Јуче и данас

На улицама Чубуре учио сам живот. Ми клинци нисмо имали готово никакав избор кад је била забава у питању. Дискотеке и кафићи нису постојали, а о радију и телевизији, да и не говорим. У кафане је нама деци било забрањено да улазимо, а и тамо није било неке атрактивне забаве. Једино што смо могли да радимо је да слушамо плоче, прича у исповести за „Блиц недеље“ Владимир Јанковић Џет.
Она песма
Ја сам једини из мог друштва имао десет плоча, што се сматрало за право богатство у то време крајем педесетих. То се убрзо прочуло по крају, па су ме звали старији момци да на приватним журкама пуштам те своје плоче. Била је то за мене велика част. Као власник десет плоча, ја, четрнаестогодишњак у друштву момака пет, шест година старијих од мене, уживао сам њихово велико поштовање. Сећам се, позове ме момак који прави журку и каже ми: „Слушај мали, пусти прво две-три споре ствари, па онда једну живу и тако укруг. Кад ти ја дам знак, пусти „ону песму“. А та „она песма“ била је нека њему омиљена.

Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију
Српски престолонаследник принц Ђорђе Карађорђевић обратио се окупљеном мноштву по повратку из Русије где се срео са царем Николајем II. Ватрени говор закључио је недвосмисленим покличем:
„Зато будимо спремни да своја права, ако нам их други не буду могли да заштите, бранимо и тражимо гвожђем и оловом, не питајући колики је непријатељ, него где је непријатељ!”
Председник владе Србије Стојан Новаковић седео је на врхунцу кризе у своме винограду надомак Београда. Тамо га је посетио Слободан Јовановић. Стари државник, непоколебљиво миран, рекао је младом професору с тугом у гласу:
„Ми смо и сувише стари да гајимо нове наде, и морамо лећи у гроб са тешком раном на срцу...”
Таса Миленковић, први српски школовани полицајац и угледни књижевник, написао је у уводу једне своје приче, у којој је желео да прикаже лакомисленост српских политичара, следећу реченицу:
 „То што хоћемо да вам испричамо десило се оне године када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину.”

Протекла година била је у знаку обележавања деведесете годишњице Топличког устанка. О побуни народа, која је 1917. године избила против зверства окупатора у Топлици, Јабланици, Пустој Реци и већем делу јужне и источне Србије, написано је доста историјских, војних и уметничких књига. О овом једином устанку иза линије фронтова у поробљеној Европи уметничку слику подвига и посртања устаника и њихових вођа, о збивањима пре устанка, за време и после њега – дао је ових дана и књижевник Иван Ивановић у тротомном роману под насловом „Народна буна“. На основу обимне документарне грађе, Ивановић даје много драматичних тренутака, када се решавала, не само судбина појединаца, устаника и њихових породица, него и читавог српског народа.
У другом тому, под називом „Топличка држава“, посебну пажњу заслужује употреба авиона у позадини непријатеља. Српска врховна команда је, наиме, у три наврата употребила авионе да би са Солунског фронта, у делове Србије захваћене побуном, пребацила своје официре са одређеним задацима. Тако је, најпре, да би организовао герилски отпор окупатору, на планину Бабуну послат војвода Василије Трбић. А 28. септембра 1916, са аеродрома у Грчкој, пут Топлице полетео је војвода Коста Миловановић Пећанац.

Комеморативна свечаност поводом 148 година од смрти кнеза Милоша Обреновића одржана је у Саборној цркви у Београду, уз високе државне и војне почасти.
Венце су крај владаревог саркофага положили генерал Митар Ковач и пуковник Михајло Басара испред Министарства одбране и Војске Србије, као и Љубиша Величковић испред Министарства рада и социјалне политике. Парастос су служили старешина Саборне цркве Патар Луковић и свештеник Славиша Поповић.
Кнез Милош Велики ударио је темеље независности Србије и њеном унутрашњем развоју и био један од најзначајнијих нововековних српских владара. Владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године.
За предводника Другог српског устанка изабран је на празник Цвети, 23. априла 1815. године, у Такову крај Горњег Милановца. Владавина кнеза Милоша Великог обележила је постепено успостављање аутономије Београдског пашалука у оквиру Османског царства, као и завођење личне власти и сукоби са политичким противницима.
Кнез Милош Велики био је противник доношења устава који би ограничио његову до тада апсолутну власт у Србији.

Први непосреднији сусрет са Драинчевом поезијом доживео сам у јесен 1955. године, када сам дошао на студије у Београд. Тек ту, у тада веома богатим антикварницама, могле су се наћи књиге које се у нашим провинцијским забитима нису могле добити ни за лек: предратна издања Милоша Црњанског, Растка Петровића, Момчила Настасијевића, Рада Драинца. Сећам се да је тада група млађих песника, која се окупљала у чувеној „Прешерновој клети”, с највећом страшћу неговала култ песника из Топлице. Тачније речено, култ таквог типа песника, боема и бунтовника, какви су и сами покушавали да буду. Ја сам тада највише волео стихове Црњанског, Растка Петровића, Рембоа, Аполинера. Што значи да сам, читајући Растка и Аполинера, био на путу да откријем и Драинца.
Први сусрет са Драинчевом поезијом морао је бити збуњујући: у њој је све било ново и неочекивано. Свака је песма била програмска, а побуна је била цео програм. На први поглед је било очигледно да се Драинац буни против академизма, против ћифтинског морала, против малограђанске етике и естетике. На који начин се буни? На онај најефикаснији и најризичнији начин: скандалом, провокацијом, шоковима. Себе је прогласио за „непријатеља академија, цркава и музеја”, викао је: „Доле клавири, гитаре и мандолине”. Писао је да „треба пљунути у браду Фројду и Бергсону”, и да „динамитом треба разнети овај бордел цивилизације” и „коњушницу културе”.

