Јуче и данас

Друга недеља после Васкрса од давнина је у Цркви била посвећена сећању на жене које су пратиле Христа, помагале му својом бригом, а после Распећа дошле на гроб да према тадашњем обичају припреме Његово тело за погреб.

Њима се најпре јавио Христос пошто је устао из смрти, оне су прве од њега чуле: Радујте се! и тако постале први сведоци Васкрсења. О женама којима смо започели нашу беседу, у Јеванђељу се говори веома мало, али у свему што је речено открива се оно што смо ми скоро па сасвим заборавили. Због чега су оне ишле за Христом? Оне су служиле Христу, и њихов унутарњи свет разоткрива нам се пре свега као свет љубави, као мир непрестано јачајуће личне верности, личног учешћа.

Ми све време говоримо о „правима”, све време желимо да себе и друге потчинимо некаквом спољашњем „систему”, већ смо скоро па неспособни за лични сусрет, за чудо оне огњене љубави чији је главни смисао и главна радост давање себе, жртва, служење. Те жене су биле несебичне, ништа нису очекивале, ништа нису хтеле од Христа заузврат за своје служење и љубав. Ученици су га питали за првенство, Јуда је од њега очекивао да спасе отаџбину, други су долазили ради исцељења, чуда, помоћи. Али ове жене заиста излазе из сенке и набрајају се поименце тек онога тренутка када не остаје ништа осим тела Човека којег су волели и Који је умро у страшним мукама и самоћи. Оне нису очекивале ништа, а најмање Васкрсење, победу, тријумф. Тек једноставна човечанска љубав, једноставна човечанска верност довела их је рано ујутро на гроб. И читав смисао јеванђелске приче о том јутру састоји се у томе да су њихова љубав и верност постале извор нечувене радости, нечувене среће. Радујте се! (Мт. 28, 9) – рекао им је Христос. И као што су у Њему самоме љубављу побеђени распад и смрт, тако је и у њима, у тим женама, љубав постала сведок тријумфа живота.

У нашим медијима је обичај, када се говори о Божићу, да се каже како је он „најрадоснији хришћански празник“. Ова симпатична фраза, међутим, не значи много, нити нам указује на оно што би заиста могла бити његова суштина. Када је, са друге стране, ријеч о Васкрсу, нема никакве сумње да је он уистину, како је то ових дана уобичајено рећи, „највећи хришћански празник“. И не само највећи, већ и најстарији, односно најизворнији. И не само најстарији и најизворнији, већ - знам да то звучи чудно - на извјестан начин и једини.

Јер Васкрс као празник, не само у хришћанском календару већ у хришћанском животу уопште, има неколико „инкарнација“. Најприје, Васкрс празнујемо као годишњи празник, као хришћанску Пасху, и он је као такав центар хришћанске године, премда се, будући да се сваке године „помјера“, он не може баш сасвим ограничити њеним мјерама. И то није случајно, јер он по својој природи, по своме садржају, не припада у потпуности овоме „времену и вијеку“.

Затим, Васкрс славимо сваке недјеље, и то је његова, треба то рећи, најранија форма, о којој се експлицитно говори већ у Новом завјету. Недјеља је „Дан Господњи“, Dies Dominica, о чему и данас свједоче њени називи у готово свим романским језицима, али и у грчком - Киријаки. Словенски назив „недјеља“ указује на то да је то нерадни дан, али и ту треба бити обазрив, јер овдје није ријеч само о томе да је недјеља нерадни дан; не, овдје је ријеч о нераду, одмору или починку који се, поново, односи на стање ван времена обремењеног различитим „пословима“ и бригама које се, у коначници, дају свести на једно, а то једно је смрт.

Даље, хришћани су недјељу као Дан Васкрсења обиљежавали сабрањем заједнице и заједничким молитвеним обједом, односно евхаристијом и причешћем. 

Кошаркашки тренер Душко Вујошевић преминуо је у среду у Београду у 68. години живота.

Дирљиву поруку о Душку Вујошевићу објавио је владика Григорије, где је открио и како је изгледао њихов разговор током  једног авионског лета из Тивта за Београд.

