Јуче и данас

Србија се данас опростила од патријарха српског Павла у духовности и скромности које су обележиле читав његов живот и две деценије на трону Српске православне цркве, као и сам чин сахране, у манастиру Раковица.
Сахрањен је, по сопственој жељи, на гробљу манастира Светих архангела, онако како је и живео, скромно, у присуству црквених великодостојника, сестринства манастира, државних званичника и мањег броја верника.
Тело патријарха Павла положено је крај гроба патријарха Димитрија, који се на челу Српске православне цркве налазио од 1920. до 1930. године.Помен су служили васељенски патријарх Вартоломеј и митрополит црногорско -приморски Амфилохије са архијерејима и свештенством, а прочитана је порука патријарха Московског и сверусије Кирила.
Патријарх Московски и све Русије Кирил поручио је данас да цео православни свет сасећа са Српском православном црквом због смрти патријарха Павла, кога је назвао „храбрим браниоцем свете вере и баштине српског народа”.
У писму, које је прочитано на сахрани патријарха Павла у манастиру Раковица, Кирил је навео да је пут патријарха Павла оличење светлости, и да је, као човек који је отелотворио најбоље особине монаштва, уживао дубоко и најискреније поштовање Руске православне цркве.
Кирил је истакао да је патријарх Павле уочи најтежих дана за народе бивше Југославије изабран за патријарха СПЦ, која је тада имала велике потребе за патријархом какав је био Павле.

Његова светост патријарх српски господин Павле (световно име Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. у селу Кућанци у срезу Доњи Михољац у Славонији, у породици земљорадника. У родном месту је завршио основну школу, а нижу гимназију у Тузли.  Испит зрелости положио је у Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду где је претходно завршио две године Медицинског факултета.
Други светски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избеглица је боравио у манастиру Света Тројица у Овчару и у Бањи Ковиљачи од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву. Ту су му лекари открили туберкулозу и предвидели још три месеца живота. Одатле је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница између Чачка и Горњег Милановца, где је остао до 1945. и где је после чудесног излечења донео одлуку да се посвети монашком животу.
У манастиру Вујан и данас се као посебна вредност чува дрвени крст који је својом руком израдио искушеник Гојко.
У манастиру Благовештење у Овчарско-Кабларској клисури замонашио га је као Павла јеромонах Јулијан уочи празника Благовести 1946. где је исте године рукоположен за јерођакона. У периоду од 1949. до 1955. био је сабрат манастира Раче вршећи разна послушаја, а у чин јеромонаха унапређен је 1954. Постдипломске студије завршио је на Богословском факултету у Атини где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. посветивши се проучавању Новог Завета и литургике.

Полагањем венаца на Спомен костурницу бранилаца Београда и на Француском војном гробљу, данас је уз високе државне и војне почасти обележен дан сећања на примирје у Првом светском рату 1918. године. Венце су најпре на Француском војном гробљу положили француски амбасадор Жан-Франсоа Терал, представници Министарства одбране и Генералштаба Војске Србије, великог броја амбасада и удружења која негују успомене на борце и жртве Првог светског рата, након чега је одржана централна церемонија испред Спомен костурнице. 
Министар културе Небојша Брадић подсетио је да је на данашњи дан 1918. године завршен Први светски рат када је пала завеса над кланицом у којој су страдали многи народи, посебно српски, истичући да се херојство српске војске граничило са самоуништењем и да су нас "само вера у себе и јединство са савезницима спасли катастрофе". Брадић је истакао и да су велике српске војсковође - војводе Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић, као и француски генерал Франш Д'Епере, извели наше младиће на стазу велике победе, сасвим несразмерне броју војника и опремљености српске војске.

