Јуче и данас

„Далеко од очију, далеко од срца”, каже пословица, која би се могла применити и на случај српских рукописа расејаних по свету, од којих за неке знамо где се чувају, али највећи део je остао мало истражен или потпуно непознат.
„Ово је један од начина враћања дуга нашим прецима, помало заборављеним, који су учествовали у стварању српске културе, историје и традиције”, каже мр Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске патријаршије и председник недавно основане Комисије за истраживање и прикупљање српских рукописа у иностраним збиркама. Шесточлана комисија, састављена од професора са Православног богословског, Филозофског и Филолошког факултета, као и стручњака из Народне библиотеке Србије, основана је одлуком Светог архијерејског синода 16. децембра прошле године, са благословом митрополита црногорско-приморског Амфилохија, који замењује патријарха српског Павла у вршењу дужности, као и уз подршку Министарства за дијаспору.
– Идеја је била да то писано културно благо, расуто по свету у минулим вековима, на неки начин буде враћено у Србију, јер су то заиста изузетна сведочанства о култури српског народа, њеном континуитету, вековном постојању наше цркве и државности наше отаџбине – објашњава мр Недељковић.

Данас ће мештани сремског села Буђановци, где је у поље пшенице 27. марта 1999. године у 20.42 часа оборен Ф-117А, „невидљиви”, дочекати госте – припаднике Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде бивше Војске Југославије, који су са радарске станице у Шимановцима открили авион и оборили га са испаљене две ракете „нева”. Те ноћи, већ далеке 1999. године, над Буђановцима се појавила огромна ватрена лопта, а онда је на крај села, у атару, у поље пшенице мештанина Боре Божића, пало „чудо технике”, авион Ф-117А, понос америчке авијације, за који се тврдило да је „невидљив” и да га радарски системи не могу открити. Међутим, пошло је то за руком Трећем ракетном дивизиону, којим је тада командовао Золтан Дани, данас пуковник у пензији и познати пекар у Банату.
– Видео сам ужарену куглу која је падала. Нисам знао шта се дешава, био је то трећи дан НАТО бомбардовања. А онда је стигла вест да је оборен „ноћни соко”, авион који је „невидљив”. Шта сам могао друго него опанке на ноге, па да видим и то чудо – прича данас Аца Сремчевић, из Буђановаца.

Недалеко од Брода, у Сијековцу, јуче је обележена седамнаеста годишњица злочина кога су су у овом селу, двадесет и шестог мартовског дана, починили припадници муслиманско хрватских паравојних формација и регуларних јединице Збора народне гарде. Тога дана на зверски начин убијено је 47 српских цивила.
– Извукли су нас из подрума у који смо се сакрили. Мајку Младенку и мене нису убили, али су зато уморили оца ми Луку те браћу Жељка и Драгана... Мајчино срце није издржало. И она је нешто касније умрла... Очеве кости пронашао сам прошле године, а посмртне остатке браће, још нисам, прича Саша Милошевић који је, 1992. имао тек девет година.
Тога дана, припадници 108. бригаде Хрватског вијећа одбране и Прве кажњеничке бојне коју је предводио Нијаз Чаушевић Медо уморили су у селу Сијековац све што је остало на кућном прагу, док је насеобина сравњена са земљом.

У Народном позоришту у Врању синоћ је отворена 43. по реду "Борина недеља", традиционална књижевна манифестација посвећена писцу Борисаву Бори Станковићу. Тема овогодишње манифестације је "Ратни роман некад и сад". Скуп је отворио прошлогодишњи добитник Борине награде, писац Мирослав Тохољ.
Главни и одговорни уредник књижевне задруге Борисав Станковић, организатора "Борине недеље", Мирослав Цера Михаиловић рекао је да ће најзначајнији догађај Борине недеље бити уручење награде за најбољу књигу прозе у Србији у прошлој години. По одлуци трочланог жирија награду је добио Радослав Петковић за књигу 'Савршено сећање на смрт'.
"Борина недеља се сваке године одржава у част највећег врањског писца Боре Станковића, који је рођен 23. марта. У протекле 43 године нема значајнијег имена на српској културној сцени које није учествовало у Бориној недељи", рекао је Михаиловић.
РТС

