Јуче и данас

Романсијер, есејиста и преводилац Данило Киш, један од најпревођенијих српских писаца, умро је пре 19 година у Паризу, граду у коме је с прекидима живео од 1959. године. По својој жељи сахрањен је у Београду, по православном обреду.
Рођен 1935. године у Суботици, као дете оца мађарског Јеврејина и мајке Црногорке, Киш је одрастао у породици мешане вере, јудaизма и православља и мађарске и српске културе.
Као писац одбијао је сврставање у било који контекст, критиковао све врсте провинцијализама, а национализам је видео као "колективну параноју", идеологију баналности, односно тоталитаризма.
Писац огромне енергије и ерудиције, Киш је умро само годину дана након што је 1988. године изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, добио "Авнојеву" награду и две међународне књижевне награде - у Италији (Премио ди Тевере) и у Немачкој (Преис дес Литературмагазинс).
На Кишово књижевно стваралаштво утицала је мешовита верска средина Суботице и касније, од 1937. године и Новог Сада, где је 1939. године крштен по православном обреду у време доношења антијеврејских закона у Мађарској.
Снажан печат утиснула је и смрт оца Едуарда који је 1944. године одведен у Аушвиц из којег се није вратио.

Топола је сваког октобра место окупљања бројних љубитеља грожђа и вина. Тако је било и минулог викенда, на Опленачкој берби, манифестацији која се негује готово пола века. Овај градић удаљен од Београда осамдесетак километара, три дана је био у знаку винске капљице.
Према речима Драгане Арсенијевић, директорке Туристичке организације „Опленац” – Топола, ова манифестација је из деценије у деценију прерасла у значајан туристичко-привредни догађај, који превазилази оквире града и регије у којој је настала. Потврда тога јесте све масовнија посета, а ове године, за три дана трајања кроз Тополу је продефиловало око 160 хиљада људи (учесника, излагача, туриста...). Продато је 15 хиљада литара слатког вина шире) и око 42 хиљаде килограма грожђа.
Берба дође и прође, а Топола и Опленац живе даље, дочекују и испраћају госте са свих страна вољне да испитају и упознају сваку стопу краја протканог историјским споменицима и културном баштином, сведоцима најзначајнијих догађаја наше историје.

У Мркоњић Граду данас се обележава 13. годишњица страдања Срба у западној Крајини 1995. године. Припадници Хