Јуче и данас

Свечаном академијом под називом "Да будем јутро дану сваком" у Требињу је синоћ званично отворена једна од најзначајнијих песничких манифестација у Републици Српкој "Дучићеве вечери поезије".
"Ова наша сабирања Дучићу у част, носе са собом надања у будућност, вољу за подвигом, видело за излаз и снагу за тријумф", рекао је начелник општине Требиње и председник Савета "Дучићевих вечери поезије" Доброслав Ћук, отварајући ову традиционалну манифестацију која је окупила велики број песника и културних посленика из РС, Србије и Црне Горе.
Ћук је пожелио да та песничка енергија живи и траје у Требињу и ове и у свим годинама које долазе.
"А ми, сабрани око овог животворног пламена и њиме опламењени, да се изнова обнављамо и растемо дубоко и искрено верујући у снагу уметности и нашу духовну победу. Вреднујући оно што је достојно нашег великог песника, ми у овај реални свет уносимо више светлости и наде и више идеја које у наш живот настањују цивилизацијску, културно и хумано широку победничку енергију", истакао је Ћук.

Градски човек, специјално наш, обезљуђује се наглим преласком из села у град, наши градови су јучерашња села, нигде то не иде брже и шокантније него у земљи која је до пре сто година извозила само свиње и која грађанско друштво није ни имала, такорећи. Треба га зато тек оживети, оно тек настаје. Наш човек мора да прође прво фазу грађанина, човека у папучама пред телевизором, са колима због којих гладује и убија, са бесмисленим, лажним стилским намештајем, са пакетима услуга за кружна путовања, о викендима у село из кога је безглаво побегао, са децом која уче балете, и језике, и клавире... Том човеку, таквом, треба помоћи, ако га волиш. А он се може волети, ипак...
Ове је речи, давне 1974. године, записао маг глуме Зоран Радмиловић,  размишљајући о пројекту „Селу у походе”. Та мисао и многе друге сакупљене су и обједињене у књизи „Залажем се за лаж” Зорана Радмиловића, коју је објавио ВБЗ из Београда.
Књига коју је приредила Зоранова кћерка Ана Радмиловић настала је на Косову из крајње личних мотива. Док се као дописник неколико домаћих листова бавила лошим вестима, Ана Радмиловић је имала потребу да се посвети нечем лепом, а уједно и корисном, а што ће обрадовати људе који су волели Зорана.

Православни верници у Србији су прославили Свету Петку. Она је једна од најпоштованијих светитељки, њој су посвећене бројне цркве и манастири, то је слава бројних породица, разних удружења, села и градова.
Света Петка је живела у другој половини десетог и почетком једанаестог века. Рођена је у Епивату на обали Мраморног мора, недалеко од Цариграда. Заволела је Бога свим бићем и још као млада отишла далеко од људи да се моли и како се каже теолошким речником, подвизава, односно труди да молитвом и постом буде што ближа Богу. Јела је мало, само биље које је могла да нађе у пустим пределима где је живела. Прошле су године, а онда јој се јавио Господ и рекао да се врати у свет, што је она и учинила. Вратила се у Цариград, потом у своје родно место али је нико није препознао. Она се и даље смерно молила и једног дана када се упокојила је сахрањена као странкиња на сеоском гробљу. Извесно време после смрти ископано је њено тело, које је тако замирисало неки надземаљским мирисом што је значило да је светитељкино. Свечано је пренето у град Каликратију, да би га сто година касније у јеку латинске окупације Цариграда бугарски цар пренео у град Трново. После пада Трнова у турској најезди мошти Свете Петке су пренете у Видин, а 1396. године српска царица Милица измоли од султана Бајазита да јој да мошти светитељкине и она их донесе у Србију, најпре у Смедерево, па у Крушевац.

