Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM

Јуче и данас

Страница: 1 2 3 ... 202

Имао је само осам година када је почео Први светски рат и најмлађи је подофицир на свету у току Великог рата. Он је Момчило Гаврић, којег су неправедно, као и многе учеснике, после краја рата, сви заборавили. По завршетку рата, дечак Момчило Гаврић вратио се из школовања у Енглеској 1921. године, али иако је говорио енглески и француски језик никоме није био потребан. 

"Нико се није занимао за његову судбину. Радио је као шегрт у околини Лознице, да би се на крају издржавао као шофер у Београду. Није икоме причао своју ратну причу а није се ико интересовао. Тако је било до 1960-тих када су га бивши претпостављени потражили преко новина", испричао је историчар Данило Шаренац. 

Иначе, током рата, овај дечак је био поднаредник шестог артиљеријског пука Дринске дивизије, а имао је само 12 година када се рат завршио. 

Занимљиво је и то да је чак учествовао у пробоју Солунског фронта током којег је и рањен. Овај дечак, чин каплара добио је на почетку рата, а после Церске битке 1914. године. Само две године касније, 1916., војвода Живојин Мишић унапредио га је у поднаредника. 
Војвода Живојин Мишић се запањио када је током обиласка Дринске дивизије у једном рову видео једанаестогодишњег дечака у униформи. Када је мајора Туцовића упитао шта једно дете ради на Кајмакчалану, овај му је одговорио да му је родитеље и седморо браће и сестара убио непријатељ.

Наставак...

За­ста­ва тзв. Ко­со­ва се већ не­ко­ли­ко да­на ви­јо­ри на Но­тр Да­му, Бо­го­ро­дич­ној цр­кви у Па­ри­зу, у су­срет обе­ле­жа­ва­њу сто­го­ди­шњи­це при­мир­ја у Ве­ли­ком ра­ту, ко­је ће се одр­жа­ти у Па­ри­зу. Ме­ди­ји пре­но­се из­ја­ву зва­нич­ни­ка Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва Фран­цу­ске да је то од­лу­ка цр­кве и да они, као се­ку­лар­на др­жа­ва, не­ма­ју ни­шта са ова­квим по­те­зом њи­хо­вих ве­ли­ко­до­стој­ни­ка. У Но­тр Да­му су, пре­ма пи­са­њу ме­ди­ја, об­ја­сни­ли да су се ру­ко­во­ди­ли ли­стом пред­сед­ни­ка Ма­кро­на ка­да су и за­ста­ву тзв. Ко­со­ва ока­чи­ли за­јед­но са за­ста­ва­ма др­жа­ва по­бед­ни­ца, али и по­ра­же­них, на нај­ста­ри­јој и у све­ту нај­по­зна­ти­јој цр­кви у Фран­цу­ској.

Об­ја­шње­ње из Бо­го­ро­дич­не цр­кве зву­чи увер­љи­ви­је од из­ја­ва из др­жав­ног вр­ха, Ми­ни­стар­ства спољ­них по­сло­ва, и све под­се­ћа на оно - да се вла­си не до­се­те. Без об­зи­ра на то ко го­во­ри исти­ну а ко не, и са ко­јим ци­ље­ви­ма се ово чи­ни, Ср­би­ја је по­ни­же­на. Не са­мо због огром­них жр­та­ва ко­је је да­ла у Ве­ли­ком ра­ту, већ и због ак­ту­ел­ног тре­нут­ка у од­но­си­ма Бе­о­гра­да и При­шти­не и агре­сив­ног на­ср­та­ја Запа­да, у овом слу­ча­ју Фран­цу­ске, да си­лом, укљу­чу­ју­ћи и ре­ви­зи­ју исто­ри­је, угу­ра тзв. Ко­со­во та­мо где же­ле и да му да­ју „др­жав­нич­ка обе­леж­ја”. Ви­де­ће­мо за ко­ји дан да ли је ово ис­ти­ца­ње за­ста­ве тзв. Ко­со­ва фран­цу­ских цр­кве­них ве­ли­ко­­стој­ни­ка на Но­тр Да­му са­мо увер­ти­ра за ико­но­гра­фи­ју др­жа­ве у обе­ле­жа­ва­њу кра­ја Ве­ли­ког ра­та у Па­ри­зу. 

Наставак...

Навршавају се 24 године од када је нашу рокенрол сцену напустио “дечак из воде” и личности легенде која годинама у назад прераста у култ обожавања, музичар Милан Младеновић, фронтмен култног састава ЕКВ.

Младеновић је познат као фронтмен групе Екатарина Велика са којом је издао шест студијских албума. Рођен је 1958. године, а своје музичке кораке започео је доста раније, још као дете, а из тог статуса остварио је и први већи успех.

- Почео сам да свирам у четвртом разреду основне школе, тада ми је отац купио акустичну гитару и уписао ме у музичку школу. У то време волео сам много да читам, читао сам Александра Диму и авантуристичке романе. Битлсе сам слушао највише, подсећао се Младеновић у једном разговору за емисију “Три жеље за златну рибицу”.

