Јуче и данас

Осим авиона Ф-117 А и Ф-16, о чијем обарању током рата 1999. године од стране 250. ракетне бригаде постоје материјални докази, југословенска Противваздушна одбрана погодила је и више авиона НАТО-а који се нису срушили на просторима тадашње СР Југославије већ су падали или принудно слетали у околне државе, тврди за „Политику” Ђорђе Аничић, потпуковник у пензији и аутор ратног дневника „Смена” који ће се на тржишту појавити ових дана у издању београдског „Агротоп маркетинга”. Неки случајеви принудног слетања погођених авиона на аеродроме у суседним државама су документовани.
Свакако најинтригантнија прича, на коју се још чека јасан одговор, јесте она у вези са поготком америчког стратегијског бомбардера Б-2 израђеног такође у „стелт” („невидљивој”) технологији. Нема материјалних доказа који би потврдили ту причу, али зашто сумњати у изјаве оних који су једини у свету оборили „невидљиви” Ф-117А?
Припадници Трећег ракетног дивизиона, у којем је Аничић био заменик команданта, нису били свесни какав су авион срушили када су 27. марта 1999. погодили „невидљивог”, али ипак не мисли да је била у питању пука срећа.

Бит ће да су неки нови вјетрови запухали кад је и постало могуће и то да Београђане са големих биллбоарда гледа човјек који је усред рата, пркосећи непријатељствима, пружао руку сурадње Хрватима, хрватским војницима, чак и најљућим усташама. Нешто се заиста драматично промијенило кад је могуће да Београђане с плаката гледа један од најоданијих усташких савезника. Гледам то лице, озбиљно, намрштено, али некако пријатељско, као да поручује: ко нас бре завади?
Био је Србин, војник, па ипак је знао да мора сурађивати са Хрватима и хрватском војском. Данас је његова улога у ширењу братства међу Србима и Хрватима помало неправедно заборављена, али дјело је заживјело.
Гледам, ето, лице Момчила Ђујића, славног четничког војводе, на огромним плакатима што рекламирају књигу српског повјесничара Милослава Самарџића, са слоганом „Најзад истина!“: најзад, ето, истина о попу Ђујићу и његовој славној Динарској дивизији, на свим киосцима, по популарној цени.

Данас се навршава пет година од погрома на Косову и Метохији, у коме је, током три дана дивљања албанских демонстраната, убијено 19 особа, а око 900 рањено. Уништено је око 800 српских кућа и верских објеката. Организатори још увек нису познати. Талас насиља је покренуо серију политичких догађаја, који су, прошле године, довели до једностраног проглашења независности КиМ.
Погледајте ВИДЕО
Најозбиљнију ерупцију насиља на Косову и Метохији од завршетка рата, коју су највиши званичници НАТО и УН назвали организованим етничким чишћењем, покренуло је утапање тројице албанских дечака у селу Чабра, недалеко од Косовске Митровице, али и хистерија коју су, после тог догађаја, покренули косовски медији и политичари.
Око 900 особа, Срба, Албанаца и припадника међународних мисија је повређено, а више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама УНМИК-а, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Повређено је више од 100 припадника Кфора и полицајаца УН, а запаљена су и 72 возила међународних снага.
У тродневном насиљу убијено је 11 Албанаца и осам Срба. Осим 19 жртава насиља, како гласи званична верзија догађаја, шест лешева допремљених у приштинску мртвачницу, никада није идентификовано.

