Јуче и данас

Пет километара северно од Александровца, у срцу винородне Жупе, обновљен је живот у средњовековном манастиру Дренча. Освећење рестауриране главне цркве Ваведење пресвете Богородице, коју су турски завојевачи порушили 1454. године, на други дан Васкрса обавио је епископ жички Хризостом, који је служио и свету архијерејску литургију.
Манастир Дренчу су подигли монах Доротеј (његова гробница је откривена током радова на обнови цркве), трећи хиландарски игуман, и његов син Данило у периоду од 1350. до 1355. године. Овај манастир, у који је често долазио и кнез Лазар, помиње се и у Жичкој повељи из 1382. која се чува у манастиру Свети Пантелејмон на Светој гори. По стилу, Дренча припада раној Моравској школи.
Како за наш лист каже Гордана Тошић, директорка Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, одлука о обнови донета је пре више од шест деценија. Конзерваторско-рестаураторски радови започети су 1952, према пројекту архитекте Бранислава Вуловића, и трајали су наредних десетак година, а настављени су тек 2002. по ревидираном пројекту, чији је аутор професор Архитектонског факултета у Београду Мирко Ковачевић. Иначе, одбор за обнову манастира Дренча формиран је 2002. године, а пројекат финансира Министарство културе.

„Наша веза са Светом земљом је вишеструка и она, како сведоче најстарији глагољички словенски рукописи нађени у манастиру Свете Катарине на Синају, потиче још из времена свете браће Кирила и Методија. Није Свети Сава залуд походио Свету земљу два пута за живота, нити је узалуд настојао да се уради превод Јерусалимског типика. А тај завет му је испунио тек архиепископ Никодим Пећки”, прича протосинђел Јован Ћулибрк о вишевековним нераскидивим духовним везама Срба са Јерусалимом и Светом земљом.
Отац Јован (44), настојатељ манастира Морачник, као координатор Одбора Српске православне цркве за Јасеновац, већ неколико година борави у Јерусалиму где проучава холокауст у Меморијалном центру „Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету.
Да ли су Срби оставили значајне трагове у Јерусалиму и Светој земљи?
Манастир Светих Архангела, задужбина краља Милутина, постоји у Јерусалиму и данас. То је једина од великих светиња које су биле угрожене злоћудним и превратничким XVII веком, а која је и данас остала без Срба. Слава Богу, манастир је, као и његова велика српска рукописна библиотека коју је описао Димитрије Богдановић, у православним рукама Јерусалимске патријаршије.

Материјална криза има дубљи корен у духовној и моралној кризи људског друштва, наводи се у Васркшњој посланици патријарха Павла и архијереја СПЦ коју jе прочитаo митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Човеку је све што има даровано добротом Божјом, поручује се у Васркшњој посланици.
Поглавар Српске православне цркве Павле оценио је у данас прочитаној Васркшњој посланици да је наше доба суочено са материјалном кризом, али да је још присутнија криза морала и карактера.
"Данас милиони духовно осиромашених и морално опустошених људи, занесени сјајем пролазних ствари, живе у овом свету као у хладном гробу. Зар се свет не претвара у фабрику и тржиште лажног сјаја и пролазних вредности? Зар се данас често не говори да човек и без неба може мирно да хода по земљи?", наводи се у посланици патријарха коју је у Патријаршији прочитао митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Патријарх Павле је у Васкршњој посланици изразио бојазан да ће се цивилизација сувише касно сетити Христових речи: "Без мене не можете чинити ништа".

Драгољуб – Дража Михаиловић, начелник Главног штаба Југословенске војске у отаџбини, погубљен је 17. јула 1946. године у првим јутарњим часовима, на београдској Ади Циганлији, а његово тело бачено је у кречану покрај ограде затвора која је после неколико дана затрпана. Оружјем с пригушивачем стрељана су тада још седморица осуђеника, а осми, Драги Јовановић, упркос званичном државном саопштењу да је ликвидиран, живео је још две-три године и потом убијен. Централном милицијском четом која је обавила припреме за стрељање и организацију егзекуције руководио је Радивоје Лазић. Том чину присуствовали су Слободан Пенезић Крцун, министар унутрашњих послова Србије, Јосип Хрнчевић, тужилац ФНРЈ, пуковник Милош Минић, војни тужилац, Михајло Ђорђевић, председник судског већа, Слободан Крстић Уча, функционер Озне (Одељење за заштиту народа), лекар по службеној дужности и малобројни, јавности мање познати, официри Озне и милиције. На десној, чукаричкој, обали Саве били су савезни функционери милиције Едо Брајник и Ђуро Станковић. Јосип Броз Тито, тадашњи председник Комунистичке партије Југославије и Федеративне Народне Републике Југославије, боравио је у Пољској Републици. На месту збивања сутрадан су се појавили поједини високи милицијски руководиоци, гласи, телеграфски, додуше 63 године закаснели, извештај о збивањима те јулске ноћи 1946. године.

