Јуче и данас

У свету се тренутно користи 180 валута које су у оптицају у 197 земаља. Најстарија валута која се и данас користи је британска фунта, уведена око 800. године, српски динар је на другом а руска рубља на трећем месту јер су уведени у 13. веку. На листи 10 најстаријих валута, које се и данас користе, јапански јен је на последњем месту, пошто је почео да се примењује од 1871. године.

Српски динар се у архивским списима помиње с краја 1214. године, када га је, све до пада Српске деспотовине, ковало више од 20 владара, 15 жупана и великаша, као и десетак градова, па је тако у периоду од 245 година ручно исковано око 400 врста новца, претежно од сребра.

Рану појаву динара условила је сребром богата Рашка област, чија је експлоатација почела крајем 13. века.

Најлепши средњовековни динар израђиван је у 14. веку за време краља, а затим и цара Душана, када су кованице биле најбројније и најразноврсније. Коришћени су елементи западног и византијског изгледа новца, уз одређене новине попут представљања цара и царице са крстом, у латиничним и ћириличним издањима.

Цар Душан је ковање новца увео у правне оквире. У Законику из 1354. године, прописано је да се новац сме ковати само у градовима. Чак је и царица Јелена, пет година после смрти свог супруга, ковала три врсте динара.

Од 15. до краја седме деценије 19. века Србија практично није имала свој новац, па су се користиле различите монете страних држава.

На данашњи дан 11.јануара 1878. године Ниш је после два и по века ропства под турским Османијама дочекао слободу. Бројним манифестацијама тим поводом обележена је 147.годишњица ослобођења - положени су венци и цвеће на нишком Старом гробљу на споменик Тодора Станковича, који је са бедема Градске тврђаве објавио победу српске војске над Турцима и где је велики број спомен обележја палима за слободу, као и на централном градском тргу Краља Милана испред споменика Ослободиоцима Ниша.

Поводом Дана ослобођења од Турака, који Ниш обележава као један од најзначајнијих датума у својој двомиленијској историји у Светосавском дому одржана је свечана и традицонална седница Скупштине града Ниша. После евоцирања успомена на период ослобођења града, али и свих јужних крајева Кнежевине Србије, који су у другој половини 19. века још увек били под турским ропством, председник нишког парламента проф. др Игор Новаковић и градоначелник Ниша Драгослав Павловић уручили су награде „11.јануар” традиционално и највеће признање града најуспешнијим појединцима и колективима. Ове године добитници највишег нишког признања су професор Електронског факултета проф. др Игор Миловановић постхумно, затим помоћник директора Клинике за неурохирургију УКЦ проф. др Небојша Стојановић и рукометни стручњак Зоран Тута Живковић. У конкуренцији колектива награда је додељена Спортском центру „Чаир” и „Народним новинама”.

У Неготину, 9. јануара 1856. године рођен је Стеван Стојановић Мокрањац, један од најистакнутијих личности српске класичне музике на прелазу из 19. у 20. век. Био је композитор, хоровођа, педагог, камерни музичар, мелограф световне и духовне музике, писац студија о фолклорној и духовној грађи и један од оснивача прве музичке школе у Србији - Српске музичке школе, која данас носи његово име.

Најпопуларнији и најзначајнији циклус хорских песама Руковети Стеван Стојановић Мокрањац компоновао је у периоду од 1883. до 1909. године. Има их 15 и све су засноване на народној мелодији у националном духу. Осим песама афирмисаних песника, Мокрањац је у Руковетима користио и песме народног певача јер је сматрао да народ инстиктивно употребљава оно што учени композитори уче у школама. А он је и поред несумњиво великог талента за музику прво уписао Велику школу.

У аутобиографији пише:

„Бивши и сам у оној струји Светозара Марковића која је обухватала скоро целу омладину и која је одбацивала уметност, чак и лепу литературу као некорисну, борио сам се са природним даром и склоностима, и уписао се на природно-математички одсек. Ту сам у почетку полагао испите, али сам се стално бавио музиком.“

Природне науке није завршио, али је успео да уз много финансијских потешкоћа студира у Минхену, Риму и Лајпцигу. Истовремено написао је нека од својих најзначајнијих дела - Опело, Тебе Бога хвалим, Акатист, Херувимску песму, део Литургије.

И који не пристају на манипулације

“Побуна код младих људи је не само природна ствар, него је и духовно јако важна. Кад би се они мирили са тим што виде око себе, то би било трагично. Око нас се свуда види беда и јад, али су они на неки начин анђели који неће да држе паучину на очима и који ствари виде много боље од свих нас”, рекао је у интервјуу за Н1 владика Григорије.

Архиепископ диселдорфски и немачки истакао је да би било паметно да их старији послушају, као и да му је драго да постоји нада јер се показује да су „деца добри наследници/и да су већ да су бољи од нас“.

“И та несрећна корумпираност… Не мора човек само да буде корумпиран тиме што је узео новац, већ може бити корумпиран и морално и духовно. А они (студенти) то све нису. Можда је непоштено рећи ’Ја стојим уз вас’, а у ствари сви мало као да гледамо у позоришту шта они то раде. Више бих рекао да свим срцем стојим уз ту наду коју су млади пробудили”, рекао је владика.

