Јуче и данас

Амбасадор САД у Црној Гори Роџер Мур уручио је донацију братству манастира Пива за санацију фрески у износу од 22.000 долара, преносе црногорски медији.
Средства су издвојена из Амбасадоровог фонда, а биће уложена у реконструкцију дренажног система за одвођење вода од манастирске зграде.
Овом помоћи биће заштићене фреске, јер ће бити смањен ниво влаге, која продире кроз зидове манастира и оштећује их.
Мур је изразио задовољство што је донацијом успео да заштити пропадање фресака у једном од најзначајнијих манастира у Црној Гори.
Секретар Епархије будимљанско-никшићке Марјан Вујовић нагласио је да ово није једини пројекат који Амбасада САД проводи у Црној Гори, како би заштитила културно благо.
Игуман Пивског манастира Никифор изразио је захвалност на ангажовању америчког амбасадора у Црној Гори.
Пројекат санације урадио је Здравко Гаговић из Завода за очување споменика Црне Горе, по чијем су одобрењу и почели радови.

Припреме за обележавање 150 година од рођења сликара Паје Јовановића (1859–1957) реалисте светског гласа, свакодневне су и помало ритуалне. Локални званичници ће предложити Влади Србије да 2009. годину прогласи за годину Паје Јовановића, а од Поште Србије се очекује да прихвати предлог да се, осим мотива са Пајиних слика, на маркама нађе и портрет великог сликара.
Обавештени смо да познати историчар уметности др Никола Кусовац, најбољи познавалац стваралаштва Паје Јовановића, припрема текст за прву монографију о овом сликару. На овом пројекту су ангажована два музеја, Градски музеј из Вршца и Народни музеј из Београда, као и Легат Паје Јовановића из Београда.
Једна вршачка улица, под Вршачким брегом, носи уметниково име, као и повећа основна школа. Постоји и предлог о подизању споменика Паји Јовановићу, Јовану Поповићу Стерији и велемајстору Бори Костићу – за столом, на Градском тргу.
Сматра се да је Јовановић аутор око 4.000 слика, од чега је једва четвртина код нас. Припремајући документарно-играни филм за РТС, Веско Бутрић, уредник емисије, о великом сликару, чији лик тумачи Мргуд Радовановић, рекао нам је да је, трагајући за вредним платнима, сазнао да су три слике уступљене за вилу у Бечићима, процењене на четири милиона евра. Такође, три слике, непознате нашој јавности, налазе се у Аустралији, а купљене су за осам милиона евра...

Једна од најстаријих медијских кућа у Европи, Радио Београд, обележава сутра 84 године постојања. Радио, који послује у оквиру РТС-а емитује четири програма.
Према речима директора Радио Београда Слободана Дивјака, ова годишњица ће бити обележена радно, док ће идућа, 85. по реду, бити обележена свечано. Радио емитује четири програма, Први, Други, Трећи и Београд 2002.
Дивјак је рекао да ће Радио Београд за три године, када буде завршен процес модернизације, моћи да се мери са свим европским радио станицама.
"Захваљујући обимнијим технолошким инвестицијама, које су спроведене последњих неколико година, дигитализовано је неколико студија, а почела је и дигитализација архива, у којима је депоновано наше национално културно благо", рекао је Дивјак.
У току је последња фаза социјалног програма, која се спроводи на новоу РТС-а и у оквиру које се очекује да ће уз отпремнине ту медијску кућу напустити до хиљаду људи. Тако ће, са садашњих 550 запослених у Радио Београду, рационализација омогућити да тај радио "уђе у оквире" у којима се крећу модерне европске радио станице, истакао је Дивјак.

Код спомен-обележја народном хероју мајору Милану Тепићу у Београду, надомак Клиничко болничког центра "Др Драгиша Мишовић", данас је обележена седамнаеста годишњица његове смрти, саопштила је Војска Србије.
Тепић је погинуо на данашњи дан у Бјеловару 1991. године, током борбених дејстава на простору бивше СФРЈ, када је подигао у ваздух складиште наоружања и војне опреме "Беденик".
Уз звуке оркестра Гарде, венце су на споменик положили чланови породице Тепић – супруга Драгица, ћерка Тања и син потпоручник Војске Србије Александар Тепић.
У име Министарства одбране и Војске Србије венац су положили начелник Управе логистике Генералштаба Војске Србије генерал-мајор Љубомир Самарџић, командант Централне логистичке базе бригадни генерал Драган Аврић и пуковник Здравко Плавшић из Управе за логистику.

Артиљеријско-ракетне јединице трупне противваздухопловне одбране (АРЈ ПВО) Војске Србије обележиће сутра свој празник - 30. септембар у знак сећања на прво обарање непријатељске летелице са земље које се догодило тог дана 1915. године изнад Крагујевца.
Тог дана (17. септембра 1915. године по старом календару) аустроугарски и немачки авиони бомбардовали су у више наврата Београд, Пожаревац, Лапово и Крагујевац.
Историјски подаци говоре да је само у нападу на Крагујевац учествовало између осам и десет непријатељских авиона који су на град, железничку станицу и Војно-технички завод бацили 45 бомби.
Иако у то време артиљерија ПВО није постојала, српска војска користила је делимично модификоване пољске топове на специјално направљеним лафетима који су омогућавали да се цеви подигну по елевацији и да се дејствује по летелицама.

