Јуче и данас

Кустос Братислав Стојиљковић је попут неког стрпљивог полицијског инспектора слагао коцкицу по коцкицу мозаика који се зове „Тесла у Београду”. Дуго је разврставао многобројна писма, позивнице, листао старе новине попут „Браника” (у заглављу пише органа Српске народне слободоумне странке), проучавао чак и ред вожње железничких возова из 1892. године. Углавном, вишегодишњим истраживањем докумената до којих је могао да дође, Стојиљковић је реконструисао сваки минут од око тридесетак сати које је тада већ славни научник провео у српској престоници.
– Професор Велике школе и ректор Београдског универзитета Ђорђе Станојевић позвао је Теслу у Београд, а пет-шест година касније на нашим просторима су саграђене прве хидроцентрале које су радиле на његовим патентима, попут Нијагаре – подсећа Владимир Јеленковић, директор Музеја Никола Тесле.
Ако је међу 13 патената уграђених у централу на чувеним водопадима девет било Теслиних, не само оних везаних за наизменичну струју, већ и пренос електричне енергије на даљину, јасно је колики је допринос Тесле био у свему томе.
– Боравећи у Београду Тесла је на предавањима и у различитим сусретима занесено говорио о свом раду, а резултат је било пет-шест електрана, подизаних од 1901. године, при чему не заборавимо да оне попут централе на Ђетињи, код Ужица, првенца наше електрификације, потом она код Гамзиграда и данас раде – подсећа наш саговорник.

Премијер Србије и лидера Демократске странке Зоран Ђинђић убијен је на данашњи дан пре шест година испред седишта Владе Србије. Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године и доласка на власт ДОС-а.
Ђинђић је доживљаван као главни покретач реформских процеса у постпетооктобарској Србији и персонификација модерног српског политичара.
Процес спровођења радикалних реформи, који је Србију требало да преобрази након деценије економског и друштвеног назадовања, подрзумевао је и посезање за непопуларним потезима, што је постала пословична одлика Ђинђићевог политичког манира и праксе.
Сам себе је, можда, најверније описао када је, једном приликом, говорио о томе какав мора да буде политичар у Србији:
"Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже 'не' и да га мрзе, јер је то природа политике".
И данас га део српског друштва слави као најзаслужнијег за окончање ере транзиције Србије од једнопартизма ка консолидованој демократији, док га тврди националисти и даље осуђују због заокрета од политике конфронтације ка политици сарадње са Западом.

Данас се навршава три године од смрти бившег председника Србије и Југославије. Милошевић је преминуо у ћелији Хашког трибунала, током суђења за ратне злочине на Косову, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Тело Слободана Милошевића допремљено је из Хага у Београд 15. марта 2006. године, а наредног дана ковчег са телом је био изложен у Музеју "25. мај", у оквиру музејског комплекса на Дедињу.
Више хиљада људи прошло је поред ковчега. Три дана доцније, 18. марта, око 80.000 присталица бившег председника Србије и Југославије окупило се испред Скупштине СЦГ у центру Београда, где је на покривеној бини био изложен ковчег са његовим посмртним остацима.
Породица Слободана Милошевића и високи функционери СПС-а тражили су дозволе градских и републичких власти да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти.
Како дозволе нису добијене, Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић, у Пожаревцу. Сахрани није присуствовао нико од чланова најуже породице јер, како су навели, нису добили довољне безбедносне гаранције.

