Јуче и данас

Српска православна црква 4. децембра слави празник Ваведење Пресвете Богородице. То је дан када су Пресвету Дјеву Марију родитељи довели у храм.
Родитељи Богородичини, Јоаким и Ана, до дубоке старости нису имали деце, али су се, надајући се, непрестано молили Господу, обећавши да ће га посветити на службу Богу. И добише кћерку, Марију. Када је напунила три године, према обећању су је одвели у храм. Библијска историја бележи овај догађај на иконама као врло свечану поворку. Такође је забележено да је Дјева Марија уведена у најсветије место у храму, тамо где улазе само свештеници и то једном годишње. Тиме јој је указана, иако је имала три године, велика част и поштовање. У храму је Дјева Марија боравила девет година, а родитељи су је често посећивали. Након смрти родитеља, Дјева Марија није желела да се удаљава из храма, нити да ступи у брак. У тадашње време то је било противно закону и обичајима, па је она дата св. Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом заручнице живи у девствености и тако испуни своју жељу и привидно закон. Тада није било девојака које су се завештале на девство до краја живота и Дјева Марија је била прва која је тако живела. Касније су то следиле хиљаде девојака и младића, посебно међу монасима. Славећи успомену на овај догађај из живота Дјеве Марије, црква и данас подсећа верне да се она још као мала учила законима Божијим. Тако је пре много векова Свети Јован Златоусти вернима говорио: „Ти се трудиш да својој кћери спремиш богато одело, украсе од злата и бисера, а погледај Ону која је једина од нараштаја људских изабрана да буде мајка Сина Божијега“.

Данас се навршава 91 година од оснивања прве заједничке државе Јужних Словена - Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (СХС). Од оснивања краљевине, држава је променила осам назива и из монархистичког уређења прешла у републику.
Краљевина СХС заузимала је територију данашње Србије, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе, и највећи део данашње Хрватске и Словеније.
На челу монархије била је династија Карађорђевића.
Србија је први пут званично изнела став о уједињењу Јужних Словена у једну државу кроз Нишку декларацију, 7. децембра 1914. године.
Конкретни преговори о устројству такве државе почели су, међутим, три године касније, а вођени су у два наврата - на Крфу 1917. и у Женеви 1918. Ти преговори су резултирали Крфском декларацијом и Женевским споразумом.
Крфска декларација установила је назив државе, монархистичко уређење, територију, равноправну употребу имена сва три народа, писма, вероисповести, једнакост свих грађана, опште бирачко право и тајно гласање.
Основе Женевског споразума биле су уједињење Срба, Хрвата и Словенаца у једну недељиву државу и понуда Црној Гори да уђе у Краљевину СХС. Тим споразумом је предвиђено и да спољашње границе буду одређене самоопредељењем народа.

Академик, професор и најпревођенији српски писац друге половине прошлог века Милорад Павић преминуо је у Београду у понедељак од последица срчаног удара у 81. години живота.
Павић је укупним опусом ушао у круг писаца које читају све генерације. “Писац сам већ две стотине година. Далеке 1766. један Павић је објавио у Будиму своју збирку песама и отада се сматрамо списатељском породицом. Рођен сам 1929. на обали једне од четири рајске реке у 8 и 30 часова изјутра”, записао је у аутобиографији Милорад Павић. Било је то у Београду, граду у коме је завршио све школе - основну, средњу, књижевност на Филозофском факултету и постдипломске студије. Докторирао је на Свеучилишту у Загребу 1966.
Поштовао је радио као медиј, а радо је био гост емисија Међународног радија Србија на страним језицима. У редакцији за културу Радио Београда је  уређивао серије емисија "Музика са слика" и "Хиљаду година лирике", а од 1963. прелази да ради у издавачку кућу “Просвета”. Током овог раздобља и касније као гостујући професор предавао је у иностранству: најпре на Новој Сорбони у Паризу, касније у Бечу, Венецији, Москви, Лењинграду, Фрајбургу, Гетингену, Падови итд. Од 1974. године предаје на Филозофском факултету у Новом Саду, а од 1982. на Филозофском факултету у Београду, на Одељењу за историју предавао је историју културе југословенских народа у новом веку. Студирао је једно време и музику на солистичком одсеку за виолину средње музичке школе при Музичкој академији у Београду.