- Познавао сам Душка Вујошевића, мада сам само једном имао прилику да се нешто дуже дружимо. Не могу, дакле, рећи да смо били пријатељи, али могу рећи да сам га изузетно ценио, јер је био храбар, искрен и доследан.

Одлази од нас још један човек који није волео да лаже, а таквих је све мање. Једном приликом, на лету Тиват - Београд, рекао ми је: Знаш, Григорије, ја не верујем, али то не значи да се тиме поносим и да не бих волео да верујем у Бога.

На излазу сам му рекао да одавно нисам чуо дубљу и искренију исповест.

Пратио сам његову каријеру и борбу за живот. Све је то заједно било човечно и величанствено.

Данас ми је жао што ће међу нама остати један храбар мање, али се, с друге стране, надам да ће га Господ примити у Царство своје и да ће и тамо бити дочекан громогласним аплаузом, какав је и овде добијао од оних који су га волели и разумели - написао је архиепископ диселдорфско-берлински и митрополит немачки Григорије.

Данас

Пре тачно 222 године 303 српска устаника заузела су бусију на брду Липовица и одлучила да спрече долазак Турака из Босне. Сви су изгинули, али Турци нису успели да се пробију до Шапца.

„Нећу, море, више купит друштва,

с ово брата дочекаћу Турке.

Стих који одзвања кроз више од два века данас, на Лазареву суботу, враћа се на место где је исписан делом и жртвом. У порти манастира Чокешина ове године обележава се 222. годишњица Боја на Чокешини, једног од најпотреснијих и најзначајнијих догађаја Првог српског устанка.

Чувени бој је вођен 28. априла 1804. године, баш на овај дан, између српских устаника које су предводила браћа Недић, Дамјан и Глигорије из Осечине, и турске војске под командом Ножин-аге.

На узвишењима недалеко од манастира, у судару неједнаких снага, живот губе сва 303 устаника, који нису хтели да одступе ни за један корак.

Историчар Горан Вилић објашњава значај овог устаничког боја који превазилази сам чин страдања побуњених Срба.

„Браћа Недић са својим устаницима заустављају турску војску на брду Липовица. Сатима су одолевали далеко надмоћнијем непријатељу, све док нису остали без муниције. Повлаче се ка липовичком потоку, где пружају последњи отпор”, наводи историчар Вилић.

Према записима, браћа Недић, иако тешко рањена, не напуштају положај. Ослањајући се један на другог, из седећег става, настављају да пуцају и бодре своје саборце, све до погибије. Са њима страдају и сва 303 устаника.

У препуној сали врањанског позоришта које носи име знаменитог Врањанца одржана је свечана академија којом је обележена 150. годишњица од рођења књижевника Борисава Станковића (1876–1927).

- Кроз свој књижевни опус, оставио нам је слику једног времена, искуства људи који су на нашем тлу вековима живели и умирали „рањави и жељни”, са осећањем да су само за „жал и за муку здадени”, како је сам истицао. Жудео је за старим, минулим временима и њиховим вредностима, жалећи за сталежом који пропада, који полако нестаје. Иако је већи део свог живота провео далеко од свог завичаја, Врање је заувек остало место коjeм се Бора у мислима и причама изнова враћао. Живећи на историјском прелому, успео је да оживи дух старог Врања - његове људе, атмосферу и обичаје. Инспирацију за своје најзначајније ликове пронашао је управо овде, у својој малој вароши на југу Србије, у животима људи са којима је одрастао. Врање је за њега свет у којем су сабране све радости и туге људског живота, свет у коме све почиње и завршава се - рекао је у свом обраћању присутнима градоначелник Врања Слободан Миленковић. Он је нагласио да „Борино време није прошло, већ да оно изнова долази сваким новим читањем”.

- Док год је Врања и Врањанаца, живеће и његово завештање. Да чувамо и баштинимо традицију. Јер како је неко једном рекао „родни крај није само место, то је наш идентитет, наша прошлост и наш језик”. А све то Бора је сачувао у својим делима и на томе смо му неизмерно захвални. Зато, данас, док славимо 150 година од његовог рођења, поручујемо: док живи Врање, живеће и Бора Станковић - додао је.

