Јуче и данас

Отворена изложба личних предмета војводе Радомира Путника. Међу драгоценостима Орден Карађорђеве звезде, војводина сабља, шајкача, радна бележница.
У Војном музеју у Београду отворена изложба личних предмета војводе Радомира Путника (1847-1917), којима је обогаћена музејска колекција "Војводска соба".
Од посебног значаја су једина два сачувана одликовања војводе Радомира Путника - Орден Карађорђеве звезде са мачевима и највећи енглески војнички орден светог Михаила и Ђорђа. Међу осталим драгоценостима су војводина сабља, шајкача, војводске еполете, радна бележница, грађа за историју ратова 1885. године, књиге, лична архива и бројни други предмети.
Војни музеј је обогатио своју збирку уз сарадњу са потомцима војводе Радомира Путника, Српском православном црквом и Народним музејом из Краљева.
"Војводска соба" је део сталне поставке Војног музеја од 1961. године и до сада је садржала личне предмете Степе Степановића, Живојина Мишића и Петра Бојовића.

Нико не зна зашто је подвиг др Владимира Алексића, иако добро знан историчарима ваздухопловства, широј јавности остао углавном непознат. Истина је да ни град, чији је грађанин био и где је лет 17. октобра 1909. обављен, није много учинио да му се одужи и његову славу разгласи. Чак и чланови локалног аероклуба, који су се једини сетили да ових дана прославе стоту годишњицу првог лета једног Србина, тек размишљају да свом клубу подаре име пионира нашег ваздухопловства.
Иза првог лета др Владимира Алексића остали су кратки новински извештаји и искази очевидаца. Да није фотографија његове једрилице, у причу би се могло и посумњати. На основу фотографије, аеромоделари Душан Варда и Мирослав Жупански начинили су 1969. године макету Алексићевог аероплана, која је данас у Музеју ваздухопловства. Варда нам је ових дана причао да је са Душаном Јанићем, дугогодишњим директором овог музеја, покушао крајем шездесетих година прошлог века да пронађе остатке Алексићеве летелице на тавану његове куће у центру Панчева. Његова рођака љубазно је објаснила да су остаци аероплана заиста годинама били на тавану, али да су их уништили време и изгазили оџачари који су се по тавану мотали, па су десет година пре Вардине и Јанићеве посете, приликом чишћења тавана, бачени у смеће.

Вест да у Хрватској група грађана оснива тзв. хрватску православну заједницу чији је циљ формирање аутокефалне хрватске православне цркве изазвала је за сада бурну полемику на интернет сајтовима, док реакције власти и институција у Загребу практично нема. Једино се до сада огласио саборски заступник Самосталне демократске српске странке Ратко Гајица из Книна:
„Пристојно је не одрећи никоме право да се изјашњава, али овде се ипак ради о акцији која је политичке природе, иако на први поглед носи другачији назив. Ако оснивање самосталне православне цркве у Хрватској има политички циљ, онда то мени није симпатично и мислим да није добар потез. Уз све тешкоће које Срби у Хрватској имају, јако је важно да се очува и негује национални идентитет, да се заштите вредности које су Срби генерацијама у Хрватској стварали.“
Гајица каже да у демократским друштвима није проблем када неко жели да оснује неку верску заједницу, али је велики проблем ако тиме негира неку националну и етничку групу, а камоли народ.

Субота ујутро, док град спава мирним европским сном, љубазни домаћини отворили су ми капију некадашњег највећег логора за официре ратне заробљенике Југословенске краљевске војске у Немачкој. Снежне пахуље, трава зарасла у коров, надограђена заштитна жица, две старе оригиналне бараке какве су биле пре 65 година и пуно неких новијих објеката које су касније подизали Британци, који су ту после маја 1945. имали своју војну базу. С једне стране логора железничка је пруга, с друге нове изграђене приватне куће. Мир и тишина царују овим простором.
Оснабрик, „Офлаг 6 Ц” логор у којем је у Другом светском рату био затворен цвет војне интелигенције Југословенске краљевске војске, официри који се нису мирили с поразом у Априлском рату. Њих више од 6.000 било је смештено у педесетак барака опасаних бодљикавом жицом уз стражарске торњеве начичкане митраљезима. На сваког заробљеника одређено је четири квадратна метра простора. У једној соби у бараци било је двадесетак официра.