Православни верници данас започињу пост, који ће трајати до најрадоснијег хришћанског празника Божића – рођења Господа Исуса Христа. Он спада у вишедневне постове, али не претерано строге.
Пост је установљен још у Светом Писму, када је Адаму и Еви речено да не једу од дрвета познања. Такође, постио је и Господ Исус Христос четрдесет дана у пустињи, постио је Мојсије, пророк Самуило, апостол Павле и многи други. Дакле пост установљен од стране Цркве још у најранијим временима траје и данас. По времену трајања, пост може бити једнодневни и вишедневни. Једнодневни је сваке среде и петка током године. Вишедневни су они које је Црква установила пред велике празнике и има их четири а према начину уздржања могу бити мање или више строги. Најстрожији је пост пред Васкрс а у овом Божићном дозвољено је одређеним данима јести рибу или храну на уљу, пити вино. Та физичка компонента поста, иако важна, није суштина поста, коју је најбоље дефинисао чувени хришћански светитељ и беседник Свети Јован Златоусти. Он је рекао: „Не говори ми, толико дана сам постио, нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си ти од гневнога постао тих, од жестокога добросклон. Ако си ти испуњен злобом, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист према брату и љубав према богатству, да ли је од користи што си пио воду? Ако је душа, господарица у телу, заблудела, зашто кажњаваш слугу њенога, утробу.“

Српска Академија наука и уметности обележава Дан Академије, у знак сећања на 26. новембар, датум оснивања Друштва српске словесности 1841. године, из кога је и настала најважнија српска научна установа. Говорећи на свечаности, председник Србије Борис Тадић истакао је да је квалитет сваке државе незамислив без доприноса науке, која је и битна компонента глобалног просперитета, пре свега у области иновација, безбедности, очувања животне околине.
Претеча САНУ - Друштво српске словесности основали су Јован Стерија Поповић и Атанасије Николић, уз подршку Кнеза Михаила Обреновића, пре 168 година. После 25 година, донет је Основни закон Краљевско србске академије, што је значило и оснивање Академије. Закон је прописивао да прве академике бира краљ, а да академици даље сами бирају нове чланове. За првог председника именован је Јосиф Панчић, а од 1887. године академици су сами бирали сталне и дописне чланове. Након Другог светског рата, 1947. године Академија мења име у Српску академију наука, а законом из 1960. године, добија садашње име – Српска академија наука и уметности. Данас САНУ броји 183 члана, 106 редовних и 77 дописних, који делују у осам одељења - двоструко више него што их је било приликом њеног оснивања.

Српска православна црква данас слави Светог Стефана Дечанског, краља српског, који је претрпео бројна искушења у животу. Због његовог богоугодног живота и данас ужива велики углед и поштовање, како у српском народу, тако и код других православних хришћана.
Стефан Урош трећи звани Дечански, родио се 1285. године као дете српског краља Милутина и краљице Ане, бугарске принцезе, удате за српског владара. Стефан је био управитељ Зете, данашње Црне Горе и са првом женом Теодором, бугарском принцезом, имао два сина, Душана и Душмана. Протеран је у Цариград после сукоба са оцем, јер је био неправедно оклеветан и ослепљен. Предање каже да му се приликом ослепљења јавио Свети Никола обећањем да ће му вратити вид. Како су хроничари записали, то се десило овако. „Виде краљ у сну пред њим стоји диван светитељ у архијерејском оделу, лице му сија благодатном светлошћу, а он држи на свом десном длану оба његова извађена ока и говори му: „Не тугуј Стефане! Ево твојих очију на моме длану.“ А Стефан га упита: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старања о мени?“ А светитељ му одговори: “Ја сам Николај, епископ Мирлиликејски.” Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узносаше благодарност Богу и Његовом светитељу што су га тешили и охрабривали да издржи муке и понижења.”

