Јуче и данас

Поглавар Римокатоличке цркве папа Бенедикт XVI „оштро је осудио Вашингтон и Брисел“ поводом признавања у Приштини прокламоване независности покрајине Косово. Сажето, ово је суштина појашњења ватиканског портпарола, патера Федерика Ломбардинија, издатог поводом пријема амбасадора Србије при Светој столици Владете Јанковића и предаје акредитива.
Патер Ломбардини је истакао, како извештава аустријска апостолска агенција Римокатоличке цркве „Катпрес“: „Света столица се одвајкада залагала за принцип да је недопустиво, било коме, било шта силом наметати. Алтернатива је да се (и даље) подстичу директни преговори између Београда и Приштине, да се очекивања и жеље свих укључених поштују...”
Како светске агенције преносе, неколицина под назнаком „хитно“, „папа је позвао две стране да наставе да траже решења која би допринела међусобном респекту и помирењу.“

После 96 година, Србија ће на Олимпијским играма поново наступати под својом заставом. Први и последњи пут то се догодило на Олимпијади у Стокхолму 1912. године. Један од чланова наше екипе тада је био и Душан Милошевић из Страгара. Тим поводом јуче су у овом месту боравили представници Олимпијског комитета Србије.
Иначе, Милошевићев наступ у Стокхолму остао је у сенци чудних околности, до јуче непознатих широј јавности, о чему смо чули од професора физичке културе Зорана Рајића, иначе Душановог земљака, који ће о животном путу олимпијца из Страгара објавити књигу:
 – Лично сам га познавао, а причу је више пута казивао мом деди Јовану Рајићу. Ево како је то било... На Олимпијади у Стокхолму 1912. Душан Милошевић се такмичио у трци на 100 метара. У осмој групи у предтакмичењу био је трећи и, са резултатом 11,6 секунди, ушао је у финале. Међутим, уочи трке, члан мађарске екипе Србин Марко Јанковић ставио му је креч у храну и он добије тровање. Биће да су Американци и Немци, кад су видели да ће једно чобанче из Шумадије да им помрси конце, одлучили да га елиминишу. А Марко Јанковић је био Душанов добар друг. Њихови очеви су се познавали, били су официри и чак једно време службовали у истој јединици у Београду. Продао се Марко за шаку долара... – каже Зоран Рајић и наставља:

Српскa књижевнa задругa је крајем новембра прошле године упутила писмо Секретаријату за културу Скупштине града Београда, у којем предлаже постављање три-спомен обележја великом српском песнику, књижевнику и академику Стевану Раичковићу који је преминуо о Ђурђевдану 2007. године. СКЗ предлаже да се поставe „песникова клупа на Славији”, биста на Калемегдану и спомен-плоча на згради у којој је живео.
У српској књижевности 20. века, каже се у образложењу предлога, Раичковић спада међу највеће песнике. Његово име одавно је на листи коју чине Дучић, Ракић, Црњански, Десанка, Попа, Миљковић...
Познато је да је Раичковић рођен 1928. године и да је од ране младости живео у Београду, где је радио, најпре у Радио Београду, потом као уредник у издавачком предузећу „Просвета”. Његова адреса била је Улица Светог Саве 19, а Славија – омиљено и свакодневно место сусрета и предаха.
У Српској књижевној задрузи, „Просвети”, Нолиту, Матици српској објавио је своје најпознатије песничке књиге, које су, једна за другом, постајале важни датуми у историји савремене српске књижевности: „Песма тишине” (1952), „Балада о предвечерју” (1955), „Касно лето” (1958), „Тиса” (1961), „Камена успаванка” (1963), „Стихови” (1964), „Пролази реком лађа” (1967), „Варке” (1967), „Записи о Црном Владимиру” (1971), „Случајни мемоари” (1978), „Точак за мучење” (1981).

