Јуче и данас

Уочи годишњице доношења Резолуције 1244 и завршетка НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, стручњаци подсјећају да је током НАТО агресије 1999. године територија земље контаминирана употребом муниције са осиромашеним уранијумом и загађена другим канцерогеним хемијским материјама.

Потребно је, истичу, да се утврди и научно доказажу евидентне дугорочне последице НАТО агресије по здравље и животну средину.

Током 78 дана НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије гађани су војни и цивилни циљеви, међу њима и хемијска постројења, што је узроковало загађење опасним и токсичним материјама. Бачено је више од 15 тона осиромашеног уранијума, чији је период полураспада 4,5 милијарде година, упозоравају стручњаци.

- То се ради о контаминацији, и то интерној контаминацији, дакле он је опасан једино када га путем руку или исхране, пре свега водом, ако се нађе у ланцу исхране онда је у унутрашњости организма он је изузетно опасан, дакле, и то је проблем - рекао је Јагош Раичевић, некадашњи руководилац пројекта чишћења осиромашеног уранијума на југу Србије.

Генерал у пензији Слободан Петковић каже да је то био злочин у рату и геноцид у миру јер су свесно коришћена средства која ће оставити дугорочне последице на здравље људи и животну средину.

- Опасност је вечита, код нас народ умире, ми смо од неколико хиљада оболелих, прошле и ове године смо дошли до броја 42.000 оболелих од карцинома разних врста и разних болести на годишњем нивоу, и зато је то геноцид у миру, и то ће трајати - каже генерал у пензији Слободан Петковић, специјалиста за АБХО.

Појас Пресвете Богородице манастиру Ватопеду

Фреска која приказује Светог кнеза Лазара као ктитора и дародавца манастира Ватопед на Светој Гори. На њој је он приказан како у рукама држи једну од најзначајнијих хришћанских реликвија - Појас Пресвете Богородице. Према предању, Пресвета Богородица је сама саткала овај појас од камиље длаке. После њеног Успења, појас је предат апостолу Томи. Реликвија је вековима чувана у Константинопољу, али је током 12. века, после византијског пораза од Бугара, доспела у руке бугарског цара Асена.

Срби су дошли у посед ове светиње после победа над Бугарима у 14. веку. Свети кнез Лазар Хребељановић је реликвију чувао као велику породичну и државну драгоценост, да би је на крају, заједно са делом Часног Крста, поклонио манастиру Ватопед.
Лазар је на фресци приказан са круном, у владарској одежди, што наглашава његов статус „цара" у народној традицији и ктиторски однос према Светој Гори. Натпис на фресци га често идентификује као „Лазара, кнеза Србије".

Захваљујући својим богатим прилозима, кнез Лазар се сматра другим ктитором Ватопеда (након византијских царева). Он је, између осталог, прекрио оловом кров саборне манастирске цркве.

Појас се и данас чува у олтару саборног храма манастира Ватопед. 

Манастир Ватопед је други по хијерархији на Светој Гори и веома је блиско повезан са српском историјом у њему су се замонашили Стефан Немања (Свети Симеон) и Свети Сава пре него што су подигли Хиландар.

Друштвене мреже

Јована Владимира одредио мој и живот моје породице

Мали дио моштију Светог Јована Владимира, краља зетског, које су биле одузете од стране албанске државе и налазиле се у Државном историјском музеју у Тирани, враћене су Цркви.

Држава је Цркви вратила мало веће честице моштију, дијелове лобање, главе, лакта и ноге, које су се налазиле у Народном музеју у Тирани, каже за наш Радио свештеник Јован Пламенац парох барски, који је 1991. године пронашао кивот са моштима Светог Јована Владимира у цркви Свете Марије у Елбасану.

Отац Јован каже да дјелова моштију Светог Јована има и на другим мјестима.

„Светитељева карлица се налази у музеју у Берату, једна подлактица у цркви Светог Николе болничког у Охриду. Друга Светитељева подлактица налази се, заједно са дијелом моштију Светог Козме Етолског, у кивоту у Благовјештењском храму у Тирани и износи се поклоницима на цјеливање, док се кивот са осталим моштима, који почива у олтару Благовјештењске цркве, износи само уочи славе празника Светог Јована 3. јуна, када се носи у аутомобилској литији до манастирима Шин Ђон код Елбасана гдје се служи Свеноћно бденије и ујутру литургија. Тако је то од кад је на чело Албанске цркве дошао Архиепископ Анастасије. Мошти нису ни изношене из Благовјештењске цркве осим тог малог дијела који се сада враћен Цркви“, каже отац Јован.

