Јуче и данас

Четири Молдавке, илегалне имигранткиње су данас прекршиле 1.000 година стару забрану да женска нога крочи у искључиво мушку монашку заједницу на Светој Гори.
Монаси су пронашли четири жене и једног мушкарца, које су шверцери оставили током викенда у пристаништву манастира Лавра на Халкидикију. Према тврдњама ове групе имиграната, они су кренули из Турске и допловили су до Свете Горе уз помоћ два Украјинца, трговца људима.
Петоро имиграната старости од 27 до 41 године кажу да су платили по 4.000 евра да би били пребачени до Грчке, али инсистирају да нису схватили да су одведени на монашко полуострво, јавила је ДПА.
Монаси су пронашли јуче поподне две странкиње у малој манастирској луци и одмах позвали локалну полицију.

Власти и обалска стража су затим кренули у потрагу за преосталим члановима групе и нашли су још троје на напуштеној плажи где су провели ноћ.

Ученици трећег разреда Техничке школе за машинство и саобраћај из Крагујевца израдили су шест котви за торањ на Авали. Радови деце из Крагујевца имаће практичну намену и котве ће служити за затезање ужади за пренапрегнути бетон на торњу, који ће поново бити симбол Београда.
- Оно што је НАТО рушио, ми смо обнављали. Наши ученици радили су котве и за већину мостова који су срушени за време НАТО бомбардовања 1999. године. Котве су уграђене у мостове код Параћина, Ћуприје, Ниша... Мост у Новом Саду и вијадукт „Борова глава“ носе печат Крагујевчана, а исти случај је и са мостовима на Лепеници. Крагујевачки ђаци радили су и неколико хиљада комада котви са београдску Арену, а „раде“ и за извоз. Котве одлазе за Македонију, Црну Гору, Босну и Херцеговину, Хрватску - каже Никола Шебек, заменик директора школе за практичну наставу.
Котве за Авалски торањ имају 19 отвора. Наручио их је Институт за испитивање материјала, односно Центар за технологију, грађење и конструкције из Београда.

Уочи напада албанских екстремиста на српске светиње на Косову и Метохији 17. марта 2004. године, светска публика имала је прилике да на изложби посвећеној Византији у њујоршком Метрополитен музеју види и двадесетак икона и фресака из српских манастира. Директорка поставке др Хелен Еванс том приликом је изјавила: „По мени, Грачаница је најлепши манастир византијске културе у Србији. Њена архитектура је предивна и с правом заслужује епитет једног од најлепших храмова на свету.”
Манастир Грачаницу саградио је краљ Милутин између 1315. и 1321. године и посветио Успењу пресвете Богородице. То је била и последња од 42 задужбине које је изградио од Београда, Солуна и Барија до Јерусалима и Цариграда за 42 године своје владавине.
Краљ Милутин се женио више пута, прво тесалском принцезом, па сестром жене свога брата Драгутина - Јелисаветом, затим Аном, ћерком бугарског краља Ђорђа Тертера, са којом је добио сина Стефана Дечанског. Његова жена била је и Симонида, ћерка византијског цара Андроника Другог. Када је Милутин умро, Симонида се замонашила у једном манастиру у Цариграду.

Управо она је и била инспирација за данас најпознатију фреску у манастиру Грачаници. Након што је оштећена на местима где су биле насликане очи краљице, песник Милан Ракић посветио јој је стихове  („Арбанас ти је ножем избо очи...”) у једној од својих најлепших песама.

