате и снајперски меци, док су рањеници клани или гажени тенковским гусеницама.

У акцији "Бљесак" погинуле су и нестале 283 особе, међу којима је 57 жена, 12 малолетника, од којих је и осморо млађих од 14 година, као и 76 особа старијих од 60 година. Међу несталима се води још 108 особа, међу којима је 46 цивила, укључујући и 23 жене. Од 150 ексхумираних посмртних остатака из групних гробница, до сада су идентификоване 123.

У "Веритасу" указују да су у хрватској акцији "Бљесак" највише страдала села Медари са 22 жртве, укључујући 11 жена и троје деце и Пакленица са 20 жртава.

Убијено је седморо чланова породице Вуковић - Ранко и његова супруга Анђелија са децом Гораном /11/ и Горданом /8/, Ранков брат Милутин, његова супруга Цвијета и њихова ћерка Драгана /7/.

Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.

Њима се најпре јавио Христос пошто је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.

Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.

У нашим медијима је обичај, када се говори о Божићу, да се каже како је он „најрадоснији хришћански празник“. Ова симпатична фраза, међутим, не значи много, нити нам указује на оно што би заиста могла бити његова суштина. Када је, са друге стране, ријеч о Васкрсу, нема никакве сумње да је он уистину, како је то ових дана уобичајено рећи, „највећи хришћански празник“. И не само највећи, већ и најстарији, односно најизворнији. И не само најстарији и најизворнији, већ - знам да то звучи чудно - на извјестан начин и једини.

Јер Васкрс као празник, не само у хришћанском календару већ у хришћанском животу уопште, има неколико „инкарнација“. Најприје, Васкрс празнујемо као годишњи празник, као хришћанску Пасху, и он је као такав центар хришћанске године, премда се, будући да се сваке године „помјера“, он не може баш сасвим ограничити њеним мјерама. И то није случајно, јер он по својој природи, по своме садржају, не припада у потпуности овоме „времену и вијеку“.

Затим, Васкрс славимо сваке недјеље, и то је његова, треба то рећи, најранија форма, о којој се експлицитно говори већ у Новом завјету. Недјеља је „Дан Господњи“, Dies Dominica, о чему и данас свједоче њени називи у готово свим романским језицима, али и у грчком - Киријаки. Словенски назив „недјеља“ указује на то да је то нерадни дан, али и ту треба бити обазрив, јер овдје није ријеч само о томе да је недјеља нерадни дан; не, овдје је ријеч о нераду, одмору или починку који се, поново, односи на стање ван времена обремењеног различитим „пословима“ и бригама које се, у коначници, дају свести на једно, а то једно је смрт.

Даље, хришћани су недјељу као Дан Васкрсења обиљежавали сабрањем заједнице и заједничким молитвеним обједом, односно евхаристијом и причешћем. 

Кошаркашки тренер Душко Вујошевић преминуо је у среду у Београду у 68. години живота.

Дирљиву поруку о Душку Вујошевићу објавио је владика Григорије, где је открио и како је изгледао њихов разговор током  једног авионског лета из Тивта за Београд.

- Познавао сам Душка Вујошевића, мада сам само једном имао прилику да се нешто дуже дружимо. Не могу, дакле, рећи да смо били пријатељи, али могу рећи да сам га изузетно ценио, јер је био храбар, искрен и доследан.

Одлази од нас још један човек који није волео да лаже, а таквих је све мање. Једном приликом, на лету Тиват - Београд, рекао ми је: Знаш, Григорије, ја не верујем, али то не значи да се тиме поносим и да не бих волео да верујем у Бога.

На излазу сам му рекао да одавно нисам чуо дубљу и искренију исповест.

Пратио сам његову каријеру и борбу за живот. Све је то заједно било човечно и величанствено.

Данас ми је жао што ће међу нама остати један храбар мање, али се, с друге стране, надам да ће га Господ примити у Царство своје и да ће и тамо бити дочекан громогласним аплаузом, какав је и овде добијао од оних који су га волели и разумели - написао је архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит немачки Григорије.

Данас

Пре тачно 222 године 303 српска устаника заузела су бусију на брду Липовица и одлучила да спрече долазак Турака из Босне. Сви су изгинули, али Турци нису успели да се пробију до Шапца.

„Нећу, море, више купит друштва,

с ово брата дочекаћу Турке.

Стих који одзвања кроз више од два века данас, на Лазареву суботу, враћа се на место где је исписан делом и жртвом. У порти манастира Чокешина ове године обележава се 222. годишњица Боја на Чокешини, једног од најпотреснијих и најзначајнијих догађаја Првог српског устанка.

Чувени бој је вођен 28. априла 1804. године, баш на овај дан, између српских устаника које су предводила браћа Недић, Дамјан и Глигорије из Осечине, и турске војске под командом Ножин-аге.

На узвишењима недалеко од манастира, у судару неједнаких снага, живот губе сва 303 устаника, који нису хтели да одступе ни за један корак.

Историчар Горан Вилић објашњава значај овог устаничког боја који превазилази сам чин страдања побуњених Срба.

„Браћа Недић са својим устаницима заустављају турску војску на брду Липовица. Сатима су одолевали далеко надмоћнијем непријатељу, све док нису остали без муниције. Повлаче се ка липовичком потоку, где пружају последњи отпор”, наводи историчар Вилић.

Према записима, браћа Недић, иако тешко рањена, не напуштају положај. Ослањајући се један на другог, из седећег става, настављају да пуцају и бодре своје саборце, све до погибије. Са њима страдају и сва 303 устаника.