После 5.октобра 2000, завршне деветомартовске битке, огласили смо победу и слободу. Нашом кривицом, слобода пева много друкчије него што су сужњи певали о њој 
Лицем к лицу, не види се лице. Оно се види на растојању.
С растојања од 18 година, девети март 1991. показује се као дан трајно уписан на добре странице српске историје.
Боре и ожиљци не припадају ни оном народу ни оној мартовској суботи пре 18 година, када су осећање беспомоћности,терор над истином и страх од назируће апокалипсе, на Тргу Републике, тог дана преименованом у „Трг слободе”, преточени у крик наде и буну младе, мислеће, храбре и боље Србије. Чисто лице деветог марта избраздали смо ми који смо, после 5. октобра 2000, завршне деветомартовске битке, огласили победу и слободу. Нашом кривицом, ево већ девет година слобода пева много друкчије него што су сужњи певали о њој.
Био је то дан јединствен и непоновљив по свему.
Један брутални поредак силе извео је сву своју силу на голоруке демонстранте који нису тражили ни оставку председника Србије, ни пад владе, ни ванредне изборе, ни веће плате, пензије или студентске стипендије, ни нова радна места, ни мање порезе, иако су све то желели. Тражили су само да Телевизија Србије, прозвана ТВ Бастиљом, тамницом истине, престане с фабриковањем мржње и лажи и да њени уредници и директор поднесу оставке.

Међународни дан жена, 8. март, биће обележен данас многобројним јавним манифестацијама или дељењем поклона припадницама женског пола, а културолози се слажу у оцени да је тај празник у Србији добио свечарско обележје, при чему се често заборавља на његову историјску конотацију.
Дан жена, установљен је на Другој међународној конференција жена социјалиста 8. марта 1910. у Копенхагену, на иницијативу Немице Кларе Цеткин, тадашње лидерке женског радничког покрета.
Тај дан требало би да се обележава у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и њујоршки марш више од 15.000 жена годину дана раније, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа.
Данас се у многим земљама, па и у Србији, 8. март обележава тако што се женама дају поклони или организују разне свечаности, као што се то чини на Дан заљубљених или сличне комерцијализоване празнике.
Културолог Ратко Божовић казао је Танјугу да је 8. март постао дан који је више потребан мушкарцима него женама, као својеврстан празник џентлеменства, чиме се на неки начин скреће пажња са идеје о равноправности полова.

Проналазач, филозоф, књижевник, дипломата, хуманиста и велики родољуб Михајло Идворски Пупин увек и на сваком месту поносио се тиме што је православни Србин, записао је свети Николај Велимировић, његов близак пријатељ. Поводом смрти овог великана српске науке, 12. марта 1935. године, он је у „Политици”, поред осталог, написао да је Пупин био велики патриота – и противник бољшевизма.
То нам је, приликом недавне посете Идвору, нагласио и Драгутин Матић, овдашњи учитељ у пензији, који се посветио проучавању живота Михаила Пупина.
 – Кад сам дошао у Идвор 1959. године готово ништа нисам знао о овом научнику који је дао значајан допринос на пољу вишеструке телефоније, бежичне телеграфије, рендгенологије... Укупно 24 патентирана проналаска. Али сам имао среће да се упознам са Пупиновим вршњацима, од којих сам доста тога чуо, а трагао сам и по старим списима и писмима... Из аутобиографске књиге „Са пашњака до научењака”, за коју је Михајло Пупин добио Пулицерову награду 1924. године, сазнао сам много тога о животном путу који се уклапа у слику „америчког сна” – каже наш домаћин.
У САД са пет центи у џепу
Пупин је аутобиографију написао на енглеском, а 1929. године је преведена на српски. У њој описује свој мукотрпни пут ка успеху, личном и професионалном. Та је књига годинама била обавезна лектира у САД у свим колеџима. Имала је 17 издања, а у Србији је друго штампано 1997. године.

