Јуче и данас

Нови роман Николе Моравчевића „Витез у доба зла”, посвећен личности и времену деспота Стефана Лазаревића, објавила је београдска издавачка кућа „Архипелаг”. Никола Моравчевић, наш књижевник и универзитетски професор из Чикага, познат је по историјском роману „Албион, Албион”, за који је добио награду „Растко Петровић” намењену најбољем прозном делу српског писца из расејања, по историјском роману „Светлост Запада”, као и књизи изабраних есеја о српској и руској књижевности, која представља само део од укупно две стотине есеја и књижевних приказа професора Моравчевића, објављених у неколико водећих енциклопедија и великом броју књижевних часописа у САД и Канади.
У свом новом роману „Витез у доба зла”, Никола Моравчевић је лик деспота Стефана Лазаревића приказао на основу обимне историјске грађе.

Извршно веће Војводине одлучило је да са око 6,5 милиона динара (до сада је већ уложило 20 милиона динара) помогне наставак обнове Текелијанума у Будимпешти, задужбине Саве Текелије из 1838. године, једне од најважнијих српских духовних колевки у расејању, после Хиландара. Обнова је почела прошле године, управо на иницијативу Будимске епархије Српске православне цркве и Извршног већа, јер у ово здање наша држава није улагала у одржавање, још од краја двадесетих година прошлог века, а величанствени објекат у најстрожем центру главног града Мађарске увелико је нагризао зуб времена. Томе је, поред осталог, допринело и то што више од пола века Текелијанум није ни био у функцији, пошто је почетком педесетих тадашња мађарска власт конфисковала зграду, четвороспратницу од 8.600 квадратних метара. На основу мађарског закона о делимичном враћању црквене имовине из 1991, Српској православној цркви је враћено нешто више од трећине зграде, а задржан је део који има комерцијални значај (где су станови за издавање), па СПЦ прикупља средства за откуп преосталог дела зграде. То настојање се постепено и остварује.

Парох Страхиња Јањић, у име Српске православне цркве, поднео је тужбу Општинском суду у Мостару и омбудсману Амри Казић против града Мостара, захтевајући да СПЦ буде враћено најмање 12 објеката, порушених током рата, који се налазе у старом делу града.
„Током протекле године извадили смо све документе и земљишно-књижне потврде из Службе катастра, чиме и службено потврђујемо да је Српска православна црква власник 150 некретнина, укључујући и одређене земљишне парцеле, које се налазе на подручју Бијелог поља и Благаја”, рекао је парох мостарски Јањић.
Како је пренео дневни лист „Сан”, парох је навео да у самом средишту града СПЦ поседује 70 објеката, као и 20 пословних простора, који се налазе у зони под заштитом Унеска - старом делу Мостара.
„Иако смо до сада добијали одговоре како морамо сачекати да буде усвојен закон о реституцији, морам исказати своје незадовољство, јер је имовина Исламске заједнице и Католичке цркве враћена, с обзиром на то да постоји објашњење у закону да се некретнине верских заједница могу вратити уколико се позитивно о том захтеву изјасне општински, односно градски органи власти. Очекујемо исти третман и за наш захтев”, поручио је парох Јањић.

У Свечаној сали Градске куће у Новом Саду јуче у подне представљено је ново дело академика Дејана Медаковића, репрезентативна монографија „Света гора фрушкогорска”, у издању „Прометеја”. У њој је Медаковић објаснио зашто се у српској историји Фрушка Гора кроз континуитет показује једнако светом као Света Гора. У књизи је смештено огромно знање овог енциклопедисте о фрушкогорским манастирима, њиховој историји, приче о рушењима и обнављањима, као и њихова лепота виђена оком једног од наших највећих историчара уметности.
Ово је књига антологијског карактера по садржају, а пророчка по наслову, рекао је епископ Василије, наглашавајући да академик Медаковић припада плејади енциклопедиста 20. века којима је Бог дао послање да сведоче и у новом миленијуму о националним прегнућима и делима.
- Јужни Словени, а међу њима Срби особито, имали су у својој историји два круцијална тренутка. Први када су својим уморним, прљавим, скитским ногама загазили у топла мора и тако на Медитерану дошли у додир са две велике цивилизације, римском и византијском, и други када су се у великим миграцијама кретали ка срцу Европе, а то је управо оно што обележава и читав ауторски рад академика Дејана Медаковића - рекао је др Драшко Ређеп, и додао да нико као Медаковић није утврдио знамења и тајанствене тачке српског севера. Према његовим речима, Медаковић је показао и доказао да је живот у фрушкогорским манастирима био истовремен са збивањима у европској култури и уметности: на здањима српских фрушкогорских манастира радили су многи познати европски архитекти, у њима су свој бивак нашли и Мушицки, Вук Стефановић Караџић, Лаза Костић и Вељко Петровић.

