Јуче и данас

Шесту књигу „Пишчевих записа”, која обухвата период од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године, насловљену „Време змија”, с поднасловом „Мали светски рат против Србије”, коју је приредила Ана Ћосић Вукић, објавио је „Службени гласник”.
Наслов књизи „Време змија” аутор је дао зато што је чуо да су током НАТО бомбардовања Ниша и планине Ртањ змије бежале из својих скровишта и спас тражиле у граду и околним селима. Поред тога, име шиптарског вође Тачија на српском значи – змија. А змија код човека увек изазива осећање ирационалног страха. Што се поднаслова тиче, аутор сматра да је оправдан, јер су Србију 24. марта 1999. године напали Америка и деветнаест земаља Западне алијансе и да је, са изузећем Русије, у том рату учествовала читава Атланта из Другог светског рата.
Ћосић је готово сваки дневнички запис почињао речима: „Читава Србија бомбардује се ноћу и дању” и бележио сваки погођени циљ и жртву, помињао имена река на којима су срушени мостови, имена погођених планина и села за које знају „само они којима су завичај”.
У дневничкој белешци од 21. марта, три дана пре почетка бомбардовања, Ћосић записује: „Вечерас ме је позвао Алфред Шерман из Лондона, бивши саветник Маргарет Тачер и уредник ’Дејли телеграфа’, велики српски пријатељ, а противник Америке и ’новог светског поретка’. Рекао ми је да су Американци одлучили да нас бомбардују и окупирају Косово, ако не капитулирамо. Али, саветовао је да Срби не треба да капитулирају; треба да се боре и убију само двадесет Американаца и НАТО је поражен”.

У центру Београда прошле недеље су излепљени плакати следећег садржаја: „Србија је свет. НАТО против Србије. НАТО против света”.
Јасно је да је реч о још једној акцији неке организације која је сматрала целисходним да на овај начин покаже свој патриотизам и подсети на највећу трауму наше најновије историје, на десетогодишњицу почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије (читај Србије). На данашњи дан, 24. марта 1999, тачно у 20:38, прве ракете су погодиле војне циљеве у Батајници.
Био је то почетак жестоког ваздушног бомбардовања од стране највеће војне алијансе за коју свет зна, у операцији коју њени званичници ниједном нису официјелно назвали ратом. За њих је то била „ваздушна кампања”, операција „Сједињена снага”.
Наравно, ми то нисмо могли да доживимо другачије него као бруталну агресију, која ће потрајати читавих 11 недеља, да би се завршила „Кумановским споразумом” који су и НАТО и руководство СРЈ и Србије прогласили својом победом. Ко је поражен видело се тек касније, када смо пребројали жртве, израчунали штету и повукли се са Косова и Метохије – због чега је све то и почело.

Легендарни кошаркашки стручњак Александар Николић  умро је 12. марта 2000. године, али протекло време није умањило утицај његове спортске и животне филозофије на следбенике од којих неки и данас доминирају европском сценом.
Трофеји ученика једног од најбољих европских тренера свих времена, Жељка Обрадовића, Божидара Маљковића, Богдана Тањевића, Италијана Етореа Месине... најбољи су доказ несмањене снаге Николићевог утицаја на стручњаке који, слично њему, делују у циљу развоја "игре под обручима".
Рођен је 28. октобра 1924. у Сарајеву и недуго после тога се са породицом преселио у Београд. Студирао је права и медицину, а по завршетку Другог светског рада био је предавач на Факултету за физичку културу где је и "зарадио" надимак Професор.
Краткотрајну играчку каријеру, коју је завршио у 27. години, Николић је провео у Партизану, Црвеној звезди, Железничару из Чачка и ОКК Београду.
Непосредно по завршетку играчке каријере Николић је доспео у репрезентацију Југославије и за 15 година проведених на челу државног тима направио је од екипе, која је на међународним такмичењим углавном заузимала последње или неко место близу дна табеле,  тим способан да се равноправно бори са свим противницима, не искључујући ни у то време неприкосновене селекције ШСР и САД.