Мало шта остало је данас од идеала студентског протеста из 1968. године. Његови учесници отишли су на различите стране, младалачки занос им је одавно спласнуо, али још са поносом истичу да су били „шездесетосмаши”

„Драга децо, запамтите какви сте данас јер нећете моћи такви да будете целог живота. Данас сте најлепши и најузвишенији. Колико се тога будете сећали толико ћете бити добри” ове речи је, према сведочењима учесника студентског протеста из 1968. године академским грађанима, окупљеним у дворишту Филозофског факултета изговорила Десанка Максимовић, наша чувена песникиња.
Ове њене речи имале су, изгледа, пророчки карактер. Јер, кад је протест завршен млади „револуционари” отишли су временом свако на своју страну. Једни су постали део система, други су „баталили” идеолошке расправе и почели да се баве практичнијим стварима, трећи су се окренули науци, четврти ће постати истакнуте страначке вође... Али, без обзира на то што им је младалачки занос временом спласнуо и што их је живот одвео различитим путевима готово сви су, касније, са поносом истицали да су били „шездесетосмаши”. Како из садашње перспективе, после тачно четири деценије изгледа овај студентски протест и шта је, од некадашњих идеала шездесетосмаша остало?...  ДАЉЕ
На слици - Драгољуб Мићуновић и студенти у дворишту Филозофског факултета (Фото Танјуг)

Живана – Жанка Стокић, истакнута српска глумица, још неко време чекаће на рехабилитацију. Етикета државног непријатеља са њеног имена биће скинута када судско веће Окружног суда у Београду прикупи сву потребну документацију. Како нам је речено у суду, недостаје неколико списа од којих је најзначајнија оригинална пресуда коју је 1945. године Суд за суђење злочина и преступа против националне части изрекао истакнутој глумици. Захтеву за рехабилитацију Жанке Стокић који је поднео пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права још у октобру 2006. године, придружило се и Народно позориште из Београда.

Жанка Стокић је једна од готово 300 особа које чекају на рехабилитацију. Окружном суду у Београду поднето је преко шест стотина захтева за рехабилитацију, од чега је 130 позитивно решено. У суду наглашавају да проблем представља то што подносиоци захтева достављају непотпуну документацију.
Суђење Жанки Стокић, најпознатијој „госпођи министарки”, почело је 3. фебруара 1945. године, а после дужег већања осуђена је на осам година губитка националне части. На оптуженичку клупу је дошла јер је током рата учествовала у програмима радио-станица које су биле под немачком контролом, у емисији „Шарено поподне”, као и у естрадним позориштима „Весељаци” и „Централи за хумор”. Здравствени проблеми наводе се најчешће као разлог због којег је прихватала улоге у време окупације: Жанка Стокић је највише проблема имала са дијабетесом, јер инсулин није било једноставно набавити. Браниоца није добила ни по службеној дужности.

Врх Римокатоличке цркве у Хрватској оштро је реаговао и негирао примедбе изречене на њен рачун на комеморацији жртвама усташког концлогора Јасеновац. На традиционалној комеморацији прекјуче је представник преживелих логораша и бивши председник Савеза антифашистичких бораца Хрватске Иван Фумић рекао да су у Другом светском рату „усташе имале издашну помоћ већег дела католичког клера, који и данас као последњи бастион брани тај поредак”, па да је вероватно „то разлог зашто врх Католичке цркве заобилази Јасеновац, а посећује Блајбург”.
У цркву је „дирнуо” и председник Стјепан Месић рекавши да је „било католичких свештеника који су окрвавили руке (у НДХ) и да би стога било добро да врх Католичке цркве дође у Јасеновац због оних свештеника који су били на страни правде и демократије”.
У јавном писму Тисковног уреда Хрватске бискупске конференције Каптол ове примедбе назива „тешком комунистичком клеветом” и цитира речи кардинала Јосипа Бозанића изречене у Блајбургу прошле године да „људи који су припадали комунистичком режиму, или остали заслепљени његовом пропагандом, и који не желе да буду ослобођени истином – прозивају цркву, њене пастире и вернике на сличан начин на који су то чинили и у оно доба”.

