Има мишљења да је требало оставити довуковску азбуку на миру; било би нам то, међутим, тешко наслеђе. Ортоепија и ортографија, по речима Вуковог пријатеља Имбра И. Ткалца, у почетку усклађене, временом се разилазе. Језик је, наиме, жив, развија се, мења у вези с разним околностима; правопис је, пак – статична конвенција. И до Вука, и то поодавно, било је азбучне „јереси” у нас, све до његових претеча у реформи, Луке Милованова и Саве Мркаља. Вук је, пак, најдоследније саобразио глас и слово, према начелу Немца Аделунга. Није, дакле, „лажни творац” српске азбуке, како је недавно за њ речено; ослободио ју је двадесетак непотребних писмена, унео шест слова којих није било у њој за гласове ђ, ј, љ, њ, ћ и  њ,најлогичније у томе иако је, током времена, и сам чинио извесне допуне (употреба гласа х и др.)
За своју азбуку Вук је добио признања многих. Творац „есперанта” Л. Л. Заменхоф истиче да се „угледао на генија са Балкана”, на његов „најсавременији правопис”; у предавању о енглеској фонетици, енглески професор Кулке нагласио је да „Срби од Вука имају најсавршенији правопис на свету”, а по белешци у овом листу управо Бернард Шо је завештао извесну своту за упрошћавање енглеског правописа. Руски професор Ф. К. Корш тврдио је да је Вукова ортографија најлакша и најприкладнија за описмењавање деце. У дисертацији о азбукама разних народа, немачки офталмолог др Вебер закључује да је наша азбука „најбоље и најједноставније писмо које се најбрже учи, лако чита и најмање замара очи”. Нису ли својеврсно признање и речи Пољака Мајевског да је за 20 сати научио да чита и пише српски? А таквих похвала могло би се још пуно набројати.
Наша стара азбука (ограђена слова Вук је избацио из азбуке)Но, чујмо и самог Вука с тим у вези: обавештен о могућној, већ помињаној забрани његове азбуке при штампању књига, пише он кнезу Милошу да је његова „ортографија за српски језик правилнија од свију осталих начина нашег писања”, правилнија и „паметнија од ортографија свију народа и језика европејских”, а још раније, 1818, у првом издању Рјечника, рећи ће да нам на њој могу завидети остали народи.
Замерка да Вук није „схватао и прихватао грађански језик” није утемељена. Он се залагао за свакидашњи, говорни језик нашег народа. Још 1934-35. писао је Александар Белић да је Вукова културна револуција србијанска само по предводнику, њену војску пак чинили су житељи из пречанских крајева. А то веома речито потврђују и пописи претплатника на његове књиге (трговци, занатлије, ниже чиновништво и свештенство, па и неки људи од пера најбројнији су љубитељи Вукове књиге).

Вук је многе умотворе народа сам записивао (скоро пола брачног живота провео је у трагању за њима), славио је и прославио њима своје „отечество”, не једном, пак, незахвално према њему. Доситеј је сународницима, речено је, представио Европу; Вук их је, пак, у њу увео и прославио. Истодобно, пак, његова је отаџбина пооштравала прописе према његовом делу. Ускраћивано је и уношење његових књига у Србију. Посебно је занимљив случај с преводом Новог завјета. Уз забрану у Службеном листу, окружна начелства су и расписом упозорена да не примају и растурају поменуто дело. Одговори њихови нушићевски су комични: крагујевачки начелник је наредио да се пође у потрагу за том књигом; ужички челник саопштио је трговцима да ту „робу” нико не сме продавати; јагодинска полиција је претресала неке станове; у Пожаревцу грађани су добошем упозорени да се „смотрено” чувају тога дела, а неготинске власти поставиле су стражу да „не би продрео Завет као ни буди која друга авет”.
Коначно признање свог правописа Вук није доживео; победу народног језика у српској књизи видео је у познатом четворокњижју: Бранкове „Песме”, Његошев „Горски вијенац”, Даничићев „Рат за српски језик и правопис” и његов „Нови завјет”. Стога се 1847. и узима симболично као преломна у борби за језик.
Вук је, речи су једног странца, обавио послове једне Академије. Без иједног школског сведочанства, али с дипломама и повељама, двадесетак и више научних академија и друштава, са четири ордена (аустријским, пруским, црногорским и руским), са златним прстењем, са две пензије (руском, доцније и српском). Уградио је свој труд вишестрано у темеље културе свога народа.
Голуб Добрашиновић

Возови папира са дебелим јером
У дотадашњој азбуци вокали и, у, о, е писани су вишесловно, а тзв. ижица означавала је 2 гласа (и и в). Знак јат, гласовно е, задавало је муку и ученим екавцима где и кад да га пишу. Негдашњи назали и јерови изгубили су гласовну вредност. а немушто дебело јер, знамење неких Вукових противника, коме су покајнички певали и С. Мркаљ и Јован Хаџић, негдашњи присташа, потом најжешћи полемичар против Вука – писано је скоро на крају сваке речи. По рачунању немачког научника Шлајхера заузимало је седам одсто текста; Петар Матић, последњи уредник „Новина србских...” у Бечу, члан Друштва србске словености, пење овај проценат до 10-12: њиме, објашњава он, плаћамо типографу „десетак”. Свака десета књига, наиме, отпадала је на ово безгласно слово. И Руси су га избацили из своје азбуке. Три деценије касније писаће један московски лист да су само на овом јеру уштедели композиције возова папира.