Данас се навршава 65 година откако је Београд у Другом светском рату, на православни Васкрс 1944, бомбардовала "савезничка" авијација, наводно ради уништења војних и привредних објеката и зграда у које су Немци сместили администрацију.
Евидентирано је да је погинуло 1.160 српских цивила, као и 18 Немаца, али тачан број никада није утврђен, док је у бомбардовању рањено 1.400 становника престонице.
У нападу је учествовало на стотине бомбардера, а првог дана напада на Београд бачено је више од 1.500 тона бомби, чији су "теписи" широко захватали стамбене четврти.
Никакве праве селекције циљева очигледно није било, па су разаране болнице, а породилиште у Крунској улици је до темеља разорено. У згради данашњег Завода за заштиту здравља студената у то време су се налазили Градско породилиште и Станица за хитну помоћ и, према доступним подацима, у бомбардовању су настрадале 22 породиље и 22 новорођенчади млађих од осам дана и две породице које су им биле у посети.

На данашњи дан, пре тачно три деценије у 7 сати и 20 минута Црну Гору је погодио разорни земљотрес јачине 7,2 степена Рихтерове скале.
Земљотресу, чији је епицентер био у Јадранском мору, између Бара и Улциња, погинула је 101 особа, између 500 и 1.000 је повређено, а најмање 100.000 људи је остало без домова.
Дрхтање тла трајало је кратко, али су последице биле катастрофалне.
Највише је страдало Црногорско приморје, већина хотелских капацитета, велики број стамбених и привредних објеката, а знатне штете претрпела је и пруга Београд-Бар и многи путеви. Значајна штета направљена је на културно историјским споменицима концентрисаним у приморском појасу.
Три деценије од разорног земљотреса који је погодио Црну Гору има особену симболику и готово се подудара са катастрофом када је почетком овог месеца, на другој обали Јадрана, у Италији, у такође разнорном земљотресу погинуло око 300 људи, а преко 100.000 је остало без крова над главом.

Два писма епископа бихаћко-петровачког Хризостома упућена владици рашко-призренском Артемију, у којима критикују његове ставове у вези са обезбеђивањем српских светиња на Косову и њиховом обновом, објављена су јуче на сајту Епархије рашко-призренске и поднета „на суд народу”, како су насловљена.
Владика Хризостом реаговао је на изјаве епископа рашко-призренског у којима се он противи да српске манастире и цркве обезбеђује косовска полиција (Косовске полицијске снаге – КПС), наглашавајући да су међу њеним припадницима и бивши припадници ОВК „који су починили силне злочине над нашим народом”. Епископ бихаћко-петровачки упутио је владици Артемију писмо у којем каже да такав став представља „ексклузивизам”, да има несагледиве последице по опстанак Српске православне цркве на Косову и Метохији и да погрешно инсистира на колективној кривици. „На једном простору, независно ко га тренутно контролише – да ли државна, да ли покрајинска, да ли општинска полиција (регуларна или нерегуларна) – не може доћи до преклапања функција и одговорности. Инсистирање на властитом ексклузивизму може се разумети да Ви инсистирате на ратној опцији!”, пише владика Хризостом.

Откривањем споменика невино настрадалим жртвама, у Грделици је обележена 10. годишњица НАТО напада на међународни путнички воз.
НАТО бомбардери су ракетирали путнички воз, а у нападу је погинуло 15 људи. Више десетина је рањено, а тачан број жртава никада није утврђен.
"Не треба се бојати људи, него нељудског у њима", уклесано је на споменику покрај железничког моста преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури.
Градоначелник Лесковца Слободан Коцић и Милован Марковић, директор ЈП "Железнице Србије" открили су споменик. Венце су положиле бројне делегације, борци, породице настрадалих.
Стела Јовановић, супруга настрадалог Радомира Јовановића из Ниша, каже да се такав злочин не заборавља и да речи не могу да опишу осећања чланова породица жртава.
"Тај несрећни и стравични догађај никад не смемо заборавити да и у будућности неко не би помислио да може да чини оно што производи људске и цивилне жртве", поручио је директор "Железница Србије".

Представници Независног удружења новинара Србије и Удружења новинара Србије критиковали су данас актуелну власт због тога што ни после 10 година од смрти Славка Ћурувије није открила његове убице и њихове налогодавце.
"Сваке године добијамо уверавања да ће такозвани демократски режим кроз судску праксу, кроз институције обезбедити правду. Ево ни данас,
10 година затим правде нема', казала је председница НУНС-а Надежда Гаће.
Он је додала да НУНС, као и већина грађана Србије има "енормне количине мучнине у желуцу од презрења на бахатост режима".
"Ми немамо право да ћутимо. Можда би се ова држава замислила када би овог тренутка сви очајнички крикнули на њу, јер 10 година без правде само остаје очајан крик", навела је Гаће.
Председник Удружења новинара Србије Нино Брајовић, подсетио је да је прошло и осам година од смрти јагодинског новинара Милана Пантића, и 15 година од неразјашњене смрти новинарке Даде Вујасиновић.

Служењем архијерејске литургије и парастосом, данас је у Чокешини код Лознице обележена 205. годишњица боја на Чокешини, у знак сећања на браћу Недиће и око 300 српских јунака, који су зауставили Турке у продору ка Шапцу.
Испред Споменика, подигнутом у знак сјећања на устанике, говорио је члан Градског већа Лознице Љубомир Ђокић, док је бесједу о историјском значају овог боја одржао историчар Горан Вилић из Лознице.
У уметничком делу програма учествовали су чланови дечијег црквеног хора "Свети Сава" из Лознице и рецитаторске секције Основне школе из Чокешине.
Бој на Чокешини, који се догодио на Лазареву суботу, 16. априла 1804. године, један је од преломних тренутака у заједничком деловању хајдучије и устаничке српске војске у борби против Турака.