Када је специјалним камионом из Београда, 26. августа 2004. године, у Добрун код Вишеграда стигао тек изливени споменик вожду Карађорђу Петровићу, новинари и фоторепортери очекивали су његово спектакуларно постављање на брду изнад овдашњег манастира, одмах до монументалног белог крста. Јер, овај споменик, тежи од 1,5 тоне, изливен у бронзи у београдској уметничкој радионици „Браћа Радовић”, висине 4,5 метара, требало је да подигне војни хеликоптер, који је за ту прилику специјално долетео из Бањалуке.
У манастирској порти, уз раднике који су приводили крају уређење објеката за велики народни сабор којим је обележена 200. годишњица од Првог српског устанка, другог дана Мале госпојине, 29. августа, дошао је велики број новинара и фоторепортера, верника, и знатижељника. Сви су хтели да виде „повратак” Карађорђа у добрунски манастир након 200 година.Међутим, после неуспелог покушаја, пилоти хеликоптера су одустали. Тада се од пилота могло чути „да је Вождов споменик исувише тежак и да у ваздуху неконтролисано вибрира”. А због температуре ваздуха око 35 степени Целзијусових и прегрејаног мотора, морали су да одустану од овог ризичног подухвата, вративши Вождов споменик на магистрални пут.

После српског Европљанина Доситеја, те предбранковске поезије, појавише се славни певачи Милија, Тешан и Филип, стиже и богомдани Вук самоук, скупљач и приређивач песничког блага и аутор силних књига. Испод његовог гуња никну Бранко и пропева вуковским језиком, отварајући пут и у европске теме („Туга и опомена”)и облике (станца, јамб 11/10).
Све је то крунисано Даничићевим и Вуковим преводом Библије и Његошевом поезијом и филозофијом. Он је први у низу од шесторо величанствених, који су изнад свега поетски мислиоци и српски патриоти: Лаза Костић. Јован Дучић, Црњански, Десанка и Матија. Тројица су били и дипломате.
Тај круг затвара Матија Бећковић, наш савременик у 20. и 21. веку. Почео је да пева пре педесетак година, да би досад објавио обиман уметнички опус који га је прославио. Обишао је многе градове и континенте освајајући их двема уметностима – писаном поезијом и живом речи.
Матија нас повремено изненади новим и необичним темама и облицима. Међу њима је и песма „Мајка”, која је изазвала недоумице и питања какав је то жанр и да ли је ред писати о мајци патријарха Павла.

Српска полиција открила је лопове који су у ноћи између 10. и 11. јуна 2006. године у (женском) манастиру Петковица под Цером украли реликвијар са моштима преподобне мајке Параскеве, познате као света Петка. Реч је о двојици бугарских држављана, чланова групе која је украла и мошти светог Георгија из манастира Враћевшница на Руднику.
Лопови су, како незванично сазнајемо, тренутно у болници, јер су их сељаци у околини Чачка недавно затекли у крађи и претукли.
Манастир Петковица, који се налази око километар и по од истоименог села, потиче из друге половине 13. века, а према народном предању подигао га је краљ Драгутин. Овде се чувао делић (зглавак) прста свете Петке, донет још у време Деспота Стефана Лазаревића. Мошти су стајале код целивајуће иконе, у реликвијару од позлаћеног сребра, величине 25 пута 18,5 центиметара.

„Српско-црквена певачка задруга у Земуну приређује на дан српског просветитеља и школског покровитеља Св. Саве у дворани ’Гранд хотела’ беседу са игранком при којој ће суделовати иста задруга и ученици овдашње певачке школе, односно ученици српских основних школа. Почетак тачно у седам сати у вече. Чист приход намењен је ’фонду сиромашних ученика српских основних школа’, и с тога се сваки пристојно умољава да добровољне поклоне у стварима за изигравање и прилоге у новцу уручи благајнику певачке задруге.”
Овако је гласила позивница за догађај који је далеке 1895. године уприличен у Земуну поводом Савиндана. Улазнице су могле да се купе у одређеној трговини и на благајни задруге. Карта за одрасле уколико желе место у прва три реда стајала је 80 новчића, за друга три реда – 70, док је за место у осталим редовима тежила 60 новчића. Карта за средњошколце коштала је 30 новчића, док је за основце у пратњи родитеља улаз био бесплатан. Програм је почео песмом Светом Сави. Затим је ученица трећег разреда српске основне школе декламовала песму „Три светиње”, па је потом учитељ свирања са ученицима на виолини извео дело Ј. Штрауса... После овог културно-уметничког програма била је игранка. Играло се коло, полка, кадрил, мазурка, ваљка... Организована је и лутрија.
Тако су пре 112 година Срби прославили Светог Саву у Земуну. Али то није била и прва прослава овог српског просветитеља. У каталозима Педагошког музеја у Београду („Ђаковање – друговање” и „Свети Сава у српским школама”) наводи се да је прво светосавско празновање уприличено још 1735. године.

