Јуче и данас

Управо марта месеца, пре 140 година укинуте су забране Вуковог правописа. Предлог Комисије у овом смислу прихватио је Државни савет 21. марта 1868 (по новом календару), а три дана затим уследило је и одобрење кнеза Михаила, а Зборник закона и уредаба уврстио га је 28. марта.
Није тада,дакле, како неки поимају, и званично уведен. „Вуковица” је напросто освојила српску књигу водоплавно… А 3. јануара 1833, подсетимо се, званично је забрањена „Објављенијемо штампању”: тачком 7 у њему је истакнуто да се неће „печатити” књиге „с писменима љ, њ и ј по ортографији познатога списатеља Вука Стефановића Караџића”.
Све од моћи и утицаја окомило се тада против Вукових захтева: власт, црквени великодостојници (митрополит Стратимировић је спалио Вуков Српски рјечник, којим је започета његова културна револуција). Аутор, прерано оптимистичан, науман је био да уз поменуто дело донесе и вињету „анђела с трубом који ће победу гласити”. Предстојало му је, међутим, скоро пола века „рата за српски језик и правопис”, мучног и жучног, пуног распри, увреда итд... Било је присташа који су му, с првом платом, ускраћивали подршку. А један од оновремених старешина рекао је: несрећа на Косову ништа је према оној коју Вук спрема српском народу; набеђивали су га да латиничким словом ј хоће да нас „пошокчи” (покатоличи) итд. Стога је он, с правом, окретао очи младежи – само она, говорио је, може нас ослободити срамоте. Млади су, углавном, и привели победи његова настојања, И његов мртвачки сандук спустили су омладинци у раку на бечком гробљу.

Књигом „Планирани хаос” некадашњи посланик Странке демократске акције Ибран Мустафић само је потврдио оно што се одавно знало: страдање Срба који су током рата остали у Сребреници. Такође, он сведочи да су јединице бошњачке Армије БиХ из наводно демилитаризоване зоне, која је била под заштитом Уједињених нација, упадале на територију под контролом Војске Републике Српске и нападале српске борце и цивиле. Осим тога, он сугерише да је пад Сребренице последица „издаје” бошњачког политичког и војног врха.
У „Планираном хаосу” аутор је, поред осталог, забележио да му је командант 28. дивизије Армије БиХ Насер Орић испричао како је убио сребреничког судију Слободана Илића. Орић му је најпре, тврди Мустафић, извадио оба ока, а затим га је заклао. Хашки суд је, подсетимо, Орића осудио на две године затвора због ратних злочина на подручју Сребренице. Мустафић бележи и то да је Зулфо Турсуновић убио медицинску сестру Раду Милановић.

Јучерашњи наставак суђења хрватским генералима Рахиму Адемију и Мирку Норцу за ратне злочине почињене над српским становништвом у Медачком џепу није донео нека нова открића, али се исказом сваког новог сведока употпуњује и разбистрава слика тих крвавих збивања у септембру 1993. године.

Тадашњи командант канадског батаљона Унпрофора који је у Медачки џеп ушао одмах пошто су га заузеле хрватске снаге – Томас Џејмс Калвин – на основу оног што је видео и затекао на том простору закључио је да је извршено етничко чишћење тог подручја масовним уништавањем свега неопходног за живот – кућа, стоке, тровањем бунара и одношења свега што је иоле вредело.
„На подручју Медачког џепа спроведено је етничко чишћење на начин да је загађењем воде, уништавањем кућа и убијањем домаћих животиња учињено немогућим за живот” – био је јасан Калвин.