После првих озбиљнијих успеха седамдесетих година у бенду “Лимуново дрво” са којим је наступао по гитаријадама, у СКЦ-у и Дому омладине. Из корена ове групе израста панк састав новог таласа “Шарло акробата” у постави поред Младеновића су свирали Душан Којић Која и Ивица Вдовић Вд. Веома кратко обитавање на музичкој сцени, а тај период обележиле су нумере “Она се буди”, “Мали човек” и непревазиђена ствар “Нико као ја”.

- Када смо се упознали Која и ја, он је тада био клинац, носио је афро фризуру и био је много лакши, сада је онако стамен за видети. Осамдесета, осамдесет прва то су биле добре године, са таласом журки, са кругом људи који се лудо зеза, виси у ваздуху нека добра атмосфера.

Наставак...

Сељак из пожешког села Радовци посилни чувеном војсковођи од 1912. до 1918; О војводи је говорио као о правдољубивом човеку и војнику који је све поштовао.

На растанку, после демобилизације, нареднику Стојану Ивановићу, сељаку из пожешког села Радовци, посилном код војводе Петра Бојовића, војсковођа је поклонио слику у униформи са ордењем и посветом, коју потомци чувају као једну од најдражих успомена. 

Стасити и разборити сељак провео је уз војводу седам година војевања, све док нису завршили три рата - два балканска и Први светски. 

"Као редов, одмах по мобилизацији 1912. године, ђед Стојан Ивановић (1891-1976) додељен је за посилног пуковнику Петру Бојовићу, начелнику штаба Прве армије. На ратиштима је од Куманова стигао до Једрена, па касније био на Брегалници, прешао албанску голготу, Крф, пробој Солунског фронта", казује Вукосав Томашевић, новинар и привредник, Стојанов унук по мајци Милени, која се удала у Пријепољу. 

У дому Томашевића жива су сећања на сусрете са солунцем Стојаном или из мајчиних прича. 

"Ђед Стојан војводу Бојовића никад није помињао седећи", подсећа Вукосав. 

"Поклоњену слику држао је поред огледала испред кога се бријао. Често је о Бојовићу говорио као о правичном и правдољубивом човеку и војнику, који је све поштовао и није се стидео сељачког порекла". 

Наставак...

На стогодишњицу ослобођења Србије у Великом рату, подсећамо се приче о Момчилу Гаврићу, најмлађем подофициру у Првом светском рату, који је у битку кренуо као осмогодишњак, пошто су му аустроугарски војници побили целу породицу.

Пошто је остао без родитеља и седморо браће и сестара, придружио се Шестом артиљеријском пуку Дринске дивизије. Преживео је албанску голготу, а из рата се вратио као дванаестогодишњи подофицир.

Управник Музеја "Јадар" у Лозници Горан Вилић каже да је преко 70 милиона војника било укључено у тај ратни вихор.

"Само је један Момчило Гаврић, само један случај да је војник имао само осам година када је ступио у српску војску и придружио се српским војницима, прокрстарио сва ратиша од 1914. до 1918. године", истиче Вилић.

Момчило Гаврић, сто година после завршетка рата, симбол је и све деце која су прерано изгубила своје детињство. Слике храброг али рањеног и изгладнелог дечака обишле су свет, а сам Момчило дуго је и од своје породице крио животну причу.

Његов син Бранимир Гаврић сећа га се као веома скромног човека.

"Као такав ће нам остати дугом сећању. Поносан сам ја и цела фамилија Гаврића што носимо његово име и његово презиме", каже Бранимир.

Наставак...

Празник "Ноћ вештица", који се све више обележава и у Србији, нема никакве везе са културом и традицијом српског народа, ни са православним хришћанство, изјавила је социолог религије Зорица Кубуровић, наглашавајући да свака култура треба да негује своју традицију, а туђу да поштује.

"Ноћ вештица, можда, више припада неким шоу програмима, али не би требало да је усвајају ни наша деца, ни ми. О томе не учимо ни у једном предмету", рекла је Кубуровићева. Она је истакла да треба сагледати извор те традиције, одакле она потиче, шта је чињено у вези са тим празником, какве су му намере и онда видети да ли је у складу са традицијом српског народа.

"Нисам посебно проучавала 'Ноћ вештица' да бих знала шта све значи. Знам да они празници у нашој и свакој другој култури који афирмишу добро и љубав, слободу и мир међу људима, чињење добрих дела, као и разумевање и комуникацију, припадају тој радосној вести која је у Хришћанству, ако промовишу нешто друго, онда није компатибилна", нагласила је Кубуровићева.

Говорећи о прослави "Валентинова", која је у Србији узела маха, Кубуровићева каже да у православљу постоји празник који промовише исте вредности. Она је нагласила да је веома важно да човек зна одакле је и шта је прихватио као систем вредности, а да у свакој култури постоји и оно што је добро и оно што није.

Наставак...

Крај споменика стрељаним ђацима и професорима у крагујевачким Шумарицама одржана је традиционална антиратна манифестација Велики школски час, на дан када се у Србији обележава државни празник Дан сећања на све жртве из Другог светског рата.

