Сутрадан, 22. марта, из Брисела јављају да је Хавијер Солана, секретар НАТО-а, добио овлашћење од чланица: ако није довољан први ракетни и бомбардерски напад, може да нареди и други, жешћи, који треба да сломи Србију. Милошевић је одлучио да не капитулира.
На дан бомбардовања, 24. марта, у јутарњим часовима, Ћосић бележи да су амбасаде у Београду затворене. Њихово особље је пребегло у Мађарску... Пред бензинским пумпама редови. Богаташи и криминалци беже преко границе, највише у Мађарску...
У договору са тадашњим директором „Фигароа”, Ћосић 8. априла пише „Апел француском народу”, у којем, између осталог, каже: „Сада се на Балкану убија један народ, потврђујем вама Французима, сународницима Виктора Игоа, који је ову ужасавајућу чињеницу изговорио 1867. године, када су Србе убијали Турци. Сада то чине Американци и Европска унија зато што се српски народ определио за отпор Западној алијанси, упркос свести да никад у историји ратова није било неравноправнијег рата. У том отпору агресији Америке и Европске уније ујединили су се старци и деца, интелектуалци, сељаци, радници и уметници, политичка опозиција и власт”.
У истом тексту, Ћосић предлаже решење за косовски проблем, а то је дебољшевизација Косова и Метохије, која подразумева повратак својине власницима, оне коју им је експроприсала комунистичка власт, промена граница административне покрајине Косово и Метохија које нису ни етничке, ни историјске, ни економско-културне, подела Косова и Метохије и државно разграничење између Србије и Албаније.
У време бомбардовања Ћосић чита „Гностичка јеванђеља” и Сиорановог „Злог демијурга”, и записује: „Овај рат није рат, ово је убијање једног народа који не може да се брани. То је разарање, дробљење и тровање његове земље, немоћно подношење и трпљење бомби, ракета, пројектила” (23. мај).
А онда је дошло до расплета: „Јуче нам је Финац Марти Ахтисари најавио „историјски дан”. Милошевић ту шансу није пропустио: капитулирао је; прихватио је бонску верзију Черномирдиновог и Ахтисаријевог плана” (3. јун). На годишњој Скупштини САНУ, одржаној 25. јуна, Ћосић је тражио оставку Слободана Милошевића, јер је његова политика доживела потпуни слом. „Политика” је прећутала Ћосићево излагање.
Аутор закључује: „Ми не можемо да дођемо до здраве и разумне националне самосвести док рационално не сагледамо своје заблуде. Јер су и наше кривице произашле из наших заблуда. А српске заблуде нису само на једној страни; оне су на свим странама. Оне се умножавају у патњама пораза”.
Зоран Радисављевић
КОМЕНТАРИ