Свештеник Јован Пламенац сјећа се и како је 1991. године пронашао мошти Светог Јована Владимира у Албанији.

„Са новинаром Жарком Рајковићем кренуо сам на дочек Нове године у Тирану. Сјетио сам се ријечи оца Бошка Фемића који ми је често говорио да бих, као новинар, могао да одем да видим гдје су мошти Светог Јована Владимира за чији светитељски лик је био много везан. 

Српска православна црква данас прославља Светог цара Константина и царицу Јелену. За овај празник се везује верско-историјска прича, али и обичаји.

Свети цар Константин и царица Јелена убрајају се међу најзначајније личности хришћанске историје. Српска православна црква слави их 3. јуна, као светитеље који су својим делима оставили дубок траг у вери и традицији.

Свети цар Константин и царица Јелена у црквеном календару обележени су црвеним словом.

Овај празник је слава Ниша, града у коме је рођен цар Константин, утемељивач хришћанства. Као еснафску славу обележавају га кујунџије и железничари.

Култ цара Константина и царице Јелена посбено се негује код Грка и Румуна, па се каже да је код њих Константин као код нас Свети Сава.

Овим светитељима посвећен је велики број цркава у Србији, а само неке од њих су Вождовачка црква у Београду, црква Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, Ивањици, Стекеровцима код Гламоча, Томини код Санског Моста...

Ко су били цар Константин и царица Јелена

Предање, а и неки историчари тврде, да је цар Константин рођен у Нишу, од оца Констанција Хлора, потоњег цара западних римским области, и мајке Јелене. Константин је рођен 274. Године после Христа, а владао је 31 годину и десет месеци, све док није умро 337. године у Никонидији. Сматра се да је био четрдесет седми римски цар, после Августа Цезара. Када је 25. јула прве године 271. Олимпијаде умро Констанције, за цара у тим областима проглашен је његов син Константин. У Риму је цар постао Максенције, који је био тиранин, а на Истоку Ликиније, Константинов зет.

Вест да је митрополит жички Јустин Стефановић званично разрешен управљања епархијом током мајског архијерејског сабора, никог није изненадила, јер је овај монах старог кова превише одударао од актуелне политике СПЦ-а. Не, он није устао против очувања вере, литургијског поретка, нераскидиве везе цркве и народа, хришћанске саборности и милосрђа, чак напротив: дозволио је да група студената са Државног универзитета у Новом Пазару преспава у манастиру Студеница на свом ходочасничком пешачењу до Новог Сада. Где је 1. новембра 2025. организован комеморативни скуп за жртве пада надстрешнице на тамошњој железничкој станици.

Митрополит жички такође је упутио писмо патријарху Порфирију, још фебруара те године, скупа са још пет владика (Григоријем, Максимом, Димитријем, Јоаникијем и Иринејем Добријевићем), у ком они истичу да подржавају студенте и да се ограђују од поруке митрополита Давида који их је упоредио са усташама.

Јустин је подржао и побуњене пољопривреднике који су годину касније блокирали магистралне и друге путеве, у знак протеста против недостојанствено ниске цене млека, и чак лично присуствовао једном од протеста у Мрчајевцима. Разумевши борбу тих људи, „кичме ове земље“, за голи опстанак, како је истакао том приликом.
Тај црквени великодостојник стао је и уз еколошке активисте, сматрајући легитимном тежњу да живимо здраво. Заговарао је и „неотуђиво право свих грађана Србије да изразе своје мишљење на сваки могући демократски и ненасилан начин“, када се у августу 2024, председник Општине Кнић Срећко Илић жалио на то што се један парохијски свештеник јавно побунио против рударења литијума у том делу државе.

У Галерији Српске академије наука и уметности, отворена је изложба посвећена 850 година од рођења Светог Саве, на којој су предмети везани за његов живот, од којих је не мали број њих стигао са Свете Горе.