Васељенски патријарх Вартоломеј Први изрекао тешке оптужбе на адресу турске владе због неповољног положаја малобројних православаца који углавном живе у Истанбулу.
„Ми смо третирани као грађани другог реда. Не осећамо да уживамо пуна права као остали турски држављани”, изјавио је Вартоломеј америчкој телевизијској мрежи Си-Би-Ес. Ово је заправо исечак из разговора који ће, како се овде преноси, у целини тек бити емитован. Цариградски великодостојник недавно је боравио у САД где је имао незваничне сусрете и са највишим званичницима у Белој кући.
„Турска влада би била срећна када би се Патријаршија угасила или отишла у иностранство. Ми желимо да останемо овде, ово је наша света земља… Уверени смо да се то никада неће догодити макар били разапети”, истиче се у делу интервјуа који је Си-Би-Ес већ поставио на свом веб сајту.
Патријарх Вартоломеј је овог пута изрекао тешке речи, иако слови за одмерену личност. То је, како се могло и очекивати, истог часа изазвало реаговање у Анкари, мада ово није први пут да се Васељенска патријаршија у Истанбулу жали на свој положај у Турској.

Православни Срби славе 19. децембра Светог Николу. То је једна од најчешћих српских слава, па се у шали каже да половина Срба слави, а друга половина су гости православних домаћина.
Свети Никола је рођен у малоазијској области Ликији, у граду Патаре, од имућних и угледних родитеља. Добио је име Николај, што значи победитељ народа. Његов стриц Николај је био епископ, па га је од малих ногу учио вери и љубави према Богу. Обојица су се замонашили у манастиру Нови Сион, а после смрти родитеља млади Николај продаде велико имање и новац подели сиротињи. Тако је и примером показао да хришћани треба да брину и помажу ближњима, а поготово се то очекује од монаха који су се заветовали на сиромаштво.
Желећи да живи усамљено, тихујући и посвећујући се молитви, напустио је град. Али му се јави глас Господњи и рече да пође у народ, што Никола послуша. Због својих врлина и преданог рада посвећеног Богу и народу, би изабран за архиепископа града Мира у Ликији. Тадашњи цареви Диоклецијан и Максимијан су прогонили хришћане, мучили их и убијали па је и Никола затворен и у тамници наставио да проповеда о Богу.
Свети Николај је присуствовао Првом Васељенском сабору у Никеји, где се разговарало и о јеретичком учењу Арија.

Централна државна манифестација обележавања 95. годишњице Колубарске битке одржана је код Спомен-храма Светог Димитрија у Лазаревцу, у чијој крипти почива око 40.000 страдалих српских и аустроугарских војника.
Централну државну церемонију предводио је начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милоје Милетић.
Милетић је изјавио да је Колубарском битком остварена једна од највећих победа, не само српске војске, него и савезничких снага у Првом светском рату.
"Зато смо данас овде да одамо почаст тим славним стратезима, знаним и незнаним, онима који су у стубове победничке стратегије уградили своје животе, онима који су бриљантном војничком победом висок уздигли међународни кредибилетет Краљевине Србије у свету захваћеном ураганом великог рата", рекао је Милетић.
Истичући да припадници Војске Србије и данас уче на примерима стратега Колубарске битке, Милетић је рекао да се Војска и систем одбране у целини налазе у континуираној трансформацији и да ће Војска Србије наставити са професионализацијом и у наредним годинама.
Поводом годишњице битке код Спомен-храма Светог Димитрија у Лазаревцу изведен је пригодан културно-уметнички програм, у којем је наступио драмски уметник Михаило Јанкетић и група певача у режији Јована Ристића.