45 година од напада на српску светињу и европску баштину

Навршава се 45 година од пожара у Пећкој патријаршији, када је у ноћи између 15. и 16. марта 1981. године запаљен стари манастирски конак и уништен део вредне архиве, рукописа и црквених предмета. Експерткиња за српску средњовековну баштину, историчарка уметности и професорка Универзитета у Крагујевцу Јасмина Ћирић наводи за РТС да овај пожар представља један од првих озбиљних удара на Српску православну цркву и српско културно наслеђе у Покрајини.

Јасмина Ћирић, експерткиња за српску средњовековну баштину и професорка на Универзитету у Крагујевцу, указала је и на симболику датума када се пожар догодио.

"Дакле, у ноћи између 15. марта и 16. марта 1981. се догодило нешто што никада пре није у Пећкој патријаршији, макар не на тај начин. А реч је о подметнутом пожару. Оно што је у ствари врло занимљиво јесте да је одабир датума крајње симболичан, јер је био на празник Недеље православља. Пожар се догодио на празник који литургијски помиње и прославља храмове и свете иконе", навела је Ћирићева. Према њеним речима, пожар је избио око четири сата ујутру, у присуству око 30 монахиња и неколико гостију у манастиру.

"Међу њима је био и професор призренске богословије Дамаскин Давидовић", рекла је она.

Захваћен стари и нови конак

Како је истакла, ватра је била подметнута на више места у старом конаку.

"Подсетићу да је у питању конак импозантних димензија дужи од 63 метра", нагласила је Ћирићева.

Пожар је захватио и нову дрвену конструкцију конака који је тада био у изградњи.

Присвајање и уништавање

У америчким и израелским нападима на Иран оштећене су најмање четири културне и историјске знаменитости, укључујући палате и древну џамију, упозорава УНЕСКО. Ипак, објекти од културног и верског значаја нису поштеђени ни у миру - о томе сведоче бројни напади на српско културно наслеђе на Косову и Метохији. Председник Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-м оцењује да је ситуација упозоравајућа.

Током последњих годину дана Министарство културе забележило је готово 30 напада на вернике, објекте и гробља СПЦ на Косову и Метохији. То није смањило интересовање посетилаца јер су поједини манастири, према речима председника Националне комисије за сарадњу са УНЕСКО-м, имали и до 1000 посета дневно.

"Онда имате албанске водиче који кажу то је албанска црква или то је илирска црква. Показују фреске на којима видите фреске хришћанских светаца, видите ћирилчно писмо, имате јасан доказ да је то српско благо, а неко каже то је илирско или то је албанско“, каже председник Националне комисије за сарадњу са Унеском др Горан Милашиновић.

Да је манастир Грачаница, задужбина краља Милутина, никао на месту албанске цркве, дезинформација је коју шире бројни косовски портали.

На једној од страница која се бави туристичком промоцијом је податак да српски средњовековни град Ново Брдо припада Албанцима, као и да су темељи цркве Светог Николе заправо остаци Артанске катедрале. Историјски ревизионизам косовских Албанаца, према речима историчара из Грачанице почива на неколико стубова.

Жена је несрећна онолико колико је обузета западним начином размишљања. А што ближе дубокој и вечној једноставности, то ближе рају у коме је жена рођена

Муж је узет од земље, од неформиране материје. А жена - од мужа, од живе материје блиске срцу (ребру). Ова разлика у начину рођења је веома приметна у односу на веру.

Много је разлога зашто је жена више у храмовима: терет женских живота, стална брига о деци и унуцима… Али жене такође имају високо развијену религиозну интуицију. Доказивање Божјег постојања за њих је, у већини случајева, апсурдан подухват. Она већ зна, без доказа, оно што високоумна будала покушава да схвати проучавајући разне књиге.

Све је то истина. У Русији, кад су се мушкарци из високог друштва облачили, говорили и мислили на француском, жене су наставиле да се моле и граде породице на руски начин. Пушкин не би издржао ниједно бдење да није било московске побожности Гончарових.