Мало је познато да се у Народном музеју у Нишу чува и део заоставштине Јована Ђорђевића, писца српске химне „Боже правде” и ујака Стевана Сремца. По речима Јована Младеновића, кустоса нишког Народног музеја, највећи део заоставштине Јована Ђорђевића чува се у Матици српској у Новом Саду, али се шеснаест његових оригиналних рукописа налази у Народном музеју у Нишу. Наиме, после смрти Јована Ђорђевића 1900. године, Сремац је наследио део његове библиотеке и рукописа. Године 1952. Народни музеј из Ниша је откупио Сремчеву заоставштину за 60 000 динара од београдског књижевника Милорада Павловића, званог Миле Крпа, Сремчевог пријатеља и биографа. Стеван Сремац је код њега у Београду становао пуних тринаест година.
– У то време, за заоставштину Стевана Сремца била је заинтересована и његова родна Сента која је нудила више новца од Нишлија, али се Павловић одлучио за Ниш, верујући да би то била и Сремчева жеља, знајући колико је популарни писац волео овај град. Тако се осамдесет процената заоставштине Стевана Сремца нашло у Нишу, а у тој заоставштини било је и шеснаест оригиналних рукописа његовог ујака и „духовног оца”, Јована Ђорђевића, објашњава за „Политику” Јован Младеновић.

Христово рођење слави се од четвртог века, а приказ овог најзначајнијег хришћанског празника среће се у уметности већ у ранохришћанским катакомбама у Риму. Касније се овај празник приказује и на византијским фрескама и иконама, а на западу је то приказано у нешто другачијем облику. „Јаслице”, које се у овом тексту спомињу, појављују се тек негде у 16. веку.
Филателија није остала по страни. Појава божићних призора на маркама постаје учесталија, нарочито после Другог светског рата. У 2007. години је било доста ових издања.
Словеначка марка, са ознаком „С”, тј. номинала намењена писму у међународном саобраћају, приказује „Јаслице”, које је у природној величини израдио 1991. Јанез Кошник. Ово дело се налази у цркви свете Маријете на Шлајерској гори код Крања

Из Спомен-подручја Јасеновац саопштено је јуче да је први пут од свог оснивања објављен „Поименични попис жртава концентрационог логора Јасеновац“ из Другог светског рата.
Попис, према саопштењу СП Јасеновац, садржи досад обрађене податке за 72.193 особе, а аутори пописа су кустоси спомен-подручја Јелка Смрека и Ђорђе Миховиловић.
Пописом на 1.888 страница одаје се почаст жртвама и преживелим затвореницима усташких концентрационих логора Јасеновац које су основале власти Независне државе Хрватске (НДХ) и жели се сачувати успомена на јасеновачке жртве као опомена свима за хуманију будућност нових нараштаја, стоји у саопштењу СП Јасеновац. „Поименични попис жртава“ досад је био доступан искључиво посетиоцима Меморијалног музеја СП Јасеновац, као део нове музејске поставе, а књига је објављена с циљем да попис буде што потпунији и тачнији и да буде доступан и широј јавности.

Не видимо само ми градове. И они виде нас, учио нас је Мерло-Понти. Један писац обитава подједнако у меморији два града. Један је Београд, град у који смо се враћали са нарамцима књига у рукама, са адресама јефтиних лондонских пансиона у које никада нећемо поново доћи, иако смо обећали, град у чије смо беле, осетљиве прозоре изливали млеко својих несаница. Други је Лондон. Оба града сањају у јесен овог писца-поету, од чије се смрти у новембру навршило тридесет година. Па ипак, кад помислимо на њега, смрт постаје тако неухватљиво релативна, тако порозна и безначајна. Јер чим јод првог снега у плаву светлост потопи град, његова сенка љубавно мине Београдом. Уосталом, он је тај који је писао да је предграђе Београда - љубавно.
„Ја немам националности, ја сам становник Лондона”, рекао је Томас Елиот. А он је мрзео то што је био становник Лондона и сањао је - Срем. Његове снегове, његове брегове, његова нежна и стострука небеса. После, вратио се у Београд, остарео и болестан, са још две-три књиге које су вриле у њему. Тражио је телефонске бројеве некадашњих другова и љутио се кад их није налазио. После су њихови гласови, заједно са ветром, засипали његов слух. Он је тихо са њима разговарао седећи сам на клупи.
Понор у нама и око нас
Те ноћи када се вратио (плав капут, потпуно провидне, страсне очи и руке аристократе које су миловале јавне жене, шапутале испод белих рукавица и пуцале у Галицији) Београд је био дрхтав и потпуно утонуо у благу болест пролећа. Он је о њему већ написао стихове на плажи Куден бич и тако се опростио од поезије. „Дошао сам овде да сањам на девет језика. Не бојим се смрти, ја сам већ толико пута умирао. Моја прва смрт била је моје рођење.” Новине су писале: „Вратио се Милош Црњански”. Али то није била истина. Он никада није ни одлазио... ЦЕО ТЕКСТ

Чудoтвoрнa икoнa Прeсвeтe Бoгoрoдицe Млeкoпитaтeљницe из испoсницe Свeтoг Сaвe у Кaрejи бићe излoжeнa oд утoркa у стaрoj Цркви свeтoг Сaвe нa Врaчaру, сaoпштилa je Инфoрмaтивнa службa Српскe прaвoслaвнe црквe.
Кaкo je нaвeдeнo, oвa икoнa, кoja ћe бити излoжeнa вeрницимa нa цeливaњe дo 8. jaнуaрa, сликaнa je пo узoру нa Млeкoпитaтeљницу из Кaрeje a икoнoписaли су je свeтoгoрски мoнaси кao блaгoслoв рускoм нaрoду.
Свeчaни дoчeк сa литиjoм a пoтoм и вeчeрњa службa кojу ћe прeдвoдити eпискoп хвoстaнски Aтaнaсиje, викaр пaтриjaрхa Пaвлa, нajaвљeни су зa 17 чaсoвa - уoчи прaзникa Свeтoг Никoлe, у цркви Свeтoг Сaвe.
Зa врeмe бoрaвкa икoнe у Цркви свeтoг Сaвe свaкoднeвнo ћe сe у истo врeмe служити aкaтист Прeсвeтoj Бoгoрoдици.
Икoнa Бoгoрoдицe Млeкoпитaтeљницe пoзнaтa je oд дaвнинa нa хришћaнскoм Истoку.
Икoнoписaнa нa oснoву jeвaндjeљa у кoмe je зaписaнo дa je 'Прeсвeтa Бoгoмajкa дojилa oвaплoћeнoг Гoспoдa Христa кao Синa Свoгa'.
Oвoм jeвaндjeлскoм зaпису су пoсвeћeнe мнoгe црквeнe химнe и дeлa црквeних пeсникa a jeднa oд тих црквeних пeсaмa исписaнa je нa хилaндaрскoj Икoни Млeкoпитaтeљници у кaрejскoj испoсници Свeтoг Сaвe.

Зa прaвoслaвнe црквe и вeрникe кojи пoштуjу стaри Jулиjaнски кaлeндaр у срeду пoчињe чeтрдeсeтoднeвни Бoжићни пoст кojи трaje дo прaзникa Христoвoг рoђeњa и кojи пo вaжнoсти слeди Вaскршњи иили Вeлики Чaсни пoст.
Бoжићни пoст пoчињe зa Руску прaвoслaвни цркву, Српску прaвoслaвну цркву, Jeрусaлимску пaтриjaршиjу и Свeту Гoру.
Oстaлe хришћaнскe црквe, мeђу кojимa и вeћинa прaвoслaвних, кoje су збoг вeћe тaчнoсти прихвaтилe Грeгoриjaнски кaлeндaр, у пoсту су oд 15 нoвeмбрa.
Хришћaнски пoст je увeдeн пo узoру нa Исусa Христa кojи je чeтрдeсeт дaнa прoвeo у пустињи у пoсту и мoлитви и у Стaрoм зaвeту дao зaпoвeст Jeврejимa дa пoстe jeр ћe и 'њeгoви учeници пoстити'.
'Пoст je и дaнaс нeoпхoдaн', зaписao je у свojoj књизи 'Мoлитвe и мoлбe' пaтриjaрх Пaвлe oбjaснивши дa сe oвим пoдвигoм уз мoлитву, прaвoслaвни хришћaни припрeмajу зa дoлaзaк вeликих прaзникa.