У цркви Светог пророка Илије у братуначком селу Бјеловац данас је служен парастос за 109 настрадалих Срба из овог и суседних села Сикирић и Лозничка Ријека, од којих је њих 68 убијено на данашњи дан 1992. године.
У присуству великог броја грађана, парастос су служили свештеници братуначке, сребреничке и факовићке парохије који су освештали спомен плоче са именима свих 109 настрадалих које су уграђене у спољашње зидове ове новоизграђене цркве. Цвеће уз спомен плоче положиле су делегације општине, Борачке организације Братунац и Удружења логораша регије Бирач.
На данашњи дан пре 17 година, у рану зору, јаке муслиманске снаге из Сребренице и околних села под командом Насера Орића, упале су ова три подрињска села убијајући све што су стигле, пљачкајући и палећи српску имовину.
"Из сна су нас пробудили пуцњава и јаке детонације. Није било свануло кад су муслимани упали у село. Неки мештани су одмах убијени. При изласку из куће са децом рањен ми је син Илојко. Бежала сам са децом према Дрини. Муж Миодраг је остао и погинуо. Ми смо се цели дан крили у шибљу поред Дрине гледајући оргијање, пуцњаву и паљевину и тек када је пао мрак пребацили смо се чамцем у Србију. Многи који су кренули чамцима пре мрака убијени су рафалима и завршили у хладним таласима Дрине", присећа се Борка Петровић из Бјеловца која је такође тог кобног дана била рањена скривајући децу и остала је инвалид у руку.

У препуној сали „Звездара театра”, као да је премијера, како рече Душан Ковачевић, одржана је промоција новог романа Вука Драшковића „Доктор Арон”, који је објавила „Српска реч”. Роман, каже Ковачевић, говори о 20. веку, о нашој историји, о страдању, о злочинима и злочинцима. „Драшковић је биограф српског народа. Али, он историју тумачи кроз спиритуално и надреално. То је прича о истинитој личности, доктору Веселину Савићу, код кога су, што на главна, што на споредна врата, долазили људи из власти, али и људи из опозиције, као и полицајци. Било је то време када је сваком човеку био потребан психијатар…”
Љиљана Шоп је посебно истакла улогу снова, хипнозе, спиритистичких сеанси – као покушаја размицања временских капија. Вера у неуништивост мисли за разлику од телесне пролазности, или пак улога љубави, рада, пријатељства, оданости, стваралаштва у људском животу, све су то чврсто упредене нити у ову истовремено згуснуту и развејану причу о танкој линији која дели људско духовно здравље од болести.
Краљ тргова и харизматска личност наше политичке сцене, приметио је Растко Закић, вратио се на велика врата својој богомданој животној улози провокативног, храброг, радозналог, духовитог и омиљеног писца милионске армије читалаца.

Санација Великог конака, санација прозора на куполама Велике цркве и обнова параклиса Светих Архангела, приоритети су у обнови Хиландара за наредну годину, поручују из Комисије за Хиландар Министарства културе.
Током ове године, радови су се одвијали предвиђеним темпом, а током наредне године биће завршени груби грађевински радови на делу Великог конака, почеће и завршни радови на унутрашњним зидовима, инсталацијама, плафонима и подовима.
Обновом Великог конака који представља скоро половину изгореле корисне површине, биће у великој мери решен проблем недостатка простора у манастиру јер су у овом објекту смештени гостопримница, канцеларије манастирске управе, собе за живот монаха и собе за боравак посетилаца.
У 2009. замењена је кровна конструкција на пиргу Светог Ђорђа. Откривени су, санирани и конзервирани делови живописа из 16. века који до тада нису били видљиви, а завршен је и највећи део радова на конзервацији  иконостаса Велике цркве из 17. века.