Једна од најлепших књига на управо завршеном 54. међународном Београдском сајму књига била је луксузна монографија „Паја Јовановић (1859-1957)”. Приређивач овог тројезичног дела (српски, енглески и немачки), достојног великих и најзначајнијих библиотека у свету, је Момчило Моша Тодоровић. Књигу је ликовно уредио и о дизајну бринуо Јавор Рашајски а издавач је „Радионица душе” из Београда. Покровитељ издања којим се на тако изузетан начин обележава 150-годишњица рођења нашег славног сликара је Општина Вршац.
Аутори текстова у монографији „Паја Јовановић (1859-1957)” су Никола Кусовац, Дејан Медаковић, Ђорђе Кадијевић, Срето Бошњак, Вања Краут, Дејан Ђорић, Петар Петровић, Славица Стаменковић и Миодраг Јовановић. Превод на енглески су урадили Соња Папак, Јелена Стојићевић Манчић и Сандра Гагић, а на немачки Петар Јоксимовић. Свакако треба споменути и штампарију „Тули” из Вршца захваљујући којој ова књига изгледа тако лепо.
У предговору, Станислав Живковић даје основне црте Јовановићевог сликарског стваралаштва које га је учинило првим српским сликаром који је продро у свет. То су три фазе: мајстора жанр слика, сликара монументалних историјских композиција и, на крају, сликара портретисте.

Српска православна црква и православни верници данас обележавају Митровске задушнице. На овај празник који се увек обележава у суботу пред Митровдан, служе се помени и парастоси, а према православном обичају пале се свеће и дели храна за покој душа преминулих.
У неким крајевима у Србији овај празник мртвих је познат као затворне задушнице, јер се верује да се тог дана затварају гробови које је свети Петар отворио на Духовске задушнице. У источној Србији се у домаћинствима не ради ништа са вуном, а у целој Србији се веома поштују ове задушнице пред Митровдан, празник Светог Димитрија, када се, према обичају, своде сви рачуни и резултати из претходне године.
Срби су, како наводи Верска информативна агенција (ВИА), овај празник примили од Руса, а Руска црква га је установила на овај дан у 14. веку, после руске победе у Куликовској бици. Војсковођа Димитрије Донски, како подсећа ВИА, замолио је светог Сергија Радоњешког да одржи помен палим војницима и да се то чини сваке године на тај дан. Празник је временом прерастао у помен свих упокојених, не само војника.

Полагањем венаца на споменик великом српском песнику и гуслару Филипу Вишњићу на платоу испред Народне библиотеке у Бијељини синоћ су почели "Вишњићеви дани".
Ову, шеснаесту по реду манифестацију, организовану у Вишњићеву част отворио је начелник општине Бијељина Мића Мићић који је истакао да је њен циљ достојно обежавање имена "српског Хомера".
"Оно ни после више од 200 година не само да не бледи него утврђује свој сјај. Певајући у најсудбоносније доба свога народа, у време Првог српског устанка, Вишњић је спевао стихове који нас још надахњују и из којих инспирацију црпе не само умјтници него и цели српски народ", рекао је Мићић. Он је додао да је Бишњић, иако слеп, видео више и даље од других и схватио важност догађаја којима је присуствовао и чији сведок времена је био, напоменувши да је "пркосни звук његових гусала" давао снагу онима који су га слушали у најтежим тренуцима за српски народ.
"Славећи Филипа Вишњића, као једног од ретких стваралаца, а великих твораца народне епске поезије одајемо поштовање не само њему него и осталим певачима из тог доба, чија су имена изгубљена, а стих сачуван и чујемо га и дан данас. Изузетна је част и повластивца имати Филипа Вишњића као једног од симбола општине, што потврђује и његов лик уткан у општински грб", нагласио је Мићић.