Српска народна одбрана (СНО) у Америци исплатиће 100.000 америчких долара ономе ко открије место на коме је покопано тело генерала Драгољуба Драже Михаиловића, стрељаног после Другог светског рата.
„На седници Централног одбора СНО у Америци, одржаној у Чикагу, донета је једногласна одлука да се лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата генерала Драгољуба Драже Михаиловића исплати новчана награда од 100.000 америчких долара”, саопштила је канцеларија СНО у Америци.
У саопштењу се наводи да ће „награда бити исплаћена после извршених ДНК анализа званичних медицинских институција”.
Михаиловић је, после Другог светског рата, оптужен за ратне злочине и сарадњу са немачким окупатором и осуђен на смртну казну.
Друштво за истину о НОБ против рехабилитације
Друштво за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији саопштило је да је иницијатива Српске либералане странке за рехабилитацију Драгољуба Драже Михајловића - неприхватљива.
„Ради се о акцијама настављача оних снага, које су тотално поражене у току Другог светског рата да би задњих година поново оживеле и наставиле свој по злу познати посао”, наводи се у саопштењу.

Скромна приземна кућа на левој обали Дрине у Вишеграду, недалеко од чувене ћуприје Мехмед паше Соколовића, у којој је детињство провео Иво Андрић, годинама је закључана. Зарасла у траву и запуштена, са спуштеним ролетнама, и бесправно изграђеним стамбеним објектом поред ње, заклоњен је поглед са прозора са којег је мали Иво гледао и дивио се "мосту којем равна нема", доживљава тешку и необичну судбину.
Наиме, Андрић је 1953. године поклонио Општини кућу и окућницу коју му је оставила тетка Ана Андрић -Матковшчик. Само месец дана касније исти срески руководилац донео је решење о продаји Андрићеве куће машиновођи Мухамеду Плоскићу за тадашњих 180.000 динара. 
После Андрићеве смрти, 1975. године, Вишеграђани су покушали да откупе кућу тада већ славног нобеловца, али договор са Плоскићевима није било могуће постићи, јер је цена за овако сиромашну општину била превелика. Све што је тадашња општинска власт успела да уради јесте да 1976. године на њен зид стави малу мермерну плочу, на којој пише: "У овој кући детињство је провео нобеловац Иво Андрић".

Осим авиона Ф-117 А и Ф-16, о чијем обарању током рата 1999. године од стране 250. ракетне бригаде постоје материјални докази, југословенска Противваздушна одбрана погодила је и више авиона НАТО-а који се нису срушили на просторима тадашње СР Југославије већ су падали или принудно слетали у околне државе, тврди за „Политику” Ђорђе Аничић, потпуковник у пензији и аутор ратног дневника „Смена” који ће се на тржишту појавити ових дана у издању београдског „Агротоп маркетинга”. Неки случајеви принудног слетања погођених авиона на аеродроме у суседним државама су документовани.
Свакако најинтригантнија прича, на коју се још чека јасан одговор, јесте она у вези са поготком америчког стратегијског бомбардера Б-2 израђеног такође у „стелт” („невидљивој”) технологији. Нема материјалних доказа који би потврдили ту причу, али зашто сумњати у изјаве оних који су једини у свету оборили „невидљиви” Ф-117А?
Припадници Трећег ракетног дивизиона, у којем је Аничић био заменик команданта, нису били свесни какав су авион срушили када су 27. марта 1999. погодили „невидљивог”, али ипак не мисли да је била у питању пука срећа.

