Радио Оаза 88.3 FM
Недељом од 20 до 22 часова на 88.3 CJIQ FM
На балкону Призренске богословије у јесен 1999. године седели су један монах и један Албанац, посматрали град и велику гужву у главној улици. Око зграде жица, војска и тенкови, унутра неколико стотина људи избеглих од насиља, хеликоптер Кфора ниско надлеће центар Призрена.
– Дабогда се срушио тамо где је највећа маса – каже Албанац који је ту побегао јер су га власти УЧК осумњичиле за сарадњу са Србима.
– Шта то говориш, човече, то је велики грех – грди га калуђер.
– Е попе, попе, данас је грех добро мислити – узврати Албанац, а млади калуђер ућута.
Свој дуги животни век овде је, у најгорим временима – кад је био „грех добро мислити” – провео један човек који је читавог себе посветио Богу, чинећи управо у овом граду добра дела. Од Богословије „Свети Кирило и Методије”, поред Синан-пашине џамије, па преко калдрмисаних улица до епископије, деценијама је пролазио тихи владика Павле. На овом путу се из локала „Баилеус” на самој обали надошле Бистрице чује гласна музика и док продавац застава Републике Албаније и нових косовских знамења цупка од хладноће надомак каменог моста, почиње дневна градска гужва.
– Јесте ли чули да је умро патријарх Павле – питам Албанце који гасе жеђ од јутарњег бурека.
– Не!
Ибраим (86) продаје кестење на мосту, управо се спрема да отвори тезгу и каже да је стари Призренац.
– Сећате ли се владике Павла – питам Ибраима.
– Како се не сећам, много добар човек.
У Призрену, где је 33 године живео патријарх Павле, на дан његове сахране све изгледа као да овде још није стигла вест о његовој смрти. Нема видљивих знакова жалости, није организован ни најмањи скуп поводом одласка најпознатијег грађанина Призрена новог доба. И када је одавде отишао за патријарха он је остао Призренац, никада не променивши личну карту у којој су прво на албанском а потом на српском били написани његови лични подаци.
Нема ниједног телеграма саучешћа, ниједног, макар протоколарног израза жалости, само се Зећир са Горе, из призренског залеђа, сетио да пошаље поруку јер није добро, како рече, „ћутати кад Божји човек одлази”.Није се огласило ниједно црквено звоно у старој, Душановој престоници, а умро је српски патријарх. Да је турско доба платили би то звоно призренски трговци, да је онај тврди поратни комунизам пустили би га да звони, а данас нема црквених звона на звоницима јер су се последњи пут чула док су падала у ватру погрома 17. марта 2004. године.
Ипак, звоно на цркви Светог Ђорђа постављено је и зазвониће за који месец, јер се у Призрен вратио протосинђел Михаило и он је служио заупокојену литургију почившем патријарху. На литургији два госта и Призренка Момирка Вучевић.
– Враћали смо се из Зочишта са славе и чекали аутобус, са нама владика Павле. Одједном се наоблачи, поче да грми, пљушти киша у оном брдy. Киснемо и ми и владика, заустављају се нека кола, људи зову Павла да уђе, а он неће. Кад може да кисне овај народ и деца могу и ја, рече, и остаде мокар да чека аутобус.
У Призрену тренутно живи двадесет Срба, протосинђел Михаило у парохијском дому обнавља и организује живот, а за почившег патријарха каже:
– Он је данас, верујемо, највише са нама овде у Призрену и то пре него са осталима.
Ж. Ракочевић