У аутобиографији Павић наводи да је до 1984. био најнечитанији писац у својој земљи, а од те године надаље најчитанији. ”Написао сам роман у виду речника, други у облику укрштених речи, трећи у виду клепсидре и четврти као приручник за гатање картама тарот. Пети је био астролошки водич за неупућене”. Били су то романи: “Хазарски речник”, “Предео сликан чајем”, “Унутрашња страна ветра” и “Последња љубав у Цариграду - приручник за гатање”.
На списатељском пољу појавио се збирком песама “Палимпсести” (1967), а затим је уследило издавање жанровски мешовитих књига. Написао је низ изузетно лепих прича, десетак романа, драма, есеја. Подједнако успешно писао је песме, приче, романе, студије из историје књижевности, драме, али је и преводио Пушкина и Бајрона. Као историчар српске књижевности од 17. до 19. века, био је стручњак за барок, класицизам и симболизам и оставио је за те периоде канонске универзитетске уџбенике. Педесетак наслова (према библиографији на Интернету), од прве песничке збирке "Палимпсести" из 1967. године до последњег романа "Вештачки младеж", објављеног ове године, имају преко 80 превода на тридесетак језика у свету.  „На моје запрепашћење књиге су ми до сада преведене око сто пута на разне језике. Укратко, ја немам биографију. Имам само библиографију”, записао је Павић.
Светску славу стекао је романом “Хазарски речник” објављеног 1984. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика дочекали су са одушевљењем и прогласили аутора за предводника европске постмодерне. Судбина, тако често присутна у његовим делима, обележила је и његов живот. Дан промоције "Хазарског речника" у Београду био је дан његове велике радости и велике туге јер му је тог дана сахрањен отац, сликар и вајар Зденко Павић.
Милорада Павића француски и шпански критичари назвали су "првим писцем 21. века", а у Аустрији га сматрају "предводником европске постмодерне". За амерички "Вашингтон пост" је "хомеровски приповедач", док у јужној Америци слови за "једног од најважнијих писаца данашњице".
“Много више љубави сам остварио у својим књигама него у свом животу”, пише Павић у аутобиографији. “Критичари у Француској и Шпанији забележили су да сам први писац 21. века, а живео сам у 20. када се морала доказивати невиност, а не кривица… Нисам никога убио. Али, мене су убили. Много пре смрти. За моје књиге било би боље да им је аутор неки Турчин или Немац. Био сам најпознатији писац најомраженијег народа на свету - српског народа”.
“Нови миленијум за мене је почео 1999. године (са три обрнуте шестице) трећим бомбардовањем када су НАТО авиони бацили бомбе на Београд и Србију. Река на којој живим, Дунав, отада није више пловна”, написао је славни писац у аутобиографији.
“У 21. век ушао сам преко позоришних дасака. Године 2002. Владимир Петров ‘пустио је прву интерактивну позоришну ласту у Москву и освојио руску престоницу без битке’ поставивши на сцену ‘Московског художественог академског театра Чехова’ мој ‘позоришни јеловник - За увек и дан више’. Исте године Томаж Пандур изградио је кулу са 365 седишта и у њој је као у циркусу на песку играо ‘Хазарски речник’ у Београду и Љубљани претварајући на очиглед публике реч у месо и воду у време. Године 2003. петроградски ‘Академски театар Ленсов’ дочекао је јубиларне беле ноћи и тристагодишњицу свога града представом мог комада ‘Кратка историја човечанства’, описао је почетак узлета његових дела на светским позоришним сценама.
Милорад Павић је у Русији био један од најпопуларнијих савремених страних писаца, коме је овога лета у част рођендана постављена биста испред централне Московске библиотеке, уз највеће књижевнике света.
Лауреат је готово свих важнијих књижевних награда у Југославији, Србији и многих  у свету. За Нобелову награду за књижевност  у више наврата номиновали су га стручњаци из Европе, САД и Бразила. Сећање на великог писца завршавамо његовим речима:
”Све у свему могу рећи да сам за живота добио оно што многи писци добијају тек после смрти. Мислим да ме је Бог обасуо бескрајном милошћу подаривши ми радост писања, али ме је истом мером казнио можда баш због те радости”.
Славка Сунајко