Јуче и данас

У вези са чланком из Вечерњих новости објављеним 02. 07. 2008. под називом „Чип и за аутомобиле", у коме се наводи да стручне службе МУП-а и ЗИН-а усаглашавају активности у вези са новим саобраћајним и возачким дозволама које ће на себи имати микрочип са биометријским подацима подсећамо следеће:
1. Сличан пројекат увођења биометријских личних карата без јавне расправе и парламентарне процедуре је пре неколико година био изложен беспоштедној критици стручне и шире јавности у Србији, при чему је прве научне скупове и израду првих студија из области биометријских система уопште организовала Српска Православна Црква. На тај начин су јавности предочене етичке, правне, информатичке, социолошке и све остале негативне импликације таквих система у општеобавезујућем погледу. Притом није критикована технологија као таква, о чему сведоче и предлози за коришћење биометријских система у концептуално другачијем виду. Уважавајући став великог броја својих грађана, Влада Србије је донела Уредбу која је и данас на снази и којом је омогућено добијање нове личне карте без чипа, чиме је систем измењен управо на концептуалном нивоу. Према подацима из дневне штампе, за обрасце без чипа се изјашњава више од четвртине грађана Србије, упркос неповољнијем положају у погледу замене документа и системском протежирању варијанте са чипом.

Тиражни амерички лист „Волстрит џорнал”, који углавном пише о финансијским и привредним темама, објавио је исправку свог текста о туристичким адутима Косова у којем је било наведено да су манастири Високи Дечани и Пећка патријаршија грчки, и коначно објаснио да су они заправо српски. Остало је ипак нејасно како је новинар овог дневника схватио да су то „грчки православни манастири” и зашто се и у исправци Пећка патријаршија зове „Пеја патријаршија”, по албанском називу за Пећ. Могуће објашњење је да је амерички извештач веровао свом водичу Албанцу, али је чудно како ни у разговору са монасима није схватио да су они Срби.
Новинар је у тексту који је објављен 27. јуна навео да туристи који дођу на Косово обавезно морају да виде манастире и похвалио монахињу из Патријаршије која му је пун сат показивала фреске и објашњавала њихово значење.
„Када сам отишао у манастир Високи Дечани, пришао ми је један млади калуђер с брадом.

Захтев за рехабилитацију Милана Недића јуче је предат Окружном суду у Београду, а поднели су га Српска либерална странка, Удружење књижевника Србије, Удружење „Двери”, Удружење Срба из Хрватске и Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима.
У образложењу овог захтева се наводи да је „при крају Другог светског рата влада Милана Недића била распуштена 4. октобра 1944” и да је Недић „6. октобра прешао са делом чланова владе у Аустрију у град Кицбил, да би га 1. јануара 1946. године британске снаге предале југословенским партизанским властима које су га одмах подвргле саслушању”.
Даље се у образложењу за рехабилитацију подсећа да су „Политика” и „Борба” 5. фебруара 1946. године објавиле саопштење Министарства унутрашњих послова ФНР Југославије „о самоубиству Милана Недића”, због чега се тражи оцена „чињеница које су доступне и које саме по себи указују на неистинито приказивање смрти Милана Недића”.

У свеопштој еуфорији око наступања новог миленијума, Македонци су пре осам година „преброђену катаклизму” обележили подизањем крстова. Колико их је у првој години уласка у 21. век изграђено у Македонији, нико не зна, али нема узвишице у близини насељеног места која није закићена симболом хришћанства.
Највећи и најпознатији је „Миленијумски крст” изнад Скопља, непресушна тема урбанистичко-политичких и верских дебата. Тај усуд га прати од дана кад је Скопљанац Благоја Дојчиновски дошао на идеју да се на Водну поврх Скопља на надморској висини од 1.160 метара изгради монументални крст, како би се трајно обележио долазак новог миленијума и 35 година самосталности Македонске православне цркве.
Припреме за изградњу крста трајале су неколико година а формирана је и специјална фондација, која је прикупила новац и реализовала тај грандиозан подухват. Пресудну улогу у пројекту имао је Љупчо Георгиевски, тадашњи македонски премијер. Док је био на челу владе, подигнут је „Миленијумски крст” на Водну и храм „Плаошник” на Самуиловој тврђави у Охриду.

Човек који је једини на свету срушио невидљиви авион, понос америчке авијације, данас на пијаци у Скореновцу продаје коре за гибаницу.
Золтан Дани, бивши пуковник, сада пекар и главни лик у документарцу "21 секунд", 27. марта 1999. задивило је свет: невидљиви авион Ф-117А, познат и као Ноћни соко, врх стелт технологије, завршио је у банатском блату.
Дани је годинама трагао у литератури за тајном тог радарима невидљивог авиона. Онда му је наједном синуло и мада није имао дозволу надређених, урадио је "малу техничку иновацију". Ноћни соко је постао видљив и врло рањив.
Технологија је практично остала иста, упутство за употребу такође, само се Ф-117А појавио на радару и пао у њиву у атару села Буђановци.
Јединица пуковника Золтана Даниа оборила је Ф-117А двема ракетама типа "нева" које војни стручњаци сматрају толико застарелом технологијом да се и пре избијања рата размишљало о њеном отписивању.

