– Приликом рушења авиона Ф-117 А нико од нас није знао да је у питању „стелт”. Радило се о класичном ракетном гађању и циљу који је ушао дубоко у зону сигурног лансирања ракетне јединице. Борбена послуга је поступила по уходаној процедури и дошло је до обарања. Ми смо авион срушили у 20.42 часа, а тек на вестима Студија Бе у 22 часа смо чули да смо заправо срушили Ф-117 А. Цела акција је трајала око 23 секунде – објашњава Аничић.
Он каже да се управо у „Смени” види како изгледа та „игра мачке и миша”, која је током 78 дана вођена између НАТО авијације и јединица ПВО.
– У таквим околностима једино тактичким радњама и поступцима можете остварити неки свој циљ, јер смо ми, у техничком смислу, били далеко инфериорнији у односу на противника. Само тактиком смо успели да дођемо до циља, придржавали смо се договореног на почетку рата. Знао сам да морамо бити веома брзи, да је то једини начин да нешто постигнемо и све време током трајања рата, кад год је НАТО применио нешто ново, видело се колико смо стварно били угрожени и као људи и као борбене посаде. Ми смо ратовали са њима за превласт над ваздушним простором, нажалост, без авијације, само уз помоћ ПВО – присећа се наш саговорник.
Као један од најјачих утисака у вези са самим дејствима, Аничић истиче брзину рада ракеташа која је била императив.
– Време борбеног дејства ракеташа је врло кратко, јер се за 20 до 25 секунди мора пронаћи циљ, пуцати, довести лансирна ракета до њега, шест људи у тако кратком периоду мора да уради свој део посла и да се одмах искључи како противничке ракете не би дошле до њих – објашњава Аничић.
У време бомбардовања, почетком маја 1999. године, група старешина упутила се у Русију. Њихов циљ је, како каже Аничић, био да се део људства обучи за руковање савременим ракетним системом С-300. Иако сматра да би он био од помоћи, према Аничићевом мишљењу, тада није постојала могућност ни допремања овог система у СРЈ, ни његове евентуалне употребе.
– То је систем који захтева изузетну обуку. Сигуран сам да ми у то време и у тим околностима не бисмо могли квалитетно да га употребимо. Питам се зашто га држава није набавила раније, зашто се нисмо обучили и зашто су нас увели у рат у таквом стању. Непосредно пре тога је много улагано у полицију која није знала да ухвати пилота на терену када оборимо авион – каже Аничић.
Бранка Малиш
Сукоб са Золтаном Данијем
У ратном дневнику „Смена“ говори се и о међуљудским односима у специфичним условима ратовања, као и о сукобу између Аничића, као заменика команданта и Золтана Данија, команданта Трећег дивизиона, јавности познатог по јавним наступима у вези обарања „невидљивог”.
– У рату се свако прикаже онаквим какав јесте, суочите се са страхом, жељама, размишљањима, похлепом, каријерством... То је једна стална борба. Лично сам водио борбу на више фронтова. Најважнији је свакако био животни фронт и како остати жив у условима неравноправне борбе, потом је постајала борба унутар саме јединице, где је командант радио све оно што не би дозволио ни једном свом потчињеном, а трећа је била моја лична борба против одлуке да од нас шесторице који смо срушили Ф117 А, једини ја не будем унапређен – образлаже пензионисани потпуковник Ђорђе Аничић.
ПРОЧИТАЈТЕ КОМЕНТАРЕ