Јуче и данас

Бошњачког члана Председништва БиХ Хариса Силајџића нису задовољиле корекције које су направљене у нацрту Уговора између БиХ и Српске православне цркве на које је Свети синод пристао, тако да је током изјашњавања о овом документу остао уздржан. Сагласност на Уговор дали су Небојша Радмановић и Жељко Комшић, док се Силајџић после седнице државног Председништва огласио саопштењем у којем свој поступак образлаже чињеницом да се у уговору са СПЦ није могло позивати на уставне одредбе коришћене приликом прихватања уговора са Ватиканом, односно католичком црквом.
У саопштењу из његовог кабинета напомиње се да је основу за потписивање уговора требало тражити у уставној одредби о „слободи вере и сарадњи државе и невладиних организација”. Још се наглашава да је његов став прихваћен и у канцеларији високог представника. Силајџић се позива на уговор са Ватиканом „заборављајући” да су Исламска верска заједница и бошњачки политички врх пре десет година, приликом папине посете Сарајеву, били против уговора са Светом столицом. Реис Церић је тада, што се држало у тајности, запретио да ће, дође ли до поменутог уговора, „затражити заштиту неких исламских земаља”.

Споменик Десанки Максимовић, чувеној песникињи, свечано ће бити откривен сутра у 12 часова на простору између Цркве светог Марка и ресторана „Мадера”, у средишту Великог ташмајданског парка. У програму, који је припремљен за ову прилику, учествоваће солиста на фрули Бора Дугић, јер је песникиња веома волела звуке овог инструмента, а стихове њених песама говориће глумци и ученици Ваљевске гимназије.
Бронзана скулптура, ауторско дело Светлане Каровић-Деранић, дипломираног академског вајара, још 2002. године освојила је прву награду на конкурсу за ово скулпторско решење и приказује песникињу у зрелом добу у седећем положају.
Према речима Иване Авжнер, заменице секретара за културу, идеја о постављању споменика стара је неколико година.
– После избора скулпторског решења, Секретаријат за културу је у јулу 2004. године расписао конкурс за ливење и постављање овог спомен-обележја, па је после три године ова замисао града коначно и реализована. Тако се главни град коначно одужио ауторки најлепших љубавних, родољубивих и песама за децу – истакла је Авжнерова.

Хрватска полиција почела је истрагу због крађе једног од четири звона која су скинута с православне цркве св. Николаја у Карловцу. Црква је била минирана током рата, а звона су била похрањена у магацину зграде којом управља Градски музеј.
Полиција је саопштила да је крађу 150 килограма тешког звона које се налазило у магацину од 1992. пријавио парох Душко Спасојевић.
У Горњокарловачкој епархији СПЦ известили су о крађи звона, истичући да су звона, кад је црква 1993. године срушена, вероватно по допуштењу градских власти, пренета у једну од напуштених касарни у Карловцу, чије је кључеве поседовао музеј града Карловца.
Пре два месеца то место је посетио и епископ горњокарловачки Герасим и тада су сва звона била на месту, али је у последњих неколико дана поменута касарна била потпуно отворена, па су звона била доступна и за непожељне посетиоце, саопштено је из епархије.

ИНТЕРВЈУ
„Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњoвековној Србији” нова је књига историчарке уметности Данице Поповић, научне саветнице Балканолошког института САНУ у Београду. Истраживањем култа средњoвековних владара светитеља, Даница Поповић у књизи објашњава да је реч о пракси која не само да је одиграла религијску већ и политичку, државотворну и династичку улогу.
Средњи век је, и иначе, област коју ова историчарка уметности проучава и коју је представила у књигама „Српски владарски гробови у средњем веку”, „Приватни живот у српским земљама средњег века” (коауторство са Смиљом Марјановић-Душанић) и „Манастир Куманица на Лиму” (коауторство са Марком Поповићем). У књизи „Под окриљем светости” излаже зашто су у средњoвековној Србији владари проглашавани за свеце и шта је овај обичај значио за државу и династију.
Зашто су средњoвековни српски владари проглашавани за свеце?
Био је то јасан идеолошки, политички и државотворни програм. Уврштење Стефана Немање, оснивача династије, у ред светитеља имало је за циљ да у време формирања самосталне српске државе крајем 12. и почетком 13. века младој држави обезбеди сакралну основу. Национални владар светитељ представљао је темељну институцију, јасну потврду легитимитета власти и припадности породици „изабраних народа”. Та правила је диктирао тадашњи хришћански свет Европе, или тадашњи светски поредак, како бисмо ми то данас рекли. Требало је ударити хришћански темељ српској држави, потврдити да је Србија хришћанска држава која припада византијском културном кругу и тадашњем светском поретку.
Ко је, и зашто, покренуо култ светих владара у Србији?