Одлука председништва Сабора Хрватске да се за комеморацију погинулим квислинзима на Блајбургу обезбеди шест пута више новца него за комеморацију жртвама усташког терора у некадашњем логору Јасеновац (600 према 100 хиљада куна) изазвала је реаговање Савеза антифашиста, али и председника Стјепана Месића.
„Истина је да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу”, изјавио је Месић истичући да је образложење да је Јасеновац раније добијао новац, а Блајбург није - само заваравање.
Обележавање злочина у Другом светском рату на подручју Југославије треба бити у Јасеновцу јер је оно највеће губилиште у региону, рекао је Месић, додавши да ипак треба обележити и Блајбург, иако је тамо погинуло само неколико људи, док је највећи број погинуо на такозваном Крижном путу, када су заробљеници из Словеније доспели до Војводине.

Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске (САБАХ) је поводом одлука Сабора оценио да се том одлуком Сабор који мора деловати у складу с Уставом и законима по којима су сви грађани пред законом једнаки сврстао жртве усташа у много нижу категорију од оних који су заробљени након завршетка рата.
Танјуг

Kомпилација композиција наших познатих музичара на стихове Светог владике Николаја, посвећен највећем хришћанском празнику Васкрсу, представљен је вечерас у галерији "Прогрес".
Компакт диск у издању Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови представљен је у оквиру манифестације "Недеља ћирилице" која је одржана протекле седмице у галерији "Прогрес".
"На албуму се налази 13 песама различитих музичких стилова наших познатих аутора, на текстове Светог владике Николаја, од којих су десет ауторске и једна ауторска обрада народне песме Христос воскресе", казала је музички уредник ЦД-а Љиљана Поповић.
Аутори песама су Павле Аксентијевић, Слободан Тркуља, Милан Ђурђевић, Бранко Исаковић, Жељко Савић, Бане Јелић, Небојша Антонијевић Антон, Слађана Милошевић, Љуба Нинковић, Небојша Мастиловић и Љиљана Поповић. На почетку и на крају албума су васкршњи тропари византијских напева у извођењу Аксентијевића.

У Хамилтону је 31. марта ове године, у склопу Отвореног форума основаног пре скоро 40 година од стране др Џон Фрида, одржана групна дискусија о учествовању канадских војника у склопу миротворних мисија Уједињених нација са акцентом на операцију Медачки џеп у Хрватској 1993. године.
Главни предавач био је др Колин Кембел (Цолин Ц. Цампбелл, Пх.д.), професор у школи Глендејл у Хамилтону, слика десно, док су своје тезе изнели и наставница Зара Павловић, а сведочења студенти Сања и Дијана Ивановић и Зорица Вујнић, које су тада биле мале девојчице у збеговима српског народа на чувеном "путу суза" до слободних крајева Босне и Србије.
За ово вече најпре је припремљена одлична презентација о чињеницама о операцији Медачки џеп (9-17. септембра 1993), које су добро познате српском народу, али разлог због кога акција канадских војника никада није добила захвалност канадске јавности и војног врха - остао је тајна.

Милован Витезовић (1944), песник, романописац, есејиста, афористичар, аутор великог броја филмских и телевизијских сценарија, писац за децу и омладину, објавио је четрдесетак књига, у више од 180 издања. Тешко их је све пребројати, јер је свака Витезовићева књига доживела више издања. Његова култна књига „Лајање на звезде” имала је чак 28 издања.
Витезовић је аутор тринаест романа, међу којима су: „Шешир професора Косте Вујића”, „Чарапе краља Петра”, „Хајдук Вељко Петровић”, „Милена из Кнез-Михаилове”, збирки песама: „Војници у воћњаку”, „Слободније од слободе”, „Робијаши у срцу”, „Певање српско”, „Одбрана душе”, књига афоризама: „Срце ме је откуцало”, „Мождане капи”, „Човече, наљути се”.
Српска књижевна задруга, у едицији „Савременик”, објавила је недавно Витезовићеву нову књигу „Госпођица Десанка”, романсирану биографију о животу младе Десанке Максимовић.
У роману сте описали детињство велике песникиње, њено одрастање у Бранковини. По чему се девојчица Десанка разликовала од својих вршњака?