Данас се навршава 15 година од смрти култног рок музичара бивше Југославије, Милана Младеновића.
Милан је рођен 21. септембра 1958. године у Загребу. У шестој години се с породицом сели у Сарајево, а 1970. године у Београд.
У Београду завршава 11. Гимназију у којој крајем 1970-тих, заједно са школским другом Драгомиром Михаиловићем-Гагијем, оснива свој први бенд "Лимуново дрво".
Годину дана касније формира свој први култни бенд "Шарло Акробата", заједно с Душаном Којићем-Којом и бубњарем Иваном Вдовићем. "Шарло Акробата" је био један од најзначајнијих представника југословенског новог таласа, и са песмама "Нико као ја", "Она се буди" и "Мали човек", представљен је на компилацији "Пакет аранжман" (1980).
"Шарло" не опстаје дуго и из њега се рађају два утицајна рок састава - Младеновићева "Катарина II" и Којићева "Дисциплина кичме".
Током 1982. новом бенду се прикључују клавијатуристкиња Маргита Стефановић - Маги, а 1983. басиста Бојан Печар и бубњар "Шарла Акробате" Ивица Вдовић. У том саставу "Катарина II" 1984. године издаје истоимени албум, после чега Вдовић и Михајловић одлазе из бенда.

Министар културе Небојша Брадић отворио је синоћ у Галерији Матице српске у Новом Саду изложбу слика Милене Павловић Барили "Кључеви снова", коју је Музеј савремене уметности у Београду приредио поводом 100-те годишњице рођења велике сликарке.
"Ова изложба, 'празник сликарства и уметности', део је настојања Министарства културе да у години јубилеја представи дело Милене Павловић Барили не само у Београду него и у другим центрима Србије и Европе, рекао је Брадић поздрављајући многобројне госте међу којима је био и амбасадор Италије у нашој земљи Армандо Верикио.
Министар је нагласио потребу да се заједничким настојањима чвршће интегришу италијанска и српска култура, управо оваквим делима и онако како је својим сликарским опусом чинила уметница са српским и италијанским пореклом.
Милена Павловић Барили повезује Србију и Италију
Изразивши задовољство што се поново укрштају културни путеви двеју земаља, амбасадор Верикио је нагласио да Милена Павловић Барили повезује и "на посебан начин потврђује пријатељство двеју земаља".

Цркве и верске заједнице заједно са масовним медијима треба да омогуће помирење народа на Балкану, јер без праштања ни један конфликт не може бити окончан, рекао је данас Београдски надбискуп Станислав Хочевар.
"Где нема праштања, нема ни наде ни будућности. Тамо где нема праштања - тамо је зло зацементирано", рекао је надбискуп Хочевар у београдском Медију центру гостујући на округлом столу посвећеном улози медија и цркве у успостављању међуетничке и верске толеранције. Хочевар је казао да на Балкану и даље постоје комплексна питања "којима се не сме приступити олаким брбљањем".
Он је позвао на успостављање нових духовних и културних центара, а не само економских. Београдски надбискуп указао је на везу између, како је то назвао, троугла медији-Балкан-помирење. Хочевар је истакао важну улогу медија у процесу помирења и додао да сви медији губе свој смисао ако нису у служби општег добра. Због тога, казао је надбискуп Хочевар, у медијима главну улогу треба да имају личности које поштују истину. Он је додао да је Балкан још од времена Римског царства представљао границу између Истока и Запада и указао да у време глобализације подељеност тражи мостове.

Увече, 30. октобра 1869. блистало је Народно позориште у пуној светлости. Широки пламенови гасног осветљења, донде непознатог у Београду, избијали су из многобројних лустера у плафону, дужином ложа и на галеријама...
Овим речима је Коста Христић у „Записима старог Београђанина” описао догађај отварања Народног позоришта у Београду, које је наишло на опште одушевљење ондашње публике. Тачно 140 година од тог тренутка ваља се подсетити да су настојања да се у Београду сагради Народно позориште отпочела средином 19. века, да су трајала скоро три деценије с променљивом срећом да би се, с успехом, завршила тек 1869.
Прво позориште у Београду био је Театар на Ђумруку 1841. али је његов век био кратак, до краја јула 1842. Театар је био устројен „по вишој наредби” кнеза Михаила који је за његов настанак дао властити новац што ће чинити и касније, када почне одлучна битка за професионално позориште у Београду.
Од пресудног значаја за подизање Народног позоришта био је догађај од 5. новембра 1867. када је кнез Михаило дао обећање управнику новосадског позоришта Јовану Ђорђевићу: