– Мени и једном мом колеги су рекли да останемо код возила и поред путничког аутомобила начелника УДБЕ, док су се остали удаљили у мркли мрак упутивши се према стенама у унутрашњост Доњег манастира. Недуго затим видели смо како се враћају носећи велике дрвене сандуке. Донели су их и оставили код камиона и онако у шапат нам рекли да је унутра краљево злато. Колико се сећам радило се о четири-пет сандука. Нисам знао да је злато толико тешко. Пуцала су ми леђа док смо утоваривали сандуке са златним полугама. Био је то најтежи посао у мом животу. Сећам се да смо четири утоварили у камионе, а пети позади у возило начелника Сава Брковића. Дуго смо стајали поред тог богатства. Први и последњи пут у животу био сам чувар толиког блага. Када смо у касним ноћним сатима завршили посао и моје колеге се вратиле са обиласка манастира кренули смо назад за Цетиње и сандуке са златом унели у зграду француске амбасаде на Цетињу.
По речима нашег саговорника била је то у то време најлепша и највећа зграда на Цетињу, а цео посао који смо обавили је урађен у највећој тајности. За овај посао а и за послове у Удби бирани су одабрани људи који се нису огрешили у времену рата и у које нико није могао да посумња. Не знам тачно колико је злато остало у згради француске амбасаде дан или два, не могу тачно да се сетим, јер године су учиниле своје, каже овај крепки старац, и додаје да је запамтио када је стигла наредба да се злато изнесе и утовари у хладњаче које су носиле ознаку Црвеног крста. Испратили смо камионе све до аеродрома до Ћемовског поља утоварили их у авион, који је, како нам је речено одлетео за Београд.
Било је то казивање Луке Благојевог Божовића, рођеног у селу Трепча код Никшића 1922. године, који је након ослобођења провео три године војног рока у пратећој чети црногорске Удбе. Радни век Лука је завршио у никшићком грађевинском предузећу, срећан што му је после толико времена здравље добро, а савест чиста.
Бројне несреће, страдања, паљевине кућа и целог села Озринића, многи везују за долазак краљевог богатства у Никшић. На тоне папирног новца је запаљено у Требјешкој пећини, а многи су се домогли извесне количине новца којим су касније куповали некретнине. Било је и оних који су са Капина Поља успели да однесу коју полугу. Након ослобођења а и средином шездесетих откривено је да су те полуге биле закопане у земљу далеко од места где су допремљене 15. априла. Неке златне полуге су завршили у сеоским бунарима, па су касније вађене, а њихови власници под чудним околностима изгубили живот. Постоје бројне приче о краљевом благу, али прецизанодговоро томе где су завршила 204 сандука злата,у којима је било близу девет тона, нико још увек није дао.
Раде Вукићевић