Најзад, ваљда, права истина о човјеку чији су четници усред Другог свјетског рата живјели у усташком Книну, и своје ратне ране лијечили у книнској болници, на рачун усташког министарства. Најзад ваљда права истина и о масакру у селу Гате надомак Сплита, које су Ђујићеви четници починили 1943. на повратку са сахране војводе Илије Трифуновића Бирчанина одржане у – окупираном Сплиту. Најзад ваљда права истина и о начелнику штаба Ђујићеве Динарске дивизије Вељку Илијићу, којега је у Гатама, бранећи своје петоро дјеце, убила једна храбра жена, и који је уз почасне плотуне својих оданих усташких пријатеља покопан на гробљу Светог Ђурђа у тада, понављам, усташком Книну.
Поп Ђујић – за оне који краће памте, то је онај што је Војислава Шешеља промовирао у чин војводе – заправо је манекен усташко-четничке сурадње, умјесто њега на биллбоарду је могло бити лице било којег од муфљуза овог, нама ближег рата, хероја који су, баш попут попа Ђујића, лијепо сурађивали са својим вјековним непријатељима, а онда уз њихову помоћ побјегли – баш као Ђујић уз помоћ Павелића – да би вас, који сте ту сурадњу преживјели, оставили заточене у мржњи коју су они сасвим лијепо наплатили и уновчили.
Зато се, схватили сте, њихове дивизије и зову динарске. 
Борис Дежуловић
ПРОЧИТАЈТЕ И КОМЕНТАРЕ