Милошевић је суштински поражен 9. марта а 5. октобар је био само оперативна завршница.
Вука и Даницу Драшковић сам ближе упознао 1981. године и то на честим сусретима код неуропсихијатра Веселина – Веска Савића, у његовом стану у Крушедолској улици, преко пута храма Светог Саве. Вука сам познавао и раније. Били смо и колеге, новинари, пре него што се он посветио књижевном послу.
Са извесном сентименталношћу се сећам тих окупљања код Веска Савића који је био спиритус агенс шароликог друштванцета. Разговори код њега углавном су се сводили на политичке теме и на коментаре о понашању или изјавама неких политичара. Када су, те године, избили немири на Косову, ти догађаји су постали незаобилазна тема. Код Веска је била нашла сигурно и топло људско уточиште и игуманија једног манастира са Косова. Могло би се рећи да су та окупљања у Крушедолској број 1а постепено прерасла у кружок који, додуше, није имао дефинисани циљ, али је зато у свакога од нас уливао снажно осећање за слободан разговор о свему. Једном смо разговарали о студентским демонстрацијама 1968. а Вук је следећег дана донео и показао нам своју кошуљу са траговима осушене крви од полицијских батина које је добио код Подвожњака. Тог тренутка сам у његовим очима спазио далеки сјај будућих догађаја и предосетио да ће баш тај млади човек бити весник промена у Србији. (...) ДАЉЕ