Вредности

Набрајамо само неколико: 

Мозаична икона Богородице Одигитрије, пред којом је „уснуо у Господу Стефан Немања, у монаштву прослављен као Свети Симеон Мироточиви“, икона Богородице Млекопитатељнице (Галактотрофусе) - светиња Савине испоснице у Кареји на Светој Гори, икона Христа Пантократора, ремек-дело византијског сликарства, датирана у 1260. годину, икона Светог Саве и Светог Симеона из 15. века, реплика Хиландарског игуманског штапа, дар Алексија III Анђела из 1199. године, израђеног од абоноса, јасписа, сребра, позлата, драгог и полудрагог камења, затим реплика Патерице Светог Саве Освећеног коју је током свог првог поклоничког путовања у Свету земљу 1229. године Свети Сава добио у Великој лаври Светог Саве освећеног…

Поставку чини пет целина. На почетку је временска лента у којој су наведени најзначајнији тренуци из живота и потоњег култа Светог Саве, од рођења 1175. године па до 1935. када званично почиње подизање храма Светог Саве у Београду.

Изложба је званично отворена у четвртак, у Свечаној Сали САНУ а не у Галерији као што је то уобичајено, само за званице, претпоставља се због лакше заштите званица.

Протест због Селаковића

Изложбу је отворио патријарх српски Порфирије, а свечаности су присуствовали министар културе Србије Никола Селаковић и министарка културе и спорта Грчке Лина Мендони, министри у Влади Србије Зоран Гајић, Ненад Вујић и Драган Гламочић, као и представници црквеног живота, дипломатског кора и председник САНУ Зоран Кнежевић.

И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте, причао отац Јоил Булатовић

Чуда у Острогу

Да нам ништа није Господ оставио него само Светога Василија Острошкога Чудотворца! Скоро четиристо година како по оној малој пећинској цркви, физички малој, али безграничној, сливају се ријеке живих људи са свих крајева свијета. И можемо слободно да речемо као оно у Еванђељу да слијепи прогледају, глуви прочују, глувонијеми проговоре, узети ходају, губави се чисте.

И једно чудо, баш кад сам хтио да идем у овај манастир што смо саградили код Колашина, посвијећен Кирилу и Методију. Био је август мјесец, доводи мајка сина, негде око 26 година старог. Она каже мени, вели оче, овај мој син је глувонем, а мени нека инспирација Светог Василија, па пред Богом рекох, ако Бог да од данас неће бити глувонијем и прочитам молитву кратку што читам већином неком болеснику. Помажем га уљем из кандила Светог Василија и кажем како се зовеш, а он Миодраг каже, Миодраг се зовем, ја га питам даље нешто, он говори чисто. Мајка се чуди, почела да плаче, је ли то истина, а онај народ ћути. Ја после помислим колико је чуда учинио свети Василије - да никад није чуо никакву ријеч, окле њему српски језик сад да говори. Па онда, дао му глас да говори, дао му уши да чује. Ко би то могао данас на свијету, каква медицина то да уради?!

/…/

А ево, 1993. године Христина Ј. из Никшића, Зорана и Вјере Ј., слијепа од рођења, и рођена у седам месеци, и још болесна од леукемије и довели су је са клинике, треба за пар дана да умре и они као задње доводу је у Острог. Ја читам молитве, то није да ми је неко причао други, после два сата она је видела као онај што најбоље очи овде има. Никад јој није требало ништа да ставља, ни наочаре ни ништа, а кад су је повели на клинику да виде да ли има леукемију, леукемију није имала. То је сад здраво дијете, баш су је доводили и ја кажем свратите овамо да покажемо чудо Божије и светог Василија Острошког. 

Тећег серијала „Сенке над Балканом“?

Трећа сезона серије „Сенке над Балканом“ поново је у фокус јавности вратила духове предратног Београда, времена у којем су се преплитали шпијунажа, висока политика и искрени револуционарни занос. Ипак, једна фигура из тог периода заслужује много више од пролазног филмског кадра.
То је Дидо де Мајо.

Његово име данас просечном студенту не значи много, али његова судбина није само биографија једног човека; то је дијагноза система који је, у име „светлије будућности“, прождирао сопствене хероје са ефикасношћу која леди крв у жилама. Дидо де Мајо није био само „предратни комуниста“. Био је визионар, херој француског покрета отпора и уметник чија је рука спасавала животе тамо где су оружје и дипломатија заказали.