Сутра се навршава 25 година од како је одлучио да, у потрази за неким бољим светом, овај напусти знаменити српски писац Бранко Ћопић. Његово име тада је уписано не само у бесмртнике, већ и међу оне којима изузетан осећај за правду и праведност није дозвољавао мирење са стварношћу другачијом од оне за коју се борио.
Рођен првог дана 1915. у Хашанима, у Босанској крајини, тадашњој Аустро-Угарској, почео је да пише још као ђак Учитељске школе коју је завршио у Бања Луци. Пре Другог светског рата објавио је збирке приповедака „Под Грмечом”, „Борци и бјегунци” и „Планинци”.
У партизанском покрету учествовао је од 1941. године и током рата наставио са писањем, тако да је пре завршетка рата за децу написао „Приче партизанске” и збирку песама „Огњено рађање домовине”. Филозофски факултет завршио је у Београду и већ као студент скренуо је на себе пажњу књижевне критике. Она је забележила да је Ћопић, „надахнут и спонтан у свом књижевном раду, добар опсерватор и познавалац живог народног говора, а уз то ведра духа и са истанчаним смислом за хумор, лако и брзо освојио најшире слојеве читалачке публике”.

Шесту књигу „Пишчевих записа”, која обухвата период од 21. марта 1999. до 1. јануара 2000. године, насловљену „Време змија”, с поднасловом „Мали светски рат против Србије”, коју је приредила Ана Ћосић Вукић, објавио је „Службени гласник”.
Наслов књизи „Време змија” аутор је дао зато што је чуо да су током НАТО бомбардовања Ниша и планине Ртањ змије бежале из својих скровишта и спас тражиле у граду и околним селима. Поред тога, име шиптарског вође Тачија на српском значи – змија. А змија код човека увек изазива осећање ирационалног страха. Што се поднаслова тиче, аутор сматра да је оправдан, јер су Србију 24. марта 1999. године напали Америка и деветнаест земаља Западне алијансе и да је, са изузећем Русије, у том рату учествовала читава Атланта из Другог светског рата.
Ћосић је готово сваки дневнички запис почињао речима: „Читава Србија бомбардује се ноћу и дању” и бележио сваки погођени циљ и жртву, помињао имена река на којима су срушени мостови, имена погођених планина и села за које знају „само они којима су завичај”.
У дневничкој белешци од 21. марта, три дана пре почетка бомбардовања, Ћосић записује: „Вечерас ме је позвао Алфред Шерман из Лондона, бивши саветник Маргарет Тачер и уредник ’Дејли телеграфа’, велики српски пријатељ, а противник Америке и ’новог светског поретка’. Рекао ми је да су Американци одлучили да нас бомбардују и окупирају Косово, ако не капитулирамо. Али, саветовао је да Срби не треба да капитулирају; треба да се боре и убију само двадесет Американаца и НАТО је поражен”.

У центру Београда прошле недеље су излепљени плакати следећег садржаја: „Србија је свет. НАТО против Србије. НАТО против света”.
Јасно је да је реч о још једној акцији неке организације која је сматрала целисходним да на овај начин покаже свој патриотизам и подсети на највећу трауму наше најновије историје, на десетогодишњицу почетка НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије (читај Србије). На данашњи дан, 24. марта 1999, тачно у 20:38, прве ракете су погодиле војне циљеве у Батајници.
Био је то почетак жестоког ваздушног бомбардовања од стране највеће војне алијансе за коју свет зна, у операцији коју њени званичници ниједном нису официјелно назвали ратом. За њих је то била „ваздушна кампања”, операција „Сједињена снага”.
Наравно, ми то нисмо могли да доживимо другачије него као бруталну агресију, која ће потрајати читавих 11 недеља, да би се завршила „Кумановским споразумом” који су и НАТО и руководство СРЈ и Србије прогласили својом победом. Ко је поражен видело се тек касније, када смо пребројали жртве, израчунали штету и повукли се са Косова и Метохије – због чега је све то и почело.