Ни после скоро седам деценија још се на зна где је завршило краљево злато, 204 сандука златних полуга и златног новца, које је 15. априла 1941. године допремљено на Капино Поље код Никшића, када је краљ Александар први Карађорђевић заједно са државним руководством напустио земљу. Постоје подаци о извесним количинама злата које су отпремљене у Грчку, неколико сандука су однели Немци и Италијани, док су неки сандуци по завршетку Другог светског рата враћени у Београд. Огромна количина новца је спаљена у Требјешкој пећини али још није тачно утврђено где је завршило народно благо које се априла месеца 1941. нашло на једином слободном аеродрому у Југославији.
– Не знам где је завршило краљево злато, али се добро сећам априла 1945. године када нам је на Цетињу начелник црногорске УДБЕ Саво Брковић наредио да се спремимо да идемо на положај. Помислио сам да идемо у неку од акција да хватамо оне који су се огрешили или издали наш покрет. Био сам изненађен као и други припадници УДБЕ када смо камионима стигли до Доњег манастира Острог.
Овим речима своје казивање за „Политику” почиње Лука Божовић (87), некадашњи припадник пратеће чете УДБЕ састављене од око 30 особа.

Атеље 212 обележава седму годишњицу од смрти барда српског глумишта Данила Бате Стојковића, пројекцијом видео снимка представе "Корешподенција" из 1982. године. То је била последња  представа коју је Бата Стојковић, иако тешко болестан, одиграо месец дана пре смрти, марта 2002. године.
Заснована на четвртом тому "Златног руна" Борислава Пекића, играла се са великим успехом на сцени Атељеа 212, од премијере 1980. године, а изведена је 298 пута. Драматизацију је урадио Борислав Михаловић Михиз.
За улогу Симеона Његована Лупуса, Стојковић је добио Стеријину награду за глуму.
У тој култној представи у режији Арсенија Јовановића, играли су и Зоран Радмиловић, Мира Бањац, Милан Михаиловић, Ружица Сокић, Петар Краљ и други.
Популарни и цењени глумац Стојковић остварио је незаборавне улоге и у комадима Душка Ковачевића у Звездара театру "Клаустрофобична комедија" и "Професионалац", као и у "Балканском шпијуну" у Југословенском драмском позоришту.

Кустос Братислав Стојиљковић је попут неког стрпљивог полицијског инспектора слагао коцкицу по коцкицу мозаика који се зове „Тесла у Београду”. Дуго је разврставао многобројна писма, позивнице, листао старе новине попут „Браника” (у заглављу пише органа Српске народне слободоумне странке), проучавао чак и ред вожње железничких возова из 1892. године. Углавном, вишегодишњим истраживањем докумената до којих је могао да дође, Стојиљковић је реконструисао сваки минут од око тридесетак сати које је тада већ славни научник провео у српској престоници.
– Професор Велике школе и ректор Београдског универзитета Ђорђе Станојевић позвао је Теслу у Београд, а пет-шест година касније на нашим просторима су саграђене прве хидроцентрале које су радиле на његовим патентима, попут Нијагаре – подсећа Владимир Јеленковић, директор Музеја Никола Тесле.
Ако је међу 13 патената уграђених у централу на чувеним водопадима девет било Теслиних, не само оних везаних за наизменичну струју, већ и пренос електричне енергије на даљину, јасно је колики је допринос Тесле био у свему томе.
– Боравећи у Београду Тесла је на предавањима и у различитим сусретима занесено говорио о свом раду, а резултат је било пет-шест електрана, подизаних од 1901. године, при чему не заборавимо да оне попут централе на Ђетињи, код Ужица, првенца наше електрификације, потом она код Гамзиграда и данас раде – подсећа наш саговорник.

Премијер Србије и лидера Демократске странке Зоран Ђинђић убијен је на данашњи дан пре шест година испред седишта Владе Србије. Ђинђић је био први премијер Србије после пада режима Слободана Милошевића 2000. године и доласка на власт ДОС-а.
Ђинђић је доживљаван као главни покретач реформских процеса у постпетооктобарској Србији и персонификација модерног српског политичара.
Процес спровођења радикалних реформи, који је Србију требало да преобрази након деценије економског и друштвеног назадовања, подрзумевао је и посезање за непопуларним потезима, што је постала пословична одлика Ђинђићевог политичког манира и праксе.
Сам себе је, можда, најверније описао када је, једном приликом, говорио о томе какав мора да буде политичар у Србији:
"Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже 'не' и да га мрзе, јер је то природа политике".
И данас га део српског друштва слави као најзаслужнијег за окончање ере транзиције Србије од једнопартизма ка консолидованој демократији, док га тврди националисти и даље осуђују због заокрета од политике конфронтације ка политици сарадње са Западом.