Мултимедиа Рецордс је добила ексклузивно право дистрибуције књиге „Врати унатраг“ аутора Александра Илића, која прати последње године живота уметнице Маргите Стефановић, чланице једне од највећих југословенских група Екатарине Велике.
Аутор ове књиге Александар Илић последње године Маргитиног живота провео је интезивно се дружећи са њом, и тако постао хроничар потоњих дешавања која су обележила остатак Магиног животног пута.
Маргита овде коначно отворено говори о себи, о бенду, проблемима са дрогом, стварању музике и први пут дословно преводи текстове песама. Наравно, има ту много непријатних ситуација и описа пријатеља, менаџера и бивших чланова групе који су је или оставили на цедилу или преварили.
За њу се говорило да је најбољи архитекта међу музичарима и најбољи музичар међу архитектама. Један од првих београдских графита је био посвећен управо њој- “Маргита је дечак”.
Књига се појавила у продаји 18.септембра, тачно на пету годишњицу Маргитине смрти.

Причу о Бранку Тепићу почео је да пише познати ратни репортер и хроничар тешког времена Другог светског рата Жорж Скригин. Он је тада, фотографијом која је обишла свет, несрећном дечаку најавио судбину вечитог избеглице.
– Мајка Милица са мојом две године старијом сестром Драгицом, због претњи усташа, у пролеће четрдесет и друге, из Козарске Дубице избегла је у Гарешницу у Мославини. Тамо сам ја и угледао свет, и то само месец дана после погибије мога оца, такође Бранка. Био је борац Козарског одреда којим је командовао легендарни Младен Стојановић – почиње Бранко своју тужну исповест.
Милица се са своје двоје нејачи, четрдесет и четврте, враћа на Козару. У родни Комленац. Ту, у сабласној тишини, затиче згариште куће коју је пре две године морала да напусти.
Сирота жена ништа друго није ни могла већ да са нама тумара Козаром, од села до села, тражећи кору хлеба и место где ће преноћити. Сваких месец дана троје несрећника било је под другим, туђим кровом...

Министар културе Србије Небојша Брадић отворио је обновљену спомен-собу Исидоре Секулић у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" у Београду, поводом пола века од смрти књижевнице.
"Исидора Секулић је једна од особа која представља темељ наше културе данас, како због свог доприноса тако и због своје борбе за једну другачију и модерну српску културу, због чега је била и нападана и оспоравана", рекао је Небојша Брадић на отварању. Министар културе је рекао да данашње време не треба буде обележено таквим инцидентима, него лепим догађајима као што је отварање спомен-собе. Писаће машине, пера, наочаре, фотографије и други поредмети који се чувају у легату Исидоре Секулић представљени су у Универзитетској библиотеци.
"Сви грађани ће моћи да виде собу, стручњаци да имају своју инспирацију у њој, а страни уметници да пронађу драгоцене књиге о култури и стваралаштву у Србији", изјавио је Брадић.

Богдан Букумирић, који је пре пет година тешко рањен у нападу албанских сепаратиста на децу у Гораждевцу код Пећи, изјавио је Тањугу да га је УНМИК обавестио да нема готово никаквог напретка у разоткривању овог злочина.
На писмо Букумирића УНМИК-у, одговорио му је директор Одељења правде Привремене управе УН Роберт Л. Дин који је навео да су "у току истраге прикупљене изјаве великог броја сведока, али и поред тога, на жалост, нису пронађени докази за идентификацију починилаца злочина".
Дин је објаснио да је "недавно постављен нови службеник како би додатно испитао предмет, а истрага усмерена на откривање нових сведока", уз поруку да је "превише рано да бисмо у овом моменту знали шта ће истрага открити".
Занијер
Букумирић се шефу УНМИК-а Ламберту Занијеру обраћао више пута, уочи и после годишњице злочина у коме је убијено двоје, а рањено четворо деце, захтевајући објашњење докле се стигло са истрагом о починиоцима тог терористичког акта.

Дворац чудесне лепоте Фантаст, настао је из љубави Богдана Дунђерског према лепој, али туђој жени, Мари Дињачки која је била супруга Богдановог ковача. Често је овај занатлија боравио на имању у пратњи супруге и Дунђерски се загледао у њу. Кад је ковач схватио шта се догађа, почео је да грди жену, али је Богдан нашао решење. Дао је ковачу 21 јутро земље и нешто новца, и тако је настала ковачка радионица у Србобрану.
Мара је годинама водила читаво имање јер је Богдан често био одсутан. Иако млађа, умрла је пре њега у педесетим годинама, док је Богдан дуго поживео, дочекавши осму деценију. Испред дворца је направио базен који је често пунио млеком, како би се Мара ту купала. Уз дворац је изграђена и капела Светог Ђорђа, чији је иконостас велике уметничке вредности осликао Урош Предић. По Богдановој жељи, Богородица на иконостасу је добила Марин лик.
Богдан Дунђерски је по својој жељи сахрањен 1943. године у овој капели. Како није имао потомке, желео је да дворац постане пољопривредна академија намењена сиромашним студентима.
Фантаст се налази 14 километара северозападно од Бечеја, на путу према Бачкој Тополи. На простору од 65 хектара смештен је дворац, капела Светог Ђорђа, мали каштел, ергела, уређен парк, спортски терени и писта за слетање и полетање мањих авиона.