О екуменизму (међуцрквеном дијалогу) још увек не престају разна спорења, слично проблему глобализације, мондијализације и мекдонализације. За једне је то „највеће зло”, „издаја православља и националних интереса”, „губљење идентитета”. За друге екуменизам је афирмација цркве, њено сведочење и очување идентитета. Екуменизам једни панично негирају, други некритички прихватају, трећи су за, али под одређеним условима.
Зашто данас Православна црква учествује, заједно са другим хришћанским црквама у екуменском покрету и дијалогу? Зато што је њена сама природа дијалошка. Уколико Православна црква не би била у дијалогу са другим хришћанским црквама, нехришћанским религијама, секуларним религиозним покретима и свим идејним и духовним изазовима модерног света она би престала да буде црква и трансформисала би се у секту. „Ни једна историјска црквена заједница не може претендовати на то да је црква, ако је престала да тежи јединству са другим црквама” (Јован Зизиулас). Хришћански Бог (Света Тројица) фундаментално је одређен категоријом односа (релације), како унутар себе, тако и према свету, хришћанска онтологија је дијалошка. Бог је љубав, ЈА– ТИ однос. Откровење Божије као основни извор хришћанског учења има дијалошки карактер: Бога који се открива и човека који прима и саопштава то откровење.

Трифуну Митићу (76) из села Биновца код Сурдулице сваки нови дан је, каже, неподношљива мора, јер већ девету годину живи са авионском бомбом која се током НАТО бомбардовања 29. маја зарила у земљу на неколико корака иза његове куће. Како је „Политика” већ писала, Трифун годинама сам копа, како би дошао до бомбе и избацио опасног уљеза, али се бомбе још није ослободио.
– Супруга Верица ми је преминула, а ни деца и унуци ме више не посећују, а и комшије ми ретко када дођу у кућу, плаше се бомбе. Ово није живот, осећам се као заробљеник у сопственој кући и дворишту – прича нам Трифун са тугом у гласу.
Обраћао се, каже, надлежним органима, али помоћ није стизала. Полиција је долазила једино када би комшије пријавиле да копа по дворишту, покушавајући да сам допре до бомбе. Полицију је, каже Трифун, и сам неколико пута звао, да им преда делове пројектила које би извадио из земље, а они би му сваком таквом приликом понављали да се мане тих радовa.

Нaстaвaк суђeњa нa зaгрeбaчкoм жупaниjскoм суду хрвaтским гeнeрaлимa Рaхиму Aдeмиjу и Мирку Нoрцу зa рaтнe злoчинe пoчињeнe нaд српским стaнoвништвoм у oпeрaциjи Мeдaчки џeп у сeптeмбру 1993. гoдинe, прoшao je у знaку стрaвичних искaзa двoje зaштићeних свeдoкa, прeживeлих стaнoвникa сeлa oкo Гoспићa кoja су уништeнa у тoj oпeрaциjи.
Зaштићeни свeдoк пoд oзнaкoм 18 нaкoн улaскa Хрвaтскe вojскe у пoдручje Мeдaчкoг џeпa и бeкствa цивилнoг стaнoвништвa биo je пoзвaн нa прeпoзнaвaњe лeшeвa свojих кoмшиja.
У сeлу Мeдaк идeнтификoвao je нeкoликo свojих кoмшиja из сeлa Читлук, углaвнoм стaрих људи, чиja тeлa су билa спaљeнa, a jeдaн сумeштaнин кojи je кaсниje умрo, испричao je дa су хрвaтски вojници jeдну њeгoву кoмшиницу кoja je билa сaкривeнe у пoдруму зaклaли, a jeдну други стрeљaли. Срби у њeгoвoм сeлу нису пружaли oтпoр jeр су били слaбo нaoружaни и имaли сaмo нeкoликo пушaкa.
Зaштићeнa свeдoкињa с oзнaкoм 22 изjaвилa je дa су хрвaтски вojници нeкe стaриje цивилe живe спaљивaли и дa су нaкoн aкциje кaмиoнимa нajпрe oдвoзили стoку, a oндa и грaђeвински мaтeриjaл с нoвиjих кућa. Oнa je видeлa дa вojници из кућe у Читлуку извoдe Бojу Вуjнoвић стaру прeкo 70 гoдинa и живу je спaљуjу нa двoришту, скaчући и глeдajући дoк je oнa jaукaлa oд бoлoвa.