Бит ће да су неки нови вјетрови запухали кад је и постало могуће и то да Београђане са големих биллбоарда гледа човјек који је усред рата, пркосећи непријатељствима, пружао руку сурадње Хрватима, хрватским војницима, чак и најљућим усташама. Нешто се заиста драматично промијенило кад је могуће да Београђане с плаката гледа један од најоданијих усташких савезника. Гледам то лице, озбиљно, намрштено, али некако пријатељско, као да поручује: ко нас бре завади?
Био је Србин, војник, па ипак је знао да мора сурађивати са Хрватима и хрватском војском. Данас је његова улога у ширењу братства међу Србима и Хрватима помало неправедно заборављена, али дјело је заживјело.
Гледам, ето, лице Момчила Ђујића, славног четничког војводе, на огромним плакатима што рекламирају књигу српског повјесничара Милослава Самарџића, са слоганом „Најзад истина!“: најзад, ето, истина о попу Ђујићу и његовој славној Динарској дивизији, на свим киосцима, по популарној цени.

Данас се навршава пет година од погрома на Косову и Метохији, у коме је, током три дана дивљања албанских демонстраната, убијено 19 особа, а око 900 рањено. Уништено је око 800 српских кућа и верских објеката. Организатори још увек нису познати. Талас насиља је покренуо серију политичких догађаја, који су, прошле године, довели до једностраног проглашења независности КиМ.
Погледајте ВИДЕО
Најозбиљнију ерупцију насиља на Косову и Метохији од завршетка рата, коју су највиши званичници НАТО и УН назвали организованим етничким чишћењем, покренуло је утапање тројице албанских дечака у селу Чабра, недалеко од Косовске Митровице, али и хистерија коју су, после тог догађаја, покренули косовски медији и политичари.
Око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија је повређено, а више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама УНМИК-а, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Повређено је више од 100 припадника Кфора и полицајаца УН, а запаљена су и 72 возила међународних снага.
У тродневном насиљу убијено је 11 Албанаца и осам Срба. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу, никада није идентификовано.

Ни после скоро седам деценија још се на зна где је завршило краљево злато, 204 сандука златних полуга и златног новца, које је 15. априла 1941. године допремљено на Капино Поље код Никшића, када је краљ Александар први Карађорђевић заједно са државним руководством напустио земљу. Постоје подаци о извесним количинама злата које су отпремљене у Грчку, неколико сандука су однели Немци и Италијани, док су неки сандуци по завршетку Другог светског рата враћени у Београд. Огромна количина новца је спаљена у Требјешкој пећини али још није тачно утврђено где је завршило народно благо које се априла месеца 1941. нашло на једином слободном аеродрому у Југославији.
– Не знам где је завршило краљево злато, али се добро сећам априла 1945. године када нам је на Цетињу начелник црногорске УДБЕ Саво Брковић наредио да се спремимо да идемо на положај. Помислио сам да идемо у неку од акција да хватамо оне који су се огрешили или издали наш покрет. Био сам изненађен као и други припадници УДБЕ када смо камионима стигли до Доњег манастира Острог.
Овим речима своје казивање за „Политику” почиње Лука Божовић (87), некадашњи припадник пратеће чете УДБЕ састављене од око 30 особа.

Атеље 212 обележава седму годишњицу од смрти барда српског глумишта Данила Бате Стојковића, пројекцијом видео снимка представе "Корешподенција" из 1982. године. То је била последња  представа коју је Бата Стојковић, иако тешко болестан, одиграо месец дана пре смрти, марта 2002. године.
Заснована на четвртом тому "Златног руна" Борислава Пекића, играла се са великим успехом на сцени Атељеа 212, од премијере 1980. године, а изведена је 298 пута. Драматизацију је урадио Борислав Михаловић Михиз.
За улогу Симеона Његована Лупуса, Стојковић је добио Стеријину награду за глуму.
У тој култној представи у режији Арсенија Јовановића, играли су и Зоран Радмиловић, Мира Бањац, Милан Михаиловић, Ружица Сокић, Петар Краљ и други.
Популарни и цењени глумац Стојковић остварио је незаборавне улоге и у комадима Душка Ковачевића у Звездара театру "Клаустрофобична комедија" и "Професионалац", као и у "Балканском шпијуну" у Југословенском драмском позоришту.