Српска православна црква данас слави Светог Стефана Дечанског, краља српског, који је претрпео бројна искушења у животу. Због његовог богоугодног живота и данас ужива велики углед и поштовање, како у српском народу, тако и код других православних хришћана.
Стефан Урош трећи звани Дечански, родио се 1285. године као дете српског краља Милутина и краљице Ане, бугарске принцезе, удате за српског владара. Стефан је био управитељ Зете, данашње Црне Горе и са првом женом Теодором, бугарском принцезом, имао два сина, Душана и Душмана. Протеран је у Цариград после сукоба са оцем, јер је био неправедно оклеветан и ослепљен. Предање каже да му се приликом ослепљења јавио Свети Никола обећањем да ће му вратити вид. Како су хроничари записали, то се десило овако. „Виде краљ у сну пред њим стоји диван светитељ у архијерејском оделу, лице му сија благодатном светлошћу, а он држи на свом десном длану оба његова извађена ока и говори му: „Не тугуј Стефане! Ево твојих очију на моме длану.“ А Стефан га упита: „А ко си ти, господине мој, што показујеш толико старања о мени?“ А светитељ му одговори: “Ја сам Николај, епископ Мирлиликејски.” Пробудивши се од сна, страдалац смерним срцем узносаше благодарност Богу и Његовом светитељу што су га тешили и охрабривали да издржи муке и понижења.”
А када се обећање испунило и краљ прогледао, обећао је да ће саградити манастир због чудесног исцељења. Историчари су забележили да је Стефан као заточеник у манастиру Сведржитеља у Цариграду својом мудрошћу и трпељивошћу, подвигом и благом нарави, изазивао дивљење и монаха и целог Цариграда. Забележено је и да га је посетио у затвору српски велможа, његов познаник и поштовалац и дао знатну количину злата и олакашао заточеништво. Стефан захвали добротвору, помоли се за њега Богу, а игуману манастира даде сво злато да га раздели сиротињи, рекавши да живи у туђини и да га туђинци хране, па је ред да се и он одужи за то старање и да увек има сиротиње којој треба помоћи. Због оваквог понашања, византијски цар је инсистирао да краљ Милутин свог сина Стефана Уроша врати у Србију. Отац се измири са сином и врати му пређашње достојанство.
После очеве смрти, Стефан постаје краљ Србије. Током десетогодишње владавине, Стефан је предводио српску војску у неколико ратова за одбрану земље. Од њих је најпознатији био рат са Бугарима, где је 1330. поразио бугарског цара Михаила Шишмана. У тој бици се посебно истакао његов син, млади принц Душан. Властела жељна власти, подстицала је младог принца да се сукоби са оцем, те тако краљ Стефан би ухапшен и заточен недалеко од Косовске Митровице, где је мученички пострадао од завереника. Након његове смрти, тело Светог краља Стефана би пренето у манастир Дечани, који је сам подигао када је чудесно прогледао. Након низа чудеса која су се десила над гробом краља мученика, монаси су отворили гроб и нашли нетрулежне мошти краља, што је био знак да га је Господ прославио и тело сачувао. Од тада Српска Црква слави Светог Краља Стефана Дечанског 24. новембра. То је слава бројних Срба, а посебно је свечано данас у манастиру Високи Дечани, задужбини краља Стефана Дечанског. Манастир је подигао између 1327. и 1335. године у живописној долини реке Бистрице, окружен висовима Проклетија. Дечани су познати као највећи и најбоље очувани средњевековни српски манастир. Током протеклих десетак година, манастир Дечани је преживео нападе албанских терориста, када је на простору Косова и Метохије страдало скоро сто педесет српских цркава и манастира, чувале су га и међународне снаге. Данас, братство опстаје у сасвим изолованој српској православној енклави на Косову и Метохији. Колико манастир плени својом лепотом и духовношћу види се и по томе што сваке године на славу долазе представници међународних мисија на Косову и Метохији, који су штитили манастир од екстремних Албанаца. Ваља поменути да су међу тим младим војницима и представницима мировних мисија многи у манастиру крштени, да су неки ту затим и венчани и да одржавају изузетно пријатељске односе са монасима и онда када оду својим кућама са Косова и Метохије.
Љиљана Синђелић Николић