Јуче и данас

Oбјављена двојезичнa монографија "Никола Тесла oд Колорадо Спрингса до Лонг Ајленда", на српском и енглеском језику у издању Музеја Никола Тесла.
Књига у интегралном облику представља чувени Теслин "Дневник истраживања из Колорадо Спрингса", писан од 1899. до 1900. године, кажу из Музеја Никола Тесла.
Дневник је допуњен необјављеним белешкама које је Тесла
писао после повратка из Колорадо Спрингса, а пре преласка у нову лабораторију на Лонг Ајленду. Подстакнут резултатима које је постигао у Колорадо Спрингсу, Тесла је почео да размишља о изградњи великог предајника који би омогућавао не само пријем радиотелеграфских сигнала у целом свету, већ и погон уређаја већих снага.
Крајем 1900. пронашао је финансијера за тај подухват и почетком следеће године склопио споразум са Џоном Пиерпонтом Морганом, једном од кључних личности пословног и финансијског света, чије су одлуке имале пресудан утицај на развој економије, а посебно електрификације и индустријализације у САД.

Цариградски и васељенски патријарх Вартоломеј посетио је на кратко Ватикан како би се, први пут, обратио Бискупском синоду римокатоличке цркве, јавила је данас Верска информативна агенција (ВИА).
У обраћању учесницима скупа у Сикстинској капели, у присуству папе Бенедикта ЏВИ, духовни вођа светског православља је у говору на тему "Слово Божје у животу и мисији цркве" назвао Римокатоличку цркву "сестринском". На досадашњим сличним синодима учествовали су и православни представници, иако на њима нису говорили, а ово је био први пут у историји да васељенски патријарх дође у Ватикан да би присуствовао седници Бискупског синода. Као гости били су присутни и представници руске, српске, грчке и румунске цркве, навела је ВИА.
Капела, у којој заседају кардинали када бирају папу, налази се у срцу Ватикана. Саграђена је на захтев папе Сикста ИВ између 1477. и 1489. са леве стране Базилике светог Петра. Папа Бенедикт ЏВИ је као један од својих приоритета зацртао приближавање католика и православаца који су подељени од расцепа 1054. године.
Новине

Навршава се 76 година од како је почео рад Коларчев народни универзитет, задужбина великог српског добротвора Илије Милосављевића Коларца који је, тестаментом из 1878. године, све што је имао оставио свом народу за ширење науке и културе.
Велетрговац Илија Милосављевић је од 1854. године, од када је постао члан Матице српске, почео да помаже развој српске књизевности финансирањем објављивања домаћих и преведених дела. Он је наложио да се кроз његов Књижевни фонд, који је основао још за живота, 1861. године, помаже српска књижевност и наука и да се део средстава употреби за изградњу зграде универзитета за народ како би ту учени људи преносили и ширили универзална знања.
У тестаменту написаном 1878, годину дана пре смрти, написао је: "Да се од свега имања образује Фонд из кога ће се временом имати подићи српски универзитет..."
Отечеству је завештао огромну своту од 50.000 дуката којима је, по пројекту српског архитекте Петра Бајаловића, подигнуто и 19. октобра 1932. године почело рад здање Коларчевог народног универзитета.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије сматра да од "трезвености и далековидости власти" у Црној Гори зависи да ли ће одлука о признавању једнострано проглашене независности Косова и Метохије бити поништена.
"Ако је трезвена и далековида (власт) и ако поштују свој народ, она ће је поништити", рекао је Амфилохије подогоричким "Вијестима". Митрополит је , преноси лист, оцено да садашње решење косовског питања остаје "извор нових несрећа и нових сукоба на Балкану".
Позивајући се на Ројтерс, лист пише да је митрополит јуче рекао да је "рат неизбежан поново једног дана на Балкану због услова са којима се суочава српска мањина на КиМ.
"Нисам рекао да ће доћи до новог рата. Рекао сам да се дугорочно тиме не решава буре барута, него да то остаје извор нових несрећа и нових сукоба. То је тако сирово и грубо јер није у мојој интенцији да призивам било какве ратове него просто да констатујем да такво једно решење дугорочно гледано не доноси мир на Балкану и на овим просторима него оставља Косово буретом барута за будућност", објаснио је Амфилохије, преноси лист.

Уручењем награде "Милица Стојадиновић Српкиња" песнику Милану Ненадићу, у Новом Саду су данас отворени 32. књижевни сусрети "Милици у походе", посвећени знаменитој песникињи српског романтизма 19. века.
Поздрављајући учеснике и госте те дводневне манифестације, покрајински секретар за културу Милорад Ђурић је, у холу Извршног већа Војводине, истакао да награда снажно потврђује чињеницу да се "времена и културе најбоље памте по уметничким делима". Признање, које се ове године додељује 15. пут, подршка је оним уметницима који су на прави начин регистровали све оно што нас окружује и својом уметничком праксом поставили нове стандарде, рекао је Ђурић честитајући Ненадићу.
Награду је уручио председник Одбора Књижевних сусрета Драган Којић, а о песнику, који више од четири деценије у својој поезији поставља питања која су и данас актуелна, говорио је члан жирија Фрања Петриновић.