Обесхрабрен приликама које у последње време обележавају време у којем живимо, наш познати песник Добрица Ерић се последњих месеци, како каже, мало повукао из јавности. Ипак, уз подстицај пријатеља, надасве на радост бројних малишана са ових простора, са Косова, из Републике Српске, Добрица је поново „кренуо међу народ“.
- Једно време бејах изгубио наду и престах да пишем, чак и да рецитујем, али су ме пријатељи, нарочито Јоца, убедили да не смем да клонем. Да морам да наставим да стварам, да све то има неке сврхе и да није бесмислено као што се мени чинило, па сам поново почео да путујем по народу, и да пишем и да штампам своје књиге, тако да ће их за Сајам књига бити чак - пет - каже Добрица Ерић за наш лист.
Долазио је руски председник. Како оцењујете ову посету? Хоће ли нам она донети нову наду?
- Било је толико је зликоваца који су долазили и долазе у ову земљу, па како да се човек не радује ако дође један пријатељ. Кад су Руси у питању, довољно нам је да знамо да нас барем не мрзе. Не морају да нас воле, али барем нас не мрзе, а сви остали који нам долазе, сви нас мрзе.
Мало се зна да сте међу оним Србима који немају пасош. Бацили сте га за време НАТО бомбардовања и зарекли се да га нећете тражити поново. С друге стране, кажете да бисте желели да видите Русију, Хиландар...

Откривање споменика Александру Сергејевичу Пушкину, 19. октобра у парку „Ћирила и Методија” у Београду, вратило нас је више од три столећа уназад, када је у Еритреји, северној провинцији Етиопије, започета једна чудесна животна прича у којој ће се век касније (1799) појавити и сам Пушкин.
У тој причи важну улогу има гроф Сава Владиславић (1664-1738), пореклом Херцеговац, велики поузданик руског цара Петра Великог (1672-1725). Носилац главне улоге је Абрахам (Ибрахим) Ханибал (? – 1781) син локалног еритрејског племића и велепоседника.
,,Лета 1706. дошао сам у Русију из Цариграда са грофом Савом Владиславовичем, својом вољом, у младим годинама и био довезен у Москву”, написао је Ханибал много деценија касније, када је већ на свет дошао и Осип, његов други син, чија је кћерка Надежда родила Пушкина.
Абрахам Ханибал био је прадеда генијалног песника.
Предање говори да је Ханибал био врло оштроуман и отресит, због чега је отац у њему рано видео свог наследника, што је створило велику љубомору код старије браће.

На брду Зебрњак код Куманова обележава се 97 година од победе Српске војске у најзначајнијој бици у Првом балканском рату.
Обележава се 97. годишњица Кумановске битке, најзначајније победе српске војске у Првом светском рату. У име Владе Србије, ловорове венце на споменик на брду Зебрњак код Куманова положиће државни секретар у Министарству рада и социјалне политике Зоран Мартиновић, представници Министарства одбране Србије, Генералштаба Војске Србије и амбасаде Србије у Македонији.
Уметнички програм, под називом "Они што смрвише силу", у режији Марије Бишоф, организовала је Културно-просветна заједница Србије.
Биће изведене композиције Мирољуба Аранђеловића Расинског, а наступиће глумци Небојша Дугалић и Иван Јевтовић, оперски певац Горан Крнета и београдски Хор "Браћа Барух" под управом диригента Ђорђа Станковића.
Свечаности ће присуствовати и сто најбољих студената Војне академије и Криминалистичко-полицијске академије, као и матуранати Треће београдске гимназије који су на студијском путовању под покровитељством Сектора за борачко-инвалидску заштиту.