Навео је и да уочава да студенти не пристају на манипулације ни оних који су на власти, али ни опозиције, те закључује да су млади изнад свих подела.

“Замислите да смо послушали студенте 1991. године, колико би можда мање људи погинуло, колико би мање људи изгубило домове и било расељено по свету… Колико би све земље скупа имале више шансе”, казао је. Он је додао да сада нове генерације размишљају много боље и зрелије “од свих нас који смо истрошени и смушени”.

Патње и страдање српског народа током агресије НАТО-а на СР Југославију у пролеће 1999, коју је без одобрења Уједињених нација извршило 19 најразвијенијих земаља света, неће никада бити заборављено. И памтиће се док је света и века. Земља је бомбардована непрекидно 78 дана, а према попису становништва у њој је живело око 1,5 милиона деце.

Са намером да се створи амбијент у којем би за будућа времена били сачувани детаљи, приче и успомене српских малишана из тих ратних дана, пре неколико вечери покренута је иницијатива да се у нашој земљи сагради Музеј детињства. Било је логично да ова кампања крене баш из Ниша, највише и најдуже страдалог у бомбардовању пре четврт века. Речено је „да све што постоји од културе сећања у Београду су два споменика и срушени културно-историјски објекти и вредна знања” и да је зато неопходно ову иницијативу преточити у стварност.

Широм света, свуда где су страдала деца, постоје обележја у знак сећања на њих и на те догађаје. Један од најпосећенијих музеја у Амстердаму је Музеј Ане Франк, у Њујорку је највећи меморијални центар посвећен 11. септембру 2001. године - „9/11”. У Сарајеву постоји Музеј ратног детињства, који је 2018. добио награду за eвропски музеј године.

И у Србији треба нешто учинити, јер чињеница јесте да су наши градови једини у Европи рушени после Другог светског рата и да су у њима страдала деца. Постављена су и питања зашто само ми не причамо своје приче, како да сутра очекујемо да се неко други сећа и да та сећања поштује, ако то не радимо ми сами.

Симбол заједништва породице и темељних вредности

Вековима се за Божић припрема чесница - традиционални хлеб који се ломи за трпезом када се окупи породица. Он је симбол заједништва породице и темељних вредности које су заједничке бројним државама и нацијама. Свака домаћица без обзира на земљу у којој живи жели да тај традиционални хлеб направи да буде што лепши и укуснији. Део тог богатог наслеђа представљен је на Фестивалу божићних колача - Чесница, чији је идејни творац Гордана Бекић, гошћа Јутарњег програма.

Чесница је назив нашег централног божићног обредног хлеба, с тим што код Срба, као већинског народа у Републици Србији, то је само један од обредних хлебова који се меси за Божић, a постоји и божићни колач, објашњава Гордана Бекић.

„Божићни хлеб је уствари једна од ретких повезница која спаја све европске народе од севера до југа, од истока до запада, тако да је стварно један део нашег заједничког европског културног кода и културног идентитета“, додаје гошћа Јутарњег програма.

Фестивал Божичног колача - Чесница ове године се одржава у пет градова и две земље. У Зрењанину, Неготину, Крагујевцу, Лозници и Бања Луци у Републици Српској са преко 20 националних заједница.

„Код израде божићног хлеба постоји одређена симболика, одређена правила како се то ради и оно што је најдрагоценије, пошто је то нематеријално културно наслеђе, оно стварно живи у нама, у грађанима који то чувају, преносе на своје следеће генерације. То је обредни хлеб, који долази чак и из прехришћанског времена“, напомиње Бекићева.

Драгуљ модерне српске књижевности

Академик Матија Бећковић оценио је вечерас да је књига Владимира Кецмановића о животу Светог Василија Острошког "Огањ и келија" драгуљ модерне српске књижевности.

Говорећи на представљању књиге "Огањ и келија" у крипти Цркве Светог Марка у Београду, Бећковић је указао на модеран језик Кецмановићеве књиге која, како је навео, има више слојева и може да се чита из различитих углова и расположења, а никада да се до краја растајни тајна. Бећковић је оценио да је у данашње време скоро нестала разлика између прозе и поезије и да се показује да је најбоља проза - поезија, а да су најбољи романи велике поеме, као оних Иве Андрића, где би се свака реченица могла да се претвори у стих.

- Андрић је био песник, у стиху му је било тесно, па је писао велике романе који су поеме. Кецмановић је написао неколико романа, од који бих издвојио "Осаму" који је мало језичко ремек дело. А онда је схватио да пише песме, па је овај роман написао у стиховима - рекао је Бећковић.

Бећковић је пре промоције рекао новинарима да је Кецмановић као Херцеговац био најпозванији да напише поему посвећену његовом земљаку Светом Василију Острошком.