А ту је и тема дојиља. Племкиње нису вршиле абортусе. Имале су много деце. Али нису желеле да их доје. Због своје фигуре. Читаве генерације руске елите одгајале су једноставне православне жене које су певале „Богородицу“ и причале бајке. Касније се тако и говорило: „Ако се нисам потпуно германизовао или англификовао, то је зато што сам се хранио руским млеком просте сељанке.“

Много је лепих тема повезаних са женама. Као и све женско, ове теме су скривене од лених очију, интимне. Али то их само чини утицајнијим у свакодневном животу. И ђаво је, иначе, свега тога добро свестан. Развраћати жену и одводити је од породице - то је његова стратегија. За њега је идеална жена или Језавеља, или Иродијада или Месалина, или обична врачара.

Сматрана је једном од најистакнутијих и најзанимљивијих уметница европске сцене

Милена Павловић Барили, славна српска сликарка, преминула је на данашњи дан 1945. године. Живела је свега 36 година. Сматрана је једном од најистакнутијих и најзанимљивијих уметница европске сцене између два рата. Од 1932. године живела је и стварала у Паризу, а од 1939. у Сједињеним Америчким Државама, где је и преминула.

Милена Павловић-Барили рођена је у Пожаревцу, 5. новембра 1909. године, од мајке Данице Павловић, чукунунуке великог Карађорђа, и оца Бруна Барилија, композитора и новинара из Италије. За живота, који је трајао прекратко, створила је више од хиљаду уметничких дела. Већина њених радова чува се у Галерији Милене Павловић-Барили у Пожаревцу, Музеју савремене уметности и Народном музеју у Београду, као и у многим светским музејима и приватним збиркама.

Галерија у њеном родном граду данас има 894 Милениних уља на платну, акварела и пастела, а ту, у аутентичном дому Павловића где је и рођена, чува се и више од хиљаду цртежа из њене „дечје сликарске фазе” од друге до девете године, уз њене личне предмете, библиотеку, породичну заоставштину . Стална поставка нуди хронолошки пресек Милениних слика од 1926. до 1945. године.

У фебруару су у Пожаревцу  почели радови на изградњи новог и реконструкцији постојећег дела  Галерије „ Милена Павловић Барили“, а док не буду завршени галерија ће бити измештена у Музеј културне историје Пожаревац. Према најавама, почетком 2027.године, очекује се да радови буду завршени... ДАЉЕ

Медији

После 15. марта

Најављена пуна примена закона о странцима и возилима на Косову и Метохији од 15. марта изазива забринутост међу Србима. Највише би могли бити погођени универзитет и здравствене институције.

Десетак дана пре најављене пуне примене закона о странцима и закона о возилима на Косову и Метохији расте забринутост међу Србима у покрајини. Ови прописи предвиђају да се грађани који немају косовско држављанство третирају као странци и да морају пријавити боравак косовској полицији, док нови режим за возила укида могућност управљања аутомобилом на овлашћење уколико возач нема пребивалиште у земљи у којој је возило регистровано.

Ова правила могла би да имају озбиљне последице по функционисање српских институција, пре свега у области образовања и здравства, које и даље раде у систему Републике Србије. Посебно је угрожен Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, који није акредитован у косовском систему.

Према речима Јоване Радосављевић, извршне директорке Нове друштвене иницијативе из Косовске Митровице, тренутно нема назнака да ће Приштина одложити примену закона планирану за 15. март.

"Извесно је да ће у року од 10 дана ступити на снагу ови закони који ће у многоме утицати на даљи живот Срба који живе на Косову и метохији, али и других заједница које директно зависе од институција Републике Србије. Нема назнака из Приштине да ће доћи до обустављања имплементације или било каквог одлагања у овом тренутку, иако искрено се надам да постоје озбиљни напори од стране међународне заједнице, конкретно канцеларије Европске уније на Косову и Метохији, да се бар неке препреке премосте како ово не би било у суштини катастрофално за грађане који живе овде", наглашава Радосављевићева.