На улицама Чубуре учио сам живот. Ми клинци нисмо имали готово никакав избор кад је била забава у питању. Дискотеке и кафићи нису постојали, а о радију и телевизији, да и не говорим. У кафане је нама деци било забрањено да улазимо, а и тамо није било неке атрактивне забаве. Једино што смо могли да радимо је да слушамо плоче, прича у исповести за „Блиц недеље“ Владимир Јанковић Џет.
Она песма
Ја сам једини из мог друштва имао десет плоча, што се сматрало за право богатство у то време крајем педесетих. То се убрзо прочуло по крају, па су ме звали старији момци да на приватним журкама пуштам те своје плоче. Била је то за мене велика част. Као власник десет плоча, ја, четрнаестогодишњак у друштву момака пет, шест година старијих од мене, уживао сам њихово велико поштовање. Сећам се, позове ме момак који прави журку и каже ми: „Слушај мали, пусти прво две-три споре ствари, па онда једну живу и тако укруг. Кад ти ја дам знак, пусти „ону песму“. А та „она песма“ била је нека њему омиљена.

Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију
Српски престолонаследник принц Ђорђе Карађорђевић обратио се окупљеном мноштву по повратку из Русије где се срео са царем Николајем II. Ватрени говор закључио је недвосмисленим покличем:
„Зато будимо спремни да своја права, ако нам их други не буду могли да заштите, бранимо и тражимо гвожђем и оловом, не питајући колики је непријатељ, него где је непријатељ!”
Председник владе Србије Стојан Новаковић седео је на врхунцу кризе у своме винограду надомак Београда. Тамо га је посетио Слободан Јовановић. Стари државник, непоколебљиво миран, рекао је младом професору с тугом у гласу:
„Ми смо и сувише стари да гајимо нове наде, и морамо лећи у гроб са тешком раном на срцу...”
Таса Миленковић, први српски школовани полицајац и угледни књижевник, написао је у уводу једне своје приче, у којој је желео да прикаже лакомисленост српских политичара, следећу реченицу:
 „То што хоћемо да вам испричамо десило се оне године када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину.”

Протекла година била је у знаку обележавања деведесете годишњице Топличког устанка. О побуни народа, која је 1917. године избила против зверства окупатора у Топлици, Јабланици, Пустој Реци и већем делу јужне и источне Србије, написано је доста историјских, војних и уметничких књига. О овом једином устанку иза линије фронтова у поробљеној Европи уметничку слику подвига и посртања устаника и њихових вођа, о збивањима пре устанка, за време и после њега – дао је ових дана и књижевник Иван Ивановић у тротомном роману под насловом „Народна буна“. На основу обимне документарне грађе, Ивановић даје много драматичних тренутака, када се решавала, не само судбина појединаца, устаника и њихових породица, него и читавог српског народа.
У другом тому, под називом „Топличка држава“, посебну пажњу заслужује употреба авиона у позадини непријатеља. Српска врховна команда је, наиме, у три наврата употребила авионе да би са Солунског фронта, у делове Србије захваћене побуном, пребацила своје официре са одређеним задацима. Тако је, најпре, да би организовао герилски отпор окупатору, на планину Бабуну послат војвода Василије Трбић. А 28. септембра 1916, са аеродрома у Грчкој, пут Топлице полетео је војвода Коста Миловановић Пећанац.

Комеморативна свечаност поводом 148 година од смрти кнеза Милоша Обреновића одржана је у Саборној цркви у Београду, уз високе државне и војне почасти.
Венце су крај владаревог саркофага положили генерал Митар Ковач и пуковник Михајло Басара испред Министарства одбране и Војске Србије, као и Љубиша Величковић испред Министарства рада и социјалне политике. Парастос су служили старешина Саборне цркве Патар Луковић и свештеник Славиша Поповић.
Кнез Милош Велики ударио је темеље независности Србије и њеном унутрашњем развоју и био један од најзначајнијих нововековних српских владара. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.
За предводника Другог српског устанка изабран је на празник Цвети, 23. априла 1815. године, у Такову крај Горњег Милановца. Владавина кнеза Милоша Великог обележила је постепено успостављање аутономије Београдског пашалука у оквиру Османског царства, као и завођење личне власти и сукоби са политичким противницима.
Кнез Милош Велики био је противник доношења устава који би ограничио његову до тада апсолутну власт у Србији.

Први непосреднији сусрет са Драинчевом поезијом доживео сам у јесен 1955. године, када сам дошао на студије у Београд. Тек ту, у тада веома богатим антикварницама, могле су се наћи књиге које се у нашим провинцијским забитима нису могле добити ни за лек: предратна издања Милоша Црњанског, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Рада Драинца. Сећам се да је тада група млађих песника, која се окупљала у чувеној „Прешерновој клети”, с највећом страшћу неговала култ песника из Топлице. Тачније речено, култ таквог типа песника, боема и бунтовника, какви су и сами покушавали да буду. Ја сам тада највише волео стихове Црњанског, Растка Петровића, Рембоа, Аполинера. Што значи да сам, читајући Растка и Аполинера, био на путу да откријем и Драинца.
Први сусрет са Драинчевом поезијом морао је бити збуњујући: у њој је све било ново и неочекивано. Свака је песма била програмска, а побуна је била цео програм. На први поглед је било очигледно да се Драинац буни против академизма, против ћифтинског морала, против малограђанске етике и естетике. На који начин се буни? На онај најефикаснији и најризичнији начин: скандалом, провокацијом, шоковима. Себе је прогласио за „непријатеља академија, цркава и музеја”, викао је: „Доле клавири, гитаре и мандолине”. Писао је да „треба пљунути у браду Фројду и Бергсону”, и да „динамитом треба разнети овај бордел цивилизације” и „коњушницу културе”.