Графичар слободе: Рука која је варала смрт

Пре него што је постао жртва сопствених другова, де Мајо је био херој Европе. Био је човек акције, интелектуалац и борац који је у вихору Другог светског рата постао легенда француског покрета отпора (Résistance). Његов најпотцењенији, а можда и најузвишенији дар, био је његов графички таленат. После пораза у Шпанском грађанском рату, хиљаде бораца интернационалних бригада нашло се у безизлазном положају у француским логорима.

Де Мајо је тада своју уметничку прецизност ставио у службу живота. У импровизованим лабораторијама, са минималним алатом, он је био главни фалсификатор покрета отпора. Његовом руком исцртани печати, потписи и документи били су толико савршени да су пред њима стајали збуњени чак и најпедантнији агенти Гестапоа. Захваљујући тим „уметничким делима“, стотине бораца добило је нове идентитете и карту за живот.

Попу Карану - о светској кризи

Питаш ме, Божији човече, откуда садашња криза, и шта она значи?

Ко сам ја да мене питаш о овако крупној тајни? „Говори кад имаш нешто боље од ћутања“, каже свети Григорије Богослов. Па иако сматрам, да је ћутање сада боље од сваког говора, ипак из љубави према теби ево износим ти оно што милим о питаном.

Криза је грчка реч, и означава суд. У Светом Писму ова се реч употребљава много пута. Тако Псалмист говори: зато се неће безбожници одржати на суду (Пс. 1, 5). На другом месту опет: милост и суд пјевам (Пс. 101, 1). Мудри Соломон пише, да је од Господа суд свакоме (Приче, 29, 26). Сам Спаситељ је рекао, да Отац сав суд даде Сину, а мало после опет: сад је суд овоме свијету (Јн. 5, 22; 12, 31). Апостол Петар пак пише: јер је вријеме да почне суд од дома Божијег (1. Петр. 4, 17).

Замени реч суд са криза, па читај: Зато се неће безбожници одржати на кризи. - Милост и кризу пјевам. - Од Господа је криза свакоме. - Отац сву кризу даде Сину. - Сад је криза овом свијету. - Јер је вријеме да почне криза од дома Божијег.

До сада су европски народи употребљавали реч суд, ме-то криза, кадгод их је сналазила нека невоља. Сада је само нова реч замењена старом, и разумљива неразумљивом. Кад је суша говорило се: суд Божији! кад је поплава; суд Божији! кад је рат или помор: суд Божији! кад су туче, земљотреси, гусенице, мишеви и друге беде, опет и увек - суд Божији! А то значи: криза кроз суше, криза кроз поплаве, кроз ратове, поморе итд. И садашњу финансијско-економску невољу народ сматра као суд Божији, но не говори суд него криза. 

На данашњи дан пре 27 година, за време агресије НАТО пакта на СР Југославију, оборен је понос америчког ваздухопловства - ловац Ф-16. У ноћној мисији изнад Београда, авион је погодило Трећи ракетни дивизион 250. бригаде противваздушне одбране Војске Југославије. Пилот је покушао да се домогне територије Босне и Херцеговине, међутим срушио се у близини Шапца.

"Код нас је у посети то вече био генерал Љубиша Величковић и остао је отприлике до 15 до два, 20 до два. Пошао је, јер је био јако уморан. Рекао је: "Момци ако буде нешто, ви одрадите". Ја сам му рекао: "Господине генерале, останите, у два почиње журка, у два почиње налет". И Ф-16 смо оборили у два и осам", присећа се Драган Матић, оператор ручног праћења у 3. ракетном дивизиону.

Погођени авион је од Шимановаца успео да одлети тек до Цера. Пилота, који се катапултирао, Американци су хеликоптерима спасли током ноћи.

Читај навигацију, али питај сељака

Тог јутра форензички сниматељ југословенске војске добио је информацију да је оборени Ф-16 пао у околини Шапца. И први стиже до олупине.

"И данас важи та прича 'читај навигацију, али питај сељака'. Тиме смо се руководили, питаћемо. Мада се још када смо ми дошли димило из тог рејона шуме где је пао и буквално укућани који живе на пропланку, шума је иза њихове куће, изашла је госпођа која је рекла: 'Јесте, то је овде иза. Мој муж је чак изашао са ловачком пушком да гађа хеликоптер'. То је било ван памети, али се стварно на трави видело. Отворили су ватру, упозоравајући, да би могли да претраже тај терен. Сишао сам доле, још се пушило", наводи Срђан Грчић, заставник прве класе у пензији.