Данас се навршава три године од смрти бившег председника Србије и Југославије. Милошевић је преминуо у ћелији Хашког трибунала, током суђења за ратне злочине на Косову, у Хрватској и у Босни и Херцеговини.
Тело Слободана Милошевића допремљено је из Хага у Београд 15. марта 2006. године, а наредног дана ковчег са телом је био изложен у Музеју "25. мај", у оквиру музејског комплекса на Дедињу.
Више хиљада људи прошло је поред ковчега. Три дана доцније, 18. марта, око 80.000 присталица бившег председника Србије и Југославије окупило се испред Скупштине СЦГ у центру Београда, где је на покривеној бини био изложен ковчег са његовим посмртним остацима.
Породица Слободана Милошевића и високи функционери СПС-а тражили су дозволе градских и републичких власти да се Милошевић сахрани у Београду уз државне почасти.
Како дозволе нису добијене, Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће своје супруге Мирјане Марковић, у Пожаревцу. Сахрани није присуствовао нико од чланова најуже породице јер, како су навели, нису добили довољне безбедносне гаранције.

После 5.октобра 2000, завршне деветомартовске битке, огласили смо победу и слободу. Нашом кривицом, слобода пева много друкчије него што су сужњи певали о њој 
Лицем к лицу, не види се лице. Оно се види на растојању.
С растојања од 18 година, девети март 1991. показује се као дан трајно уписан на добре странице српске историје.
Боре и ожиљци не припадају ни оном народу ни оној мартовској суботи пре 18 година, када су осећање беспомоћности,терор над истином и страх од назируће апокалипсе, на Тргу Републике, тог дана преименованом у „Трг слободе”, преточени у крик наде и буну младе, мислеће, храбре и боље Србије. Чисто лице деветог марта избраздали смо ми који смо, после 5. октобра 2000, завршне деветомартовске битке, огласили победу и слободу. Нашом кривицом, ево већ девет година слобода пева много друкчије него што су сужњи певали о њој.
Био је то дан јединствен и непоновљив по свему.
Један брутални поредак силе извео је сву своју силу на голоруке демонстранте који нису тражили ни оставку председника Србије, ни пад владе, ни ванредне изборе, ни веће плате, пензије или студентске стипендије, ни нова радна места, ни мање порезе, иако су све то желели. Тражили су само да Телевизија Србије, прозвана ТВ Бастиљом, тамницом истине, престане с фабриковањем мржње и лажи и да њени уредници и директор поднесу оставке.

Међународни дан жена, 8. март, биће обележен данас многобројним јавним манифестацијама или дељењем поклона припадницама женског пола, а културолози се слажу у оцени да је тај празник у Србији добио свечарско обележје, при чему се често заборавља на његову историјску конотацију.
Дан жена, установљен је на Другој међународној конференција жена социјалиста 8. марта 1910. у Копенхагену, на иницијативу Немице Кларе Цеткин, тадашње лидерке женског радничког покрета.
Тај дан требало би да се обележава у знак сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. године и њујоршки марш више од 15.000 жена годину дана раније, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа.
Данас се у многим земљама, па и у Србији, 8. март обележава тако што се женама дају поклони или организују разне свечаности, као што се то чини на Дан заљубљених или сличне комерцијализоване празнике.
Културолог Ратко Божовић казао је Танјугу да је 8. март постао дан који је више потребан мушкарцима него женама, као својеврстан празник џентлеменства, чиме се на неки начин скреће пажња са идеје о равноправности полова.