Романсијер, есејиста и преводилац Данило Киш, један од најпревођенијих српских писаца, умро је пре 19 година у Паризу, граду у коме је с прекидима живео од 1959. године. По својој жељи сахрањен је у Београду, по православном обреду.
Рођен 1935. године у Суботици, као дете оца мађарског Јеврејина и мајке Црногорке, Киш је одрастао у породици мешане вере, јудaизма и православља и мађарске и српске културе.
Као писац одбијао је сврставање у било који контекст, критиковао све врсте провинцијализама, а национализам је видео као "колективну параноју", идеологију баналности, односно тоталитаризма.
Писац огромне енергије и ерудиције, Киш је умро само годину дана након што је 1988. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, добио "Авнојеву" награду и две међународне књижевне награде - у Италији (Премио ди Тевере) и у Немачкој (Преис дес Литературмагазинс).
На Кишово књижевно стваралаштво утицала је мешовита верска средина Суботице и касније, од 1937. године и Новог Сада, где је 1939. године крштен по православном обреду у време доношења антијеврејских закона у Мађарској.
Снажан печат утиснула је и смрт оца Едуарда који је 1944. године одведен у Аушвиц из којег се није вратио.

Топола је сваког октобра место окупљања бројних љубитеља грожђа и вина. Тако је било и минулог викенда, на Опленачкој берби, манифестацији која се негује готово пола века. Овај градић удаљен од Београда осамдесетак километара, три дана је био у знаку винске капљице.
Према речима Драгане Арсенијевић, директорке Туристичке организације „Опленац” – Топола, ова манифестација је из деценије у деценију прерасла у значајан туристичко-привредни догађај, који превазилази оквире града и регије у којој је настала. Потврда тога јесте све масовнија посета, а ове године, за три дана трајања кроз Тополу је продефиловало око 160 хиљада људи (учесника, излагача, туриста...). Продато је 15 хиљада литара слатког вина шире) и око 42 хиљаде килограма грожђа.
Берба дође и прође, а Топола и Опленац живе даље, дочекују и испраћају госте са свих страна вољне да испитају и упознају сваку стопу краја протканог историјским споменицима и културном баштином, сведоцима најзначајнијих догађаја наше историје.

У Мркоњић Граду данас се обележава 13. годишњица страдања Срба у западној Крајини 1995. године. Припадници Хрватске војске и Армије БиХ у злочиначком походу на 13 западнокрајишких општина 1995. године спалили и уништили многа села и градове и протерали више од 120 000 Срба са ових простора, рекао је председник Удружења породица погинулих бораца, заробљених и несталих цивила РС Недјељко Митровић. Он је додао да се и даље као нестало води 25 лица.
Представник Секретаријата Владе РС за односе са Хашким трибуналом и истраживање ратних злочина Јанко Велимировић, рекао је да је у лето и јесен 1995. године страдало 824 Срба на подручју 13 западнокрајишких општина, али да се процењује да је тај број већи од 1000.
Према његовим речима, у војним операцијама у јесен 1995. године страдало је и 156 цивила, од чега је 138 погинуло или убијено, а 18 нестало, као и 240 припадника Војске РС од којих је 223 погинуло или убијено, а 17 нестало.

Уручењем Андрићеве награде Љиљани Дугалић за књигу приповедака "Акт", Задужбина "Иво Андрић" обележава 116 година од рођења великог писца, нашег јединог нобеловца.
Задужбина
На темељу тестаментарне воље Иве Андрића, 12. марта 1976. године, почела је са радом Задужбина Иве Андрића.
Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе".
О Андрићевој непролазној величини сведочи и то што су његова дела и даље веома тражена и, како речено у Задужбини, добијају нове преводе широм света.
Иво Андрић, како пише у црквеним књигама, рођен је 9.октобра, а по другим подацима 10. октобра 1892. године у Травнику.
Андрићеви родитељи били су Сарајлије. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мајка, Катарина Андрић, рођена Пејић.

Данас се навршава 154 године од рођења Михајла Пупина, српског научника који је светску славу стекао проналаском "Пупинових калемова" који су омогућили пренос електричних сигнала на велике даљине.
На пут великог научника који је свет задужио са 24 патента из области електротехнике кренуо је из Идвора у Банату, где је рођен у земљорадничкој породици Косте и Олимпијаде, као једно од десеторо деце.
У Идвору је кренуо у српску основну школу, потом у немачку школу у Перлезу, а онда прелази у Панчево где завршава Грађанску школу и Реалку.
У јесен 1872. године Пупин одлази у Праг на даље школовање, одакле се за мало није вратио кући да остане на земљи, од чега су га одвратиле мајка и сестра.
Пупин напушта Праг и Европу и са 20 година одлази у Америку, у Њујорк где је са изузетним успехом стекао диплому Колумбија колеџа и као одличан студент добио стипендију за студије математике и физике на чувеном Кембриџу у Енгеској.
Одатле је отишао у Берлин, где је докторатом из физичке хемије ставио тачку на школовање, а отпочео плодотворан рад који је резултирао са 24 патента, углавном из телефоније, телеграфије и радио-технике.