Доследан борац за истину и правду, СКОТ ТЕЈЛОР не пропушта прилику да се ових дана појави међу нас, Србе, и изрази своју спремност да присуствује обележавању десетогодишњице НАТО агресије. Овога пута дружили смо се са њим у торонтској књижари Ben McNally Bookstore, где је потписивао своју најновију књигу UNEMBEDDED - две деценије независног ратног извештавања.
Милион ваздушних миља прелетео је Скот Тејлор као ратни репортер, да би са лица места, са прве борбене линије, слао, за војни магазин "Esprit de Corps" објективне извештаје из Персијског залива, Ирака, са територије бивше Југославије, посебно из Босне и са Косова и Метохије, из Авганистана, Африке... Само је у Ираку био двадесет један пут.
Већ на првим страницама споменуте књиге описује у детаље физичку тортуру којој је био изложен 2004. године у Ираку од групе студената, припадника неке исламске секте и осуђен на смрт. Живот му је поштеђен захваљујући притиску медија.
На приличан број страница ове књиге унети су раније објављени текстови Скот Тејлора о НАТО бомбардовању наше земље. Један истинит, трајан запис, међу хрпом ратнохушкашког медијског материјала о Србима као "лошим момцима".

Најстарији магазин на Балкану пре неки дан је прославио седамдесети рођендан. За разлику од певаљки способних да назови пројекте промовишу по блиставим местима, „Забавник”, истински супербренд Србије и недељна библија за радознале, свој је јубилеј обележио прескромно у полутмини винског подрума кнегиње Љубице.
За прво дете „Политике” људи су од фебруара 1939. везани најлепшим емоцијама. Код генерација читалаца-овисника „Забавник” изазива пријатна сећања на детињство и младалачко доба и, што је најважније, у временима сумње њему се безрезервно верује. Опредељен за стил и истину, не пратећи моду и трендове, уредно излази код истог издавача, ево у петој држави.
Недељник за вечно младе духом, осмишљен крајем тридесетих у дедињским баштама, окупљао је београдски круг интелектуалаца, грађанску левицу: Владислав Рибникар, Душан Тимотијевић, Марко Ристић, Растко Петровић, Љубинка Бобић, Нада Дорошки... Да би „Забавник” изгледао другачије, помагали су Пјер Крижанић, Милан Дединац, Владимир Жедрински и Ђорђе Лобачев, за пријатеље Ђока Стрип.

У Медија центру фудбалског клуба, одржана је прослава 64. рођендана Спортског друштва Црвена звезда. Прослави је присутвовао велики број Звездиних легенди, бивших и садашњих тренера и играча, познатих личности, као и представници Делија.
Све званице, међу којима су биле легенде као што су Драган Џајић, Драган Капичић, Дане Корица... имале су прилику да виде најбоље звездашице и звездаше у 2008. години. Посебно признање примила је генерација кошаркашица из 1979. године, која је пре тачно 30 година постала шампион Европе, као и атлетичари Звезде, који су 1989. године на Маракани освојили, такође, титулу најбољих у Европи.
Шеф стручног штаба Фудбалског клуба Црвена звезда Чедомир Јаневски уручио је награду најбољим Звездиним тренерима у протеклој години, док је капитен Ненад Милијаш уручио награду најбољем пиониру клуба.
Најбољи у 2008. години су:

Епископ рашко-призренски Артемије оценио је да је одлука приштинских власти да обезбеђење српских верских објеката на Косову и Метохији преузме косовска полиција недопустива и изразио жаљење што је тим поводом изостала реакција Београда.
"Сматрам да та одлука показује да се из дана у дан погоршавају услови за опстанак нашег народа и наших светиња на Косову и Метохији", рекао је Артемије агенцији Бета.
Владика Артемије је навео да би Србија и њени органи тим поводом морали одлучније и оштрије да реагују као што је то требало да учине и када су формиране Безбедносне снаге Косова. Према владикиним речима, недопустиво је да српске светиње обезбеђује неко ко се не договара са представницима СПЦ - са епископом који је одоговоран за све цркве и манастире у Покрајини.
"Знамо да су у косовској полицији бивши припадници ОВК који су починили силне злочине над нашим народом и порушили више од 150 цркава и манстира у последњих десет годнина", рекао је епископ рашко-призренски и додао ни он ни српски народ "не могу имати никакво поверење у њихову заштиту и безбедност".