У седишту Уједињених нација у Њујорку и широм света се обележава 24. октобар Дан Уједињених нација. Тог дана, пре 64 године, формално је довршен процес формирања светске организације пошто је Повељу УН ратификоварало свих пет чланица Савета безбедности УН и већина земаља оснивача, међу њима и ондашња Југославија.
Идеја о успостављању светске организације која ће промовисати мир и пријатељство међу земљама у свету, друштвени напредак и људска права рођена је на рушевинама и разарањима Другог светског рата, сa увиђањем да је потребно створити трајни мир и благостање како се ратне страхоте не би поновљале. Уједињене нације су и данас посвећене изградњи мира у свету и напорима за разоружање али и суочавању сa глобалним изазовима као што су климатске промене, сиромаштво и економска криза.
"Људи од УН очекују да одрже мир, поразе сиромаштво и глад, прошире образовање и заштите људска права у свим деловима света", рекао је у овогодишњем говору поводом рођендана УН, генерални секретар светске органицације Бан Ки-мун. Од УН се, такође, очекује да спречи ширење смртоносног оружја и заразе, заштити породице од природних катастрофа и климатских промена, додао је Бан, наведено је на сајту светске организације. Генерални секретар је на празник позвао чланице УН да удвоструче напоре како би одговориле на савремене проблеме.

Када је Димитрије Давидовић почео да се бави новинарством Србија је била подељена између Аустрије и Турске. Живећи у Бечу мучило га је што Срби из Аустроугарске не могу да прате дешавања у Србији, поготово у години у којој је угушен Први српски устанак. 1. августа 1813. из штампе је изашао први број "Новина сербских из царствујушчег града Вијене" које се сматрају првим српским дневним листом, иако је и раније било неких сличних покушаја. У то време на хиљаду неписмених, у Србији је долазио један писмени човек.
"Просветне прилике биле су тешке у то време. Када се један део Срба после Велике сеобе 1690. године нашао под влашћу Хабзбуршког царства, они нису имали коме другом да се обрате него Русији.
Русија је помогла угарским Србима око просвете али је цена тога била да је језик почео да се русификује. Ове новине су биле израз једног грађанског духа и штампане су на српско-словенском језику.
Новине не могу да користе језик који је познат само неколицини него морају да имају ширу комуникацију. Кључ је од почетка био - да ли има довољно људи међу тадашњим Србима који би се претплатили на једне недељне новине", објашњава Слободан Марковић са Факултета политичких наука.

Србија данас, 20. октобра, слави 65. годишњицу ослобођења Београда у Другом светском рату.
Београдска операција, представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату, вођена је од 11. до 22. октобра 1944. године и у њој је погинуло 20.000 људи.
Од тога је погинуло 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено. Прва армијска група НОВЈ имала је око 3.000 погинулих и 4.000 рањених, а четврти корпус Црвене армије изгубио је 960 војника и официра.
Договор о заједничкој офанзиви са Русима постигао је врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима.
Тајни договор Тита и Стаљина
У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетео у Румунију, а затим и у Москву где је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији.

Спомен музеј „21. октобар”, који чува сећање на стрељане током одмазде коју су окупатори извршили у Крагујевцу октобра 1941. године, припрема нову сталну поставку посвећену том трагичном догађају.
Компјутерски програм на коме се увелико ради, омогућиће да се дигитално презентују подаци о стрељанима у Шумарицама и крагујевачким селима Илићево, Маршић и Грошница.
– Посетиоци ће бити у средишту сфере око које се окреће звездано небо, а приликом додира било које од звезда, указаће се фотографија стрељаног, са именом, презименом и осталим подацима. Након што буде окончана завршна фаза израде компјутерског програма, биће потребно још две године да се унесу сви расположиви подаци – каже за „Политику” Станиша Бркић, кустос саветник у Спомен-музеју „21. октобар”, наглашавајући да ће таква поставка бити јединствена у свету.
После четврт века бављења октобарском трагедијом, овај крагујевачки историчар је, како сам каже, помислио да је завршио велики део посла када је 2007. објавио књигу „Име и број”. У тој књизи су пописани сви у Крагујевцу стрељани, њих 2.792, а Бркић је, колико се могло, о њима сакупио и друге податке: где су и када рођени, чиме су се бавили...