Јуче и данас

На Благовести, у Херцеговачкој Грачаници, свету литургију (и помен Јовану Дучићу) служио је владика херцеговачки Глигорије. На Црквину, да ода пошту великом песнику, дошло је читаво Требиње.
Јована Дучића, песника и дипломату од блиставе каријере, Други светски рат затекао је у Мадриду, где је био на месту краљевско-министарског посланика. Из Мадрида, Дучић је отишао у Америку, у Гери (држава Индијана), код свог рођака Михаила Дучића. Умро је 4. априла 1943. године. Привремено коначиште добио је у порти манастира Свети Сава у Либертивилу. Шездесетих година прошлог века група српских интелектуалаца: Миодраг Павловић, Зоран Гавриловић, Борислав Михајловић Михиз, Живорад Стојковић, Пеђа Милосављевић, покушала је да испуни песникову жељу и његове земне остатке врати у Требиње.
То се догодило 57 година касније, 23. октобра 2000. године. Из порте манастира у Либертивилу, тело песника Јована Дучића пренето је у Херцеговачку Грачаницу, на Црквини, брдашцу изнад Требиња, у Благовештенску цркву, коју је пројектовао архитекта Предраг Ристић.
Јован Дучић је, као што је познато, написао три тестамента. У првој опоруци, написаној 16. јануара 1930. године, пише:

На предлог митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића), Свети архијерејски синод Српске православне цркве постхумно је одликовао Диану Будисављевић, пореклом Аустријанку, за заслуге спасавања 12.000 деце из концентрационих логора у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата.
Диана Будисављевић постала је први добитник овог признања које је Синод СПЦ установио прошлог лета, потврђено је "Вестима" у Патријаршији СПЦ.
Диана Будисављевић рођена је у Инзбруку 15. јануара 1891, где је и преминула 20. августа 1978. За Јулија Будисављевића, личког Србина који је у Аустрији завршио студије медицине, удала се 1917. да би се две године касније брачни пар настанио у Загребу, где хирург Будисављевић постаје професор на Медицинском факултету. Висок друштвени статус подразумевао је укључење у предратни друштвени живот загребачке елите. Та познанства Диана касније користи у ратним добротворним активностима од 1941.
Током Другог светског рата иницирала је и организовала спасавање из усташких логора углавном српске деце и њихових мајки с подручја Кордуна и Козаре. Често је говорла да је од Бога добила најлепши дар - могућност да људе спасе од сигурне смрти. Сазнавши за страдање српских жена и деце у усташком логору Лоборград, у јесен 1941, Диана Будисављевић са сарадницима је организовала "Акцију Диане Будисављевић", која се састојала у прикупљању и слању помоћи у новцу, храни, одећи и лековима заточеним женама и деци у логорима Лоборград, Горња Ријека, Стара Градишка, Јасеновац, Млака и Јабланац.

Светски дан Рома, 8. април, обележава се многобројним манифестацијама у Србији, а тим поводом Амнести интернешенел је у најновијем извештају скренуо пажњу на тежак положај Рома и позвао Владу Србије да спречи њихово принудно исељавање, а ЕУ да финансијски помогне Србији у обезбеђивању социјалног становања за Роме и друге угрожене групе.
Гостујући у Дненвику РТС-а заменик Заштитника грађана задужен за мањине Горан Башић рекао је да Роми у Србији имају много проблема који произлазе из структуралног сиромаштва.
"То нису само проблеми образовања, они немају само проблема са здравственом заштитом, са становањем, већ све те проблеме заједно", рекао је Башић. Према његовим речима, структурално сиромаштво се не може решити само у једном сегменту, нити се било које од тих питања може решити одмах, "већ су", каже Башић, "потребна значајна финансијска средства, друштвени консензус и боље осмишљена стратегија и Акциони план".
"То је процес са којима се не суочавамо ми први пут, већ су тај проблем имале и друге земље и треба искористити њихове моделе", истакао је Башић.
Обележавање 8. априла
На Светски дан Рома у Србији ће се организовати низ манифестација како би јавност била упозната са каквим проблемима се Роми суочавају и како би процес инклузије био ефикаснији.