Тридесетак и нешто километара су Мркоњићи далеко од Требиња. Исто толико има и на другој страни, према Љубињу. Од крша који се губи у плодном Поповом пољу и из кога увек искри нешто што се зове исконска честитост домаћина, па до вере сељана у свевишњег, све то у Мркоњићима опчини намерника.
– У селу је данас само шеснаест душа. И да нас не буде, димова би било и живота са светитељем који траје вековима. У камењару, под крововима изби, међу зидинама, уз прастара огњишта, под грмовима шипака... свугде сећање на чудотворца, али и понос што се из села у коме се, пре четири века, родио Василије Острошки, прича Неђо Бошковић.

На згаришту родне куће Василија Острошког, под кошћелом која више од два века пркоси времену и недобру, пре осамнаест година сазидана је црквица у част свецу.

Педесетог дана после Васкрса је велики празник Духови или Тројице. Овај празник назива се још и рођенданом новозаветне Цркве Христове на земљи, јер је Господ Исус Христос на овај дан испунио обећање дато апостолима да ће бити са њима до краја света и послао им је силу Духа Светог у виду пламених језика.
Пре него што се вазнео на небеса, Исус је наредио апостолима да се не удаљавају из Јерусалима, обећавши да ће им Свети Дух дати моћ проповедања и ширења јеванђеља по целом свету речима:
‘Примићете силу, пошто Свети Дух сиђе на вас и бићете ми сведоци у целој Јудеји и Самарији и све до последњих крајева земље".
Апостоли су после овог догађаја почели неустрашиво да проповедају Христову веру по целом свету и чинили су чуда као што је чинио и Христос. Тог дана се у Јерусалиму крстило 3.000 људи пошто је поверовало, и то је прва Црква која се одатле и од тада почела ширити по целом свету. Вера се шири проповедањем, живљењем по заповестима Божјим, а члан Цркве Христове постаје се крштењем.
У српском народу постоји обичај да се на Духове у храмове уносе гранчице и ливадско цвеће од којих жене плету венце и одлажу у кућама поред славске иконе.
Духови, прослављање у Цркви, народни обичаји о Духовима

У Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду и у самом манастиру Крушедолу протеклог викенда одржан је научни скуп посвећен важној годишњици ове фрушкогорске светиње и споменика културе – пет векова од почетка градње, постојања и континуираног живота манастира.
„Манастир Крушедол, задужбина архиепископа Максима, замишљен је као породични маузолеј породице Бранковић, последњих изданака средњовековне српске породице”, стоји у у научном саопштењу „Значај манастира Крушедола у српској историји”. Академик Медаковић истиче замах манастира Крушедола постигнут током 18. века, одмах после истеривања Турака из Срема 1716. године, а поштовање Крушедола започето је „великим поправкама и његовим брзим обнављањем када се, поред црквених кругова, јављају и ктитори из грађанског сталежа, што ће се даље наставити и код других фрушкогорских манастира”...
Медаковић је посебно истакао важност Крушедола у оквиру растућих идеја историзма код Срба и достигнути врхунац у ликовним уметностима, исказан у крушедолском живопису, прилагођеном захтевима барокне епохе.

Екстремистичке групе су против тога да Нобеловац Иво Aндрић добије улицу у свом родном граду Травнику.

Рекао је ово "Гласу Српске" главни и одговорни уредник радија "ТНТ" Aлем Лолић, покретач иницијативе за промену имена главне улице у Травнику из Босанске у улицу Иве Aндрића. Он није желио да конкретно каже о којим групама и појединцима је реч, али је рекао да иза свега стоји вехабијски покрет. Лолић наводи да су се активисти који прикупљају потписе за петицију за Aндрићеву улицу суочили са вербалним увредама и другим неугодностима, па због тога није желио да открива ко се највише противи настојањима да улица добије име нобеловца. Нагласио је да се један број младих људи у Травнику противи да Иво Aндрић добије улицу у родном граду јер га "сматрају четником".
- Ради се о људима који су екстремни исламисти - нагласио је Лолић. Каже да су поједини чланови Општинског већа предложили да улица Иве Aндрића буде у околним местима, а не у централном делу Травника.

Спасовдан увек пада у четвртак (5. јуна 2008.), и то тачно четрдесетог дана после Васкрса. Господ Исус Христос се после свог васкрсења јављао апостолима још четрдесет дана и учио их како да проповедају и шире његову веру. У Јеванђељима је записано укупно једанаест јављања. Посебно је значајно Христово јављање апостолима када је међу њима био и Тома, који у почетку није веровао да је његов Учитељ васкрсао. Тек када је видео васкрслог Христа и својим рукама опипао ране од клинова, његова сумња је побеђена. Зато и данас у народу постоји изрека за онога ко сумња и не верује да је "неверни Тома".
Христос се вазнео на небо са Јелеонске (Маслинске) горе близу Јерусалима у присуству свих апостола. Благословио их је и рекао им да иду у Јерусалим и да, проводећи време у молитви, очекују силазак Духа Светог, кога ће им Он послати и који ће их утврдити у свакој истини, духовно наоружати и охрабрити да поднесу сва искушења овог света.
У спомен на тај догађај слави се Спасовдан.