Данас се навршава четири године од нереда на Косову и Метохији у којима је од 17. до 19. марта 2004. погинуло осам Срба и 11 Албанаца, рањено и повређено 954 особа, из домова је протерано близу 4.000 Срба, етнички је очишћено шест градова и девет села, а порушено је или запаљено 935 кућа Срба и 10 друштвених објеката (школе, домови здравља, поште...). Посебна мета Албанаца били су духовно наслеђе и градитељска баштина српског народа, па је срушено, запаљено или тешко оштећено 35 верских објеката, међу којима 18 споменика културе, а оскрнављена су три српска гробља.
Повод за погром била је кампања албанских медија у којој су локални Срби оптужени да су отерали у смрт три албанска дечака из села Чабра код Зубиног Потока тако што су их псима натерали преко реке Ибар, али је истрага Унмик полиције утврдила да су оптужбе лажне. Албанци су, не чекајући истрагу, започели протесте у јужном делу Митровице, а у сумрак су напали Србе на северу града. Насиље и напади Албанаца пренели су се убрзо јужније у село Чаглавицу код Приштине, Лапље Село, Липљан, Обилић, Косово Поље, да би се потом на мети разуларених екстремиста нашла српска села, као и градови широм покрајине – Гњилане, Урошевац, Ђаковица, Призрен...

Милошевић је суштински поражен 9. марта а 5. октобар је био само оперативна завршница.
Вука и Даницу Драшковић сам ближе упознао 1981. године и то на честим сусретима код неуропсихијатра Веселина – Веска Савића, у његовом стану у Крушедолској улици, преко пута храма Светог Саве. Вука сам познавао и раније. Били смо и колеге, новинари, пре него што се он посветио књижевном послу.
Са извесном сентименталношћу се сећам тих окупљања код Веска Савића који је био спиритус агенс шароликог друштванцета. Разговори код њега углавном су се сводили на политичке теме и на коментаре о понашању или изјавама неких политичара. Када су, те године, избили немири на Косову, ти догађаји су постали незаобилазна тема. Код Веска је била нашла сигурно и топло људско уточиште и игуманија једног манастира са Косова. Могло би се рећи да су та окупљања у Крушедолској број 1а постепено прерасла у кружок који, додуше, није имао дефинисани циљ, али је зато у свакога од нас уливао снажно осећање за слободан разговор о свему. Једном смо разговарали о студентским демонстрацијама 1968. а Вук је следећег дана донео и показао нам своју кошуљу са траговима осушене крви од полицијских батина које је добио код Подвожњака. Тог тренутка сам у његовим очима спазио далеки сјај будућих догађаја и предосетио да ће баш тај млади човек бити весник промена у Србији. (...) ДАЉЕ

Кладовчанин Ранко Јаковљевић, сарадник Историјског архива у Неготину, пронашао је документ на основу кога се може закључити да је текстописац и композитор једне од најпопуларнијих српских песмама – „Тамо далеко” Ђорђе Маринковић, рођен у кладовачком селу Корбову, а да је преминуо пре три деценије у Паризу. Тамо је, доказује Јаковљевић, наш композитор Маринковић, готово потпуно заборављен у постојбини, стекао светску музичку славу, радећи и за чувену париску музичку издавачку кућу RCA.
Заборављено је и да му је у Паризу, пре осам деценија, признато и ауторско право за култну српску песму.
Право ауторства на „Тамо далеко” полагали су у Србији још неки композитори, а највећег претендента, Михајла Заставниковића, Маринковић је 1967, десет година пре смрти, лично демантовао. До тог демантија је управо дошао кладовачки истраживач Ранко Јаковљевић. Доказ је откривен у заоставштини Јована Јовановића из Кладова, некадашњег блиског Маринковићевог пријатеља. Поред других појединости из живота Ђорђа Маринковића, и овај документ биће ускоро објављен у зборнику „Баштиник“ Историјског архива у Неготину.

Изјава митрополита Амфилохија после седнице Светог синода у Пећкој патријаршији, да се комуникација са привременим органима власти на Косову и Метохији мора наставити ради опстанка српског народа и светиња на Космету, прети да унесе конфузију међу вернике и клир Рашко-призренске епархије, јер је у супротности са ранијом одлуком епископа Артемија.