За разлику од неких других назива војних операција, „Страшни суд”, како је названо бомбардовање Београда 1941. године од нацистичке Немачке, јасно и недвосмислено говори о намерама које је вођа Трећег рајха Адолф Хитлер имао када је започео ову операцију: брутално казнити и уништити Југославију. Пре тачно 70 година, недељно јутро 6. априла претворило се у кошмар: већина становника још је спавала када је у 6.30 сати започело бомбардовање, погинуло је око 2.500 људи, а срушено и уништено више стотина зграда. Био је то Хитлеров одговор на демонстрације одржане девет дана раније, 27. марта, против приступања Тројном пакту и одбијања савезништва са Немачком.
Југославија је 25. марта 1941. године добила јединствену шансу да заобиђе Други светски рат кроз Тројни пакт, који није имао драматичне обавезе војног или савезничког типа, вероватно се могло избећи оно што се касније десило, тврди историчар Бојан Димитријевић из Института за савремену историју Србије.
– Чини ми се да је тада пропуштена историјска шанса, али нити је тадашња влада то адекватно припремила у јавности нити је овдашња јавност разумела то као одговарајући политички потез. Веровало се да ће савезништва бити јака, да је добро одбити такав пакт и чини ми се да је то трагично уверење преовладало у јавности, у делу политичке елите, па чак и у војсци и у цркви које су учествовале у том догађају, који је већ после неколико дана донео ратну катастрофу и разарање. После свега 11 дана војска је капитулирала – подсећа Димитријевић.

Карла дел Понте, бивша главна тужитељка Хашког трибунала, спречила је подизање оптужнице против лидера НАТО због недостатка доказа, каже ексклузивно за Данас сер Џефри Најс, некадашњи тужилац Хашког трибунала, на питање зашто хашко тужилаштво није оптужило лидере НАТО или земаља чланица због бомбардовања СР Југославије и убијања цивила. Најс наводи да је Тужилаштво имало спремљен извештај о бомбардовању Југославије, али да је „одлучено да се због недостатка доказа не подиже оптужница“.
Чија је то била одлука?
- Карле дел Понте. Добро се сећам тога.
Шта мислите данас - да ли је било довољно доказа за оптужницу против лидера НАТО за бомбардовање Југославије?
- Радије се не бих изјашњавао о томе.
Зашто челни људи ОВК, Хашим Тачи, Агим Чеку, нису никада процесуирани у Трибуналу?
- Они су били политички лидери.
Али ако их поредите са српским, босанским или хрватским политичарима, зашто и они нису завршили у Хагу?

Током бомбардовања Алексинца, 5. априла 1999, погинуло је 11 и повређено 50 грађана. Тог дана, само у једном налету НАТО авиона, срушено је више од 700 стамбених објеката.
На данашњи дан пре 12 година, у НАТО бомбардовању, гађани су цивилни циљеви у Алексинцу.
У једној од ординација Хитне помоћи у Алексинцу, пуних 12 година сат показује 20 минута до 22 часа. Време када је рударски Алексинац доживео другу несрећу у својој историји. На сату је и фотографија старе зграде Хитне помоћи коју је пројектил срушио до темеља.
Медицинска сестра Сузана Турк је, са још петоро колега, у ноћи бомбардовања била на послу.
"Тог момента нико није био свестан шта се дешава. Бомба је пала директно на зграду и почело је све да се руши", сећа се Сузана Турк. "Колегеница је пала преко мене, почела су да лете врата, прашина... а онда је заваладала паника међу пацијентима, и међу нама."
За неколико минута шест бомби је уништило центар града. Под рушевинама је остало једанаесторо људи. Међу педесеторо повређених те ноћи били су и Зорица и Миодраг Јовановић, који су успели да се извуку из срушене породичне куће.

