Јуче и данас

Живана – Жанка Стокић, истакнута српска глумица, још неко време чекаће на рехабилитацију. Етикета државног непријатеља са њеног имена биће скинута када судско веће Окружног суда у Београду прикупи сву потребну документацију. Како нам је речено у суду, недостаје неколико списа од којих је најзначајнија оригинална пресуда коју је 1945. године Суд за суђење злочина и преступа против националне части изрекао истакнутој глумици. Захтеву за рехабилитацију Жанке Стокић који је поднео пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права још у октобру 2006. године, придружило се и Народно позориште из Београда.

Жанка Стокић је једна од готово 300 особа које чекају на рехабилитацију. Окружном суду у Београду поднето је преко шест стотина захтева за рехабилитацију, од чега је 130 позитивно решено. У суду наглашавају да проблем представља то што подносиоци захтева достављају непотпуну документацију.
Суђење Жанки Стокић, најпознатијој „госпођи министарки”, почело је 3. фебруара 1945. године, а после дужег већања осуђена је на осам година губитка националне части. На оптуженичку клупу је дошла јер је током рата учествовала у програмима радио-станица које су биле под немачком контролом, у емисији „Шарено поподне”, као и у естрадним позориштима „Весељаци” и „Централи за хумор”. Здравствени проблеми наводе се најчешће као разлог због којег је прихватала улоге у време окупације: Жанка Стокић је највише проблема имала са дијабетесом, јер инсулин није било једноставно набавити. Браниоца није добила ни по службеној дужности.

Врх Римокатоличке цркве у Хрватској оштро је реаговао и негирао примедбе изречене на њен рачун на комеморацији жртвама усташког концлогора Јасеновац. На традиционалној комеморацији прекјуче је представник преживелих логораша и бивши председник Савеза антифашистичких бораца Хрватске Иван Фумић рекао да су у Другом светском рату „усташе имале издашну помоћ већег дела католичког клера, који и данас као последњи бастион брани тај поредак”, па да је вероватно „то разлог зашто врх Католичке цркве заобилази Јасеновац, а посећује Блајбург”.
У цркву је „дирнуо” и председник Стјепан Месић рекавши да је „било католичких свештеника који су окрвавили руке (у НДХ) и да би стога било добро да врх Католичке цркве дође у Јасеновац због оних свештеника који су били на страни правде и демократије”.
У јавном писму Тисковног уреда Хрватске бискупске конференције Каптол ове примедбе назива „тешком комунистичком клеветом” и цитира речи кардинала Јосипа Бозанића изречене у Блајбургу прошле године да „људи који су припадали комунистичком режиму, или остали заслепљени његовом пропагандом, и који не желе да буду ослобођени истином – прозивају цркву, њене пастире и вернике на сличан начин на који су то чинили и у оно доба”.

Одлука председништва Сабора Хрватске да се за комеморацију погинулим квислинзима на Блајбургу обезбеди шест пута више новца него за комеморацију жртвама усташког терора у некадашњем логору Јасеновац (600 према 100 хиљада куна) изазвала је реаговање Савеза антифашиста, али и председника Стјепана Месића.
„Истина је да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу”, изјавио је Месић истичући да је образложење да је Јасеновац раније добијао новац, а Блајбург није - само заваравање.
Обележавање злочина у Другом светском рату на подручју Југославије треба бити у Јасеновцу јер је оно највеће губилиште у региону, рекао је Месић, додавши да ипак треба обележити и Блајбург, иако је тамо погинуло само неколико људи, док је највећи број погинуо на такозваном Крижном путу, када су заробљеници из Словеније доспели до Војводине.