- Код Кецмановића је свака речница један стих. Он је то могао написати у прози, али је изломио у стихове, а онда је сву причу о Светом Василију покушао да сажме и добаци до наших дана - оценио је Бећковић.

Према његовим речима, ко зна легенде о Светом Василију наћи ће њихове одјеке у поеми Кецмановића, који се као Херцеговац одужио Светом Василију за све што је учинио за наш народ.

Навршава сем 33 године од убиства трочлане српске породице Зец у Загребу, за чија брутална убиства нико није одговарао. Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позвао је на годишњицу страдања ове породице на оснивање Меморијалног центра српских жртава на подручју бивше Југославије као државне институције.

У ноћи између 7. и 8. децембра 1991. загребачки месар Михајло Зец убијен је на прагу своје куће на Трешњевици. Његову жену Марију и ћерку Александру убице су одвезле на Сљеме где су их ликвидирали, а тела затрпали смећем.

Због убиства ухапшени су Муниб Суљић, Синиша Римац, Игор Микола, Небојша Ходак, Сњежана Живановиц. Иако су признали злочин без присутва адвоката, Суд је оценио да је њихово признање прибављено на незаконит начин и они су ослобођени.

Ликвидирани Михајло Зец је био пословођа у месари Крижевчанка на почетку Петрињске улице у Загребу.

Познавали су га многи у Загребу и неке од убица је познавао од раније. Осим Михајла, у кући је те ноћи била и његова супруга Марија (36), деца Александра (12), Душан (10) и Гордана (7).

Председник Савеза Срба из региона Миодраг Линта позвао је на годишњицу страдања трочлане породице Зец, на оснивање Меморијалног центра српских жртава на подручју бивше Југославије као државне институције. Он је истакао да је породица Зец један од симбола страдања многих Срба у хрватским градовима посебно током 1991. и 1992. године.

Срби су у низу хрватских градова масовно страдали на различите начине, укључујући велики број ликвидација, као што је била трочлана породица Зец, саопштио је Савез Срба из региона.

У Трњаку и Доњој Дубици у федералној општини Оџак данас је обележено 80 година од усташког злочина у Другом светском рату, када је зверски убијено 751 лице, од чега 143 деце, од којих чак њих 15 млађих од 15 година и 15 беба у колевци.

У Трњаку је убијено 601 лице, а у Доњој Дубици више од 150 лица. Данас у овом селу у ФБиХ живи свега педесетак Срба.

Поводом обележавања, у спомен-цркви посвећеној Светом апостолу Павлу у Трњаку служен је парастос и положени су венци. Одржан је и историјски час на којем су говорили историчар Димитрије Живановић из Модриче, пореклом из Дубице, и потомак Саво Вујичић, аутор књиге "Трњак".

Вујичић, потомак жртава трњачке трагедије која се догодила 6. и 7. децембра 1944. године, изјавио је Срни да је за време Другог свјтског рата у Трњаку живело 693 Срба. Он је рекао да је тог 6. и 7. децембра 1944. године убијен 601 српски цивил, и навео да преостала 92 мештанина тада нису затекли у кућама и да су захваљујући томе преживели.

Вујичић је навео да је на споменику саграђеном у Доњој Дубици уписано 751 име, од чега је 601 становник Трњака, и додао да нису сви ту сахрањени.

- За њих 74 сигурно се зна да овде нису имали почивалиште зато што су сахрањени у Новом Селу на такозваној Бауновој пустари и бачени у Босну 6. децембра, 1944. године. То су били људи које су на превару позвале усташке власти да бране подручје од високих вода реке Босне и тако су настрадали - рекао је Вујчић.

Подгоричка скупштина или Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори догађај је који и данас побуђује велики пажњу и често је тема политичких расправа иако је она одржана на данашљи дан давне 1918. године.

„На жалост, овај догађај се често некритички оцењује и полититички злоупотребљава.

Ниједан догађај из наше прошлости последњих двадесетак година, поготово на простору Црне Горе, не побуђује толико пажње. Са једне стране, оправдава се неминовност овог догађаја, док са друге се он оспорава као легитиман и користи се као мит за оправдање постојања новонастале нације на том простору. Ипак, оно што је неспорно, али се данас покушава оспорити, је то да су историјски ово биле две српске државе. Српство, понекад и пренаглашено, нико из Црне Горе није доводио у питање,” рекао је Јован П. Милинковић, професор историје.

Добри односи Србије и Црне Горе

„Све до краја шездесетих година XIX века односи Срба из Кнежевине Србије и Књажевине Црне Горе су у принципу били на високом нивоу. Још од Крфске декларације 1917. године било је јасно шта је ратни циљ Краљевине Србије и регента Александра Карађорђевића, а то је стварање заједничке јужнословенске државе. И у Црној Гори је ова идеја имала велики број присталица, додуше израженији је био став уједињења са Србијом, па је и стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца било прихваћено као део просрпске идеје,”наставио је Милинковић.

Најважније одлуке Подгоричке скупштине

У таквим условима Централни извршни одбор за уједињење Србије и Црне Горе убрзано је радио на сазивању Велике народне скупштине.