Дан Народног позоришта - 22. новембар, свечано је обележен на великој сцени националног театра доделом годишњих награда за уметничке и радне резултате, које је пред многобројним гостима уручио директор Народног позоришта Божидар Ђуровић.
Награду "Раша Плаовић", за најбољу улогу остварену на београдским сценама у прошлој сезони, добио је Никола Ристановски за лик Ахмеда Нурудина у представи "Дервиш и смрт" Меше Селимовића.
Председница жирија Ана Тасић рекла је да је Ристановски, у обликовању лика Нурудина, сасвим сведеним, а врло јасним и изражајним глумачким средствима успео да изрази дубоке и сложене драме људског постојања.
"Ристановски је рељефно психолошки исцртао лик Нурудина, мајсторски отелотворујући дубоке, универзалне антрополошке дилеме, несигурности и сумње, вечне и неискорењене муке духа и тела", рекла је председница жирија.
Годишња награда Народног позоришта за најбољу представу додељена је Егону Савину за режију представе "Дервиш и смрт".

Православни верници и Српска православна црква данас славе Сабор светог Архангела Михаила или Аранђеловдан. По бројности свечара, Аранђеловдан је на другом месту слава код Срба, иза Никољдана.
Овај дан установљен је као празник Архангела Михаила у време Силвестера Првог Римског (314-335) и Патријарха Александра Александријског (326). Изабран је новембар, јер се зна да је Бог стварао свет на овај дан у марту, а како има девет чинова анђелских, почасни девети месец од марта до новембра посвећен је Архангелу Михаилу. Архангел Михаило је први међу Анђелима, и војвода анђелске, небеске војске.
Аранђеловдан се прославља исто као и све друге крсне славе, припремом славског колача, жита и вина, и освештањем које обавља свештенство цркве. У народу постоји погрешна традиција да славари не спремају жито (кољиво) за Аранђеловдан, јер кажу да је Арахнгел Михаило "живи светац".
Свети архангел Михаило, присутан не само у хришћанству већ и у свим религијама, обележен је црвеним словом у богослужбеном календару СПЦ.

У Републици Српској се обележава 14. годишњица Дејтонског споразума, који је потписан 21. новембра у Дејтону, а парафиран 14. децембра исте године у Паризу.
Дан потписивања Дејтонског споразума унет је као државни празник у Закон РС о обележавању слава и светковина у овом ентитету.
Четрнаест година касније, нико од потписника споразума није жив, а политичари у БиХ и даље расправљају о његовој ревизији.
Споразумом, који је парафиран у војној бази Рајт-Петерсон у америчком градићу Дејтон, после тронедељних преговора челника БиХ, Хрватске и Савезне Републике Југославије, уз посредовање САД, БиХ је подељена на два ентитета, Федерацију БиХ и Републику Српску.
Споразум, парафиран у Дејтону, у присуству тадашњег државног секретара САД Ворена Кристофера, Милошевић, Туђман и Изетбеговић званично су потписали три недеље касније, 14. децембра 1995. године у Јелисејској палати у Паризу.
Потписници су се обавезали да међусобне односе регулишу према Повељи УН, Завршном хелсиншком акту и другим документима ОЕБС-а, као и на међусобно поштовање суверенитета и решавње неспоразума искључиво на мирољубив начин.

На балкону Призренске богословије у јесен 1999. године седели су један монах и један Албанац, посматрали град и велику гужву у главној улици. Око зграде жица, војска и тенкови, унутра неколико стотина људи избеглих од насиља, хеликоптер Кфора ниско надлеће центар Призрена.
– Дабогда се срушио тамо где је највећа маса – каже Албанац који је ту побегао јер су га власти УЧК осумњичиле за сарадњу са Србима.
– Шта то говориш, човече, то је велики грех – грди га калуђер.
– Е попе, попе, данас је грех добро мислити – узврати Албанац, а млади калуђер ућута.
Свој дуги животни век овде је, у најгорим временима – кад је био „грех добро мислити” – провео један човек који је читавог себе посветио Богу, чинећи управо у овом граду добра дела. Од Богословије „Свети Кирило и Методије”, поред Синан-пашине џамије, па преко калдрмисаних улица до епископије, деценијама је пролазио тихи владика Павле. На овом путу се из локала „Баилеус” на самој обали надошле Бистрице чује гласна музика и док продавац застава Републике Албаније и нових косовских знамења цупка од хладноће надомак каменог моста, почиње дневна градска гужва.
– Јесте ли чули да је умро патријарх Павле – питам Албанце који гасе жеђ од јутарњег бурека.
– Не!
Ибраим (86) продаје кестење на мосту, управо се спрема да отвори тезгу и каже да је стари Призренац.
– Сећате ли се владике Павла – питам Ибраима.
– Како се не сећам, много добар човек.