Савез антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске (САБАХ) је поводом одлука Сабора оценио да се том одлуком Сабор који мора деловати у складу с Уставом и законима по којима су сви грађани пред законом једнаки сврстао жртве усташа у много нижу категорију од оних који су заробљени након завршетка рата.
Танјуг

Kомпилација композиција наших познатих музичара на стихове Светог владике Николаја, посвећен највећем хришћанском празнику Васкрсу, представљен је вечерас у галерији "Прогрес".
Компакт диск у издању Друштва пријатеља манастира Ђурђеви Ступови представљен је у оквиру манифестације "Недеља ћирилице" која је одржана протекле седмице у галерији "Прогрес".
"На албуму се налази 13 песама различитих музичких стилова наших познатих аутора, на текстове Светог владике Николаја, од којих су десет ауторске и једна ауторска обрада народне песме Христос воскресе", казала је музички уредник ЦД-а Љиљана Поповић.
Аутори песама су Павле Аксентијевић, Слободан Тркуља, Милан Ђурђевић, Бранко Исаковић, Жељко Савић, Бане Јелић, Небојша Антонијевић Антон, Слађана Милошевић, Љуба Нинковић, Небојша Мастиловић и Љиљана Поповић. На почетку и на крају албума су васкршњи тропари византијских напева у извођењу Аксентијевића.

У Хамилтону је 31. марта ове године, у склопу Отвореног форума основаног пре скоро 40 година од стране др Џон Фрида, одржана групна дискусија о учествовању канадских војника у склопу миротворних мисија Уједињених нација са акцентом на операцију Медачки џеп у Хрватској 1993. године.
Главни предавач био је др Колин Кембел (Цолин Ц. Цампбелл, Пх.д.), професор у школи Глендејл у Хамилтону, слика десно, док су своје тезе изнели и наставница Зара Павловић, а сведочења студенти Сања и Дијана Ивановић и Зорица Вујнић, које су тада биле мале девојчице у збеговима српског народа на чувеном "путу суза" до слободних крајева Босне и Србије.
За ово вече најпре је припремљена одлична презентација о чињеницама о операцији Медачки џеп (9-17. септембра 1993), које су добро познате српском народу, али разлог због кога акција канадских војника никада није добила захвалност канадске јавности и војног врха - остао је тајна.

Милован Витезовић (1944), песник, романописац, есејиста, афористичар, аутор великог броја филмских и телевизијских сценарија, писац за децу и омладину, објавио је четрдесетак књига, у више од 180 издања. Тешко их је све пребројати, јер је свака Витезовићева књига доживела више издања. Његова култна књига „Лајање на звезде” имала је чак 28 издања.
Витезовић је аутор тринаест романа, међу којима су: „Шешир професора Косте Вујића”, „Чарапе краља Петра”, „Хајдук Вељко Петровић”, „Милена из Кнез-Михаилове”, збирки песама: „Војници у воћњаку”, „Слободније од слободе”, „Робијаши у срцу”, „Певање српско”, „Одбрана душе”, књига афоризама: „Срце ме је откуцало”, „Мождане капи”, „Човече, наљути се”.
Српска књижевна задруга, у едицији „Савременик”, објавила је недавно Витезовићеву нову књигу „Госпођица Десанка”, романсирану биографију о животу младе Десанке Максимовић.
У роману сте описали детињство велике песникиње, њено одрастање у Бранковини. По чему се девојчица Десанка разликовала од својих вршњака?

Довољно је било рећи: Рајко Митић.
То је значило да се говори о изванредном фудбалеру Црвене звезде и репрезентације, љубимцу навијача, фер-плеј играчу без премца... Рајко је био идол широм Југославије. Његово име се изговарало у разним крајевима света: Фиренци, Паризу, Рио де Жанеиру, Тампереу и Хелсинкију...
Био је џентлмен у копачкама. Капитен над капитенима у Црвеној звезди и националном тиму Југославије. Затим савезни капитен, стручњак под чијим се руководством Џајић, Петковић, Пантелић, Пауновић, Мусемић и остали 1968, у Купу европских нација, како се тада звало првенство Старог континента, освојили друго место.
У полуфиналу је на колена бачен светски шампион из 1966. Енглеска (1:0). Био је то први пораз екипе Ралфа Ремзија. У борби за шампионско звање с домаћином Италијом прво нерешен резултат (1:1), а у поновљеном мечу „азури” су славили са 2:0. Мирослав Павловић који је са Драганом Холцером и Благојем Пауновићем чинио изванредну халф-линију државног тима, после прве утакмице без устезања је изјавио:

Све већи број политичара, политичких и војних аналитичара данас јавно истиче да 1999. године нису постојали наводни „хуманитарни“ аргументи и разлози, којим је правдано бомбардовање СР Југославије, односно њених чланица Србије и Црне Горе, указивањем на бројне примере манипулације светског јавног мнења тим поводом. Тог мишљења је и Мирослав Лазански, војно-политички коментатор „Политике“ са којим је разговарао Младен Бијелић.
У позадини бомбардовања тадашње СР Југославије стоје геостратешки и економски разлозима, а не наводни хуманитарни разлози и угрожена људска права, како се тада најчешће наводило у западним међународним круговима и седишту НАТО-а, оцењује Лазански. Угрожена људска права не могу бити алиби за отцепљење дела територије неке земље, додаје Лазански, истичући да је сада „сасвим јасно да је СР Југославија, била жртва новог колонијалног империјализма, који је био заогрнут у плашт „хуманитарне“ интервенције. Са протоком времена све више се откривају прави разлози агресије на Југославију, каже Лазански, наводећи  да је то, пре свега, била битка за заузимање стартних позиција у процесу даљег окруживања Русије. С друге стране, то је уједно била и  битка за контролу јефтиних сировина и радне снаге, односно освајање нових тржишта“, рекао је Лазански.

Тачно девет година после почетка напада НАТО на тадашњу СР Југославију, у Србији се још увек осећају последице тог рата: породице се сећају својих најмилијих страдалих тог пролећа, заостале бомбе и даље угрожавају безбедност грађана на појединим локацијама, још увек су видљиве рушевине попут зграде Генералштаба у центру Београда. Према званичним подацима, током тог сукоба погинула су 1.002 припадника Војске Југославије и МУП-а Србије, док се број погинулих цивила процењује на око 2.000 (прецизни подаци за ову категорију жртава нису сачињени ни скоро деценију касније), а међу њима је и 88 смртно страдале деце.

Према подацима Грађевинске дирекције Србије објављеним у марту 2006. године, рушилачки биланс гласи: уништена су 54 објекта путне инфраструктуре (од тога 44 моста), 18 објеката железничке инфраструктуре (17 мостова) и 148 објеката високоградње (стамбени и јавни објекти). Међутим, у ову евиденцију нису уврштене привредне зграде и приватне куће. Такође, још увек не постоји општеприхваћена процена нанете материјалне штете: експерти Групе 17 су непосредно после рата тврдили да штета није мања од 30 милијарди долара, док је тадашња Савезна влада штету проценила на више од 100 милијарди долара.

Хришћански верници који време рачунају по Грегоријанском календару прослављају Васкрс. Васкрсење Господа Исуса Христа, како се тај празник означава у календару православне цркве, односно Ускрс - Вазам у римокатоличком календару, или само Ускрс, како га именују протестантска, англиканска, лутеранска, баптистичка или друге заједнице настале реформацијом римокатоличке цркве, носи епитет најстаријег и највећег или празника над празницима, јер представља саму суштину хришћанства.
Исус Христос, Месија, који се оваплодио од Духа Светога и Дјеве Марије и постао човек, дошао је у овоземаљски живот да би својом жртвом на крсту спасио сав људски род од греха, да би, затим, васкрсењем из мртвих победио смрт која је настала као последица греха.
Без васкрсења, као највећег догађаја васељене, како то наводе теолози, сама Христова жртва не би имала никаквог смисла, а хришћанство би била само једна лепа прича.