Легендарни кошаркашки стручњак Александар Николић  умро је 12. марта 2000. године, али протекло време није умањило утицај његове спортске и животне филозофије на следбенике од којих неки и данас доминирају европском сценом.
Трофеји ученика једног од најбољих европских тренера свих времена, Жељка Обрадовића, Божидара Маљковића, Богдана Тањевића, Италијана Етореа Месине... најбољи су доказ несмањене снаге Николићевог утицаја на стручњаке који, слично њему, делују у циљу развоја "игре под обручима".
Рођен је 28. октобра 1924. у Сарајеву и недуго после тога се са породицом преселио у Београд. Студирао је права и медицину, а по завршетку Другог светског рада био је предавач на Факултету за физичку културу где је и "зарадио" надимак Професор.
Краткотрајну играчку каријеру, коју је завршио у 27. години, Николић је провео у Партизану, Црвеној звезди, Железничару из Чачка и ОКК Београду.
Непосредно по завршетку играчке каријере Николић је доспео у репрезентацију Југославије и за 15 година проведених на челу државног тима направио је од екипе, која је на међународним такмичењим углавном заузимала последње или неко место близу дна табеле,  тим способан да се равноправно бори са свим противницима, не искључујући ни у то време неприкосновене селекције ШСР и САД.

Српска народна одбрана (СНО) у Америци исплатиће 100.000 америчких долара ономе ко открије место на коме је покопано тело генерала Драгољуба Драже Михаиловића, стрељаног после Другог светског рата.
„На седници Централног одбора СНО у Америци, одржаној у Чикагу, донета је једногласна одлука да се лицу или лицима која пронађу земне остатке првог герилца поробљене Европе за време Другог светског рата генерала Драгољуба Драже Михаиловића исплати новчана награда од 100.000 америчких долара”, саопштила је канцеларија СНО у Америци.
У саопштењу се наводи да ће „награда бити исплаћена после извршених ДНК анализа званичних медицинских институција”.
Михаиловић је, после Другог светског рата, оптужен за ратне злочине и сарадњу са немачким окупатором и осуђен на смртну казну.
Друштво за истину о НОБ против рехабилитације
Друштво за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији саопштило је да је иницијатива Српске либералане странке за рехабилитацију Драгољуба Драже Михајловића - неприхватљива.
„Ради се о акцијама настављача оних снага, које су тотално поражене у току Другог светског рата да би задњих година поново оживеле и наставиле свој по злу познати посао”, наводи се у саопштењу.

Скромна приземна кућа на левој обали Дрине у Вишеграду, недалеко од чувене ћуприје Мехмед паше Соколовића, у којој је детињство провео Иво Андрић, годинама је закључана. Зарасла у траву и запуштена, са спуштеним ролетнама, и бесправно изграђеним стамбеним објектом поред ње, заклоњен је поглед са прозора са којег је мали Иво гледао и дивио се "мосту којем равна нема", доживљава тешку и необичну судбину.
Наиме, Андрић је 1953. године поклонио Општини кућу и окућницу коју му је оставила тетка Ана Андрић -Матковшчик. Само месец дана касније исти срески руководилац донео је решење о продаји Андрићеве куће машиновођи Мухамеду Плоскићу за тадашњих 180.000 динара. 
После Андрићеве смрти, 1975. године, Вишеграђани су покушали да откупе кућу тада већ славног нобеловца, али договор са Плоскићевима није било могуће постићи, јер је цена за овако сиромашну општину била превелика. Све што је тадашња општинска власт успела да уради јесте да 1976. године на њен зид стави малу мермерну плочу, на којој пише: "У овој кући детињство је провео нобеловац Иво Андрић".