Са места масовног стрељања, где су немачки фашисти извели на стрељање, заједно са грађанима и професоре и ђаке из школских клупа, Крагујевац и овог 21. октобра подсећа, опомиње и упозорава да се тако нешто више никада и нигде не понови. Наводи се да је Великом школском часу и ове године претходио молебан, помен жртвама, који је служио владика шумадијски Јован и свештеници Шумадијске епархије. Крај споменика ђацима и професорима положени су венци Прве крагујевачке гимназије, Крагујевца, Владе Србије, амбасада, градова побратима и пријатеља Крагујевца, дипломатског кора.

Ове године изведен је драмски приказ „Нисам крив што сам жив”, по тексту Ђорђа Милосављевића, у режији Слађане Килибарде, који су извели глумци крагујевачког Књажевско-српског театра, преноси Танјуг.

Немачки окупатори су, као одмазду за погибију десет својих војника и рањавање 26 у нападу партизана 16. октобра 1941. на 3. батаљон 749. пешадијског пука Вермахта, у Шумарицама 21. октобра стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, међу којима и 300 ученика средњих школа и шегрта, и 15 дечака, уличних чистача обуће.

Наставак...

На лагерском гробљу у Краљеву потомци стрељаних, представници државних органа, удружења бораца и друштвених организација јуче су положили венце и палили свеће над хумкама железничара, бравара, ковача, инжењера, лекара, сељака, тадашњих избеглица… које су октобра 1941. године стрељали немачки окупатори.

Томе је претходила и почаст жртвама на комеморативној седници градске скупштине на којој је историчар др Љубодраг П. Ристић подсетио на то крваво време пре 77 године, када је овај град, који је тада имао између 12.000 и 15.000 становника и око три хиљаде избеглица, задесила највећа несрећа.

За пет дана октобара 1941. године, као освета за борбене акције бораца за слободу, четника и партизана, а према правилу - сто за једнога, овде је стрељано најмање око 2.200 недужних цивила и то није коначан број, јер се тачан попис жртава још утврђује. Варош је завијена у црно, а међу стрељаним Краљевчанима било је и избеглица из Словеније, Чеха, Руса, Срба с подручја тадашње Независне државе Хрватске и Косова и Метохије. Међу недужно убијеним било је и деце, као и 29 жена. Једина њихова кривица је била што су, како Ристић рече, „задесили у једном несрећном граду који се понадао слободи”.

Наставак...

Документ о масакру над више од хиљаду Срба око Сребренице из 1993. године америчка Централна обавештајна агенција ЦИА крила је две године, а онда га архивирала међу неважна сведочанства, пишу београдске "Вечерње новости". Лист наводи да је после 23 године успео да у седишту УН у Њујорку лоцира изгубљени извештај, који је у мају 1993. године однесен у седиште ЦИА у Ленглију и у УН.

Сведочанство настало прикупљањем података од прогнаних Срба на 25 отворених пунктова у Подрињу, већ 23 године, чувана је тајна у згради на Ист Риверу. Као званични документ УН, подведен под “Општом наменом”, недоступан је и хашких истражитељима. Све то, пошто га је донедавни амбасадор Србије при Унеску Дарко Танасковић, као специјални изасланик председника СР Југославије Добрице Ђосића, још ратне, 1993. године представио у седишту ЦИА-е Ленглију. И то пошто су га одбили да то учини у Белој кући. 

"Разговор је био коректан. Што се тиче материјала, он је оцењен изузетно позивитно у смислу стручне оцене, односно како је он урађен, како је документација сачињена, класифкована, поткрепљена подацима", навео је бивши амбасадор Србије при УНЕСКО-у Дарко Танасковић. 
Творац извештаја Миливоје Иванишевић, тада експерт УН, документовао је разарање 120 српских села и именом и презименом побројао више од 1.000 убијених Срба у Средњем Подрињу. Обиман материјал, на преко сто страница и данас чува и уграђује у своје књиге. 

Наставак...

Академик Матија Бећковић изјавио је поводом преговора Срба и Албанаца у вези са Косметом да је "идеја да вам неко да нешто што није његово бесмислена" и поручио да се мора знати чији је земља Косово и Метохија.

"И ма колико вам давао и ма колико он био силан, то је безначајно. Значи, требало је одавно, а није касно ни сада, да Срби и Албанци седе једни наспрам других и да виде како да уреде свој живот. И како да гарантују права Србима на Косову и њиховим светињама и њиховим границама, а да опет Србија гарантује њихова људска и демократска права", рекао је Бећковић у Призрену, где је промовисано друго издање његове књиге "Косово - најскупља српска реч".

"Мађари су после битке на Мохачу копали своју земљу и ископали кости својих ратника који су водили битку. Ја сам убеђен да бисмо ми, да смо стигли, копали око Лаба и Ситнице, око Газиместана од Чечана, како каже народна песма, да бисмо нашли кости наших праотаца и прадедова. Коска је вечита и нема бољега и чвршћега документа", рекао је Бећковић.

Његово преосвештенство владика рашко-призренски Теодосије поручио је да "треба живети Косово" у комплексном времену у ком се данас живи.

Наставак...
Страница: 1 2 3 ... 202