Из Епархије рашко-призренске јуче су поручили да „сарадње са мисијом ЕУ и лажним шиптарским институцијама неће бити” и оптужили митрополита Амфилохија, грађанина друге државе, да се директно сврстао, не само против става надлежног епископа Артемија, него и владе и Скупштине Србије, који су безакону творевину насталу 17. фебруара отворено назвали „лажном државом”.
Дан пре одржавања седнице Светог синода у Пећкој патријаршији владика Артемије донео је одлуку у којој изричито наређује свештенству и монаштву своје епархије да прекине било какве контакте и комуникацију са „представницима нелегитимне и незаконите шиптарске власти Косова и Метохије, мисије ЕУ и државама које су признале независност Косова и Метохије”.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве одржао је јуче у Пећкој патријаршији пету редовну седницу у овој години са које је упутио апел државама које су признале независност Косова и Метохије да преиспитају своју одлуку. Чланови Светог синода захтевају да државе које су признале Космет преиспитају своју одговорност за тај нелегални и насилнички потез којим се руше међународно право, Повеља Уједињених нација и Резолуција 1244, наводи се у саопштењу за јавност са седнице црквене владе.
„Несхватљиво је за здрав разум да на почетку 21. века један народ буде колективно кажњен најстрашнијом казном, и то без суда и образложења пресуде. Оваква једнострана и на силу наметнута решења знак су, у ствари, моралне располућености савремених носилаца правде, а не знак снаге, знак уздања у силу као крајњи метод разрешења људских конфликата, а не у Бога и божју и људску правду на којима свет почива”, наводи се у саопштењу.

Пoљскa прaвoслaвнa црквa je збoг jучeрaшњe oдлукe пoљскe влaдe дa признa нeзaвиснo Кoсoвo упутилa прoтeстнo писмo прeмиjeру Дoнaлду Туску и прeдсeднику Пoљскe Лeху Кaчињскoм, jaвљajу пoљски мeдиjи.
Пaтриjaрх Пoљскe прaвoслaвнe црквe, митрoпoлит вaршaвски, aрхиeпискoп Сaвa упутиo je и писмo сa изрaзимa сoлидaрнoсти пaтриjaрху Српскe прaвoслaвнe црквe Пaвлу у кojeм je пoдсeтиo дa je Кoсoвo кoлeвкa српскe држaвнoсти и прaвoслaвљa.
Пoљскa прaвoслaвнa црквa oргaнизoвaлa je jучe у Бjaлистoку нa истoку зeмљe и у oблaстимa гдe je нajвeћa кoнцeнтрaциja прaвoслaвних вeрникa мoлитвe зa мир нa Бaлкaну.
Пoрукa пoдршкe митрoпoлитa Христoфoрa српскoм нaрoду
Митрoпoлит Чeшких зeмaљa и Слoвaчкe блaжeњejши гoспoдин Христoфoр упутиo je Српскoj прaвoслaвнoj цркви, нaрoду и пaтриjaрху Пaвлу писмo пoдршкe пoвoдoм jeднoстрaнoг прoглaшeњa нeзaвиснoсти Кoсoвa, у кoмe истичe дa je тaj чин нeзaкoнит и нeпрaвeдaн, oбjaвљeнo je нa сajту СПЦ.

У пуној српској православној цркви светих апостола Петра и Павла у Москви данас је служен молебан за спас и заштиту многострадалног српског народа на Косову и Метохији.
Служећи молебан, настојатељ Патријаршијског подворја Српске православне цркве у Москви, епископ моравички Антоније (Пантелић) истакао да се Русија и њен председник Владимир Путин у ова тешка времена показују међу правим пријатељима српског народа.
„Међу правим пријатељима су Руска Федерација, са председником Владимиром Путином на челу, који нас је у нашим страдањима, уз владу Русије, подржавао и подржава”, рекао је епископ Антоније.
Он је, истовремено, захвалио на подршци и Московској патријаршији и руском патријарху Алексију Други, који је недавно у Стразбуру пред посланицима Савета Европе рекао истину о догађајима на Косову.