Прошле су 144 године од када је више од 1,5 милион квадратних километара Аљаске, у поседу Руског царста, прешло у руке САД и то за пет центи по хектару.
После 126 година припадања Русији, Аљаска је продата за 7,2 милиона тадашњих долара или 11 милиона "златних" рубаља и постала део територије САД.
Споразум о продаји, који су потписали амерички државни секретар Виљем Сјуард и руски амбасадор у Вашингтону Едуард Стекљ, ступио је на снагу 18. или 30. марта 1867. године (због разлике у календарима), а тај датум и данас становници обележавају као званични празник и "Сјуардов дан".
Влада Александра II 1867. донела је одлуку да прода Аљаску, правдајући то удаљеношћу "Руске Америке" од централне Русије и високим трошковима.
Споразум није наишао на одобравање ни у Русији ни у Америци, где је сматран глупошћу, а куповину "бацањем пара у ветар".
У Русији се постављало питање зашто је продата територија на чије је освајање током 126 година потрошено толико снаге и зашто тако јефтино, док су се у Америци чудили за шта су јој потребни тих 365 милиона ари смрзнуте и ненасељене земље.

Полагањем венаца на споменик погинулим борцима и служењем парастоса у цркви Свете Тројице у Купресу је обележено 19 година од напада хрватско-муслиманских снага на Купрес и село Малован, у којем су убијена 72 српска војника и цивила.
Судбина 16 српских цивила са Купреса, које су почетком априла 1992. са осталим тамошњим Србима заробили припадници регуларне Хрватске војске и Хрватског већа одбране, ни 19 година после у потпуности није разрешена. На релацији Купрес - Томиславград - Сплит - Задар губи им се сваки траг, а њихове кости ни до данас нису пронађене.
Председник Борачке организације Републике Српске /БОРС/ Пантелија Ћургуз изјавио је Срни после парастоса да је ово један од првих масовних систематских злочина, који је увео народе у крвопролиће, исто као што су то били злочини над Србима у Сијековцу, Добровољачкој улици у Сарајеву и Тузланској колони.
"Зато смо данас овде, да се подсетимо на страшне тренутке које је наш народ преживио и доживио, да га отргнемо од заборава, али и да пошаљемо поруку политичкој јавности и окружењу о истини и дешавањима 1992. године, како се не би злоупотребили ови догађаји, као што то чине бошњачки политичари", рекао је Ћургуз.

Само у марту шеф руске црквене дипломатије боравио је у Швајцарској, Турској, Немачкој, САД, Србији, састао се с патријархом српским Иринејем, министром спољних послова Вуком Јеремићем, потпредседником САД Џозефом Бајденом, министром спољних послова Киргизије, замеником колумбијског министра спољних послова, украјинским амбасадором, војводом од Олденбурга, поглаварима православних цркава у Америци, делегацијом Грузијске православне цркве, кардиналом Куртом Кохом, председником Папског већа за унапређење јединства хришћана...
Тако „густ” распоред и разиграна дипломатска активност неспојиви су с нашом представом монаха. Али баш такав је био календар активности митрополита волоколамског Илариона, шефа Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, човека чији се радни дан неретко завршава у 22 или 23 сата, после чега, како каже, наставља да ради на документима. Један од најмлађих руских митрополита (има свега 45 година) и један од најутицајнијих руских теолога говори чак 12 језика, има четири доктората, више од 700 објављених публикација и четири музичка дела за која каже да их је компоновао најчешће у авиону или у чекаоници аеродрома. И то је само делић његове биографије.

На данашњи дан пре 70 година грађани Југославије протестовали су против потписивања Тројног пакта са силама Осовине које је предводила нацистичка Немачка.
Обележава се 70. годишњица масовних демонстрација у Београду, чији је узрок био потписивање Тројног пакта са нацистичким силама Осовине.
Војни преврат 27. марта 1941. године извела је група високих официра Југословенске војске коју је предводио бригадни генерал војног ваздухопловства Боривоје Мирковић.
Пучисти су збацили с власти трочлано краљевско намесништво кнеза Павла Карађорђевића, др Раденка Станковића и др Иве Перовића, као и владу Драгише Цветковића и Влатка Мачека, која је 25. марта у Бечу потписала Протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.
Затим су власт предали малолетном краљу Петру II Карађорђевићу и основали Владу са командантом војног ваздухопловства генералом Душаном Симовићем на челу, док је за потпредседника Владе постављен академик Слободан Јовановић.
Пет и по месеци пре пунолетства, Петар II Карађорђевић је преузео краљевску власт и издао прокламацију да је војска, свргнувши Намесништво и владу, "извршила свој задатак према краљу и отаџбини" и да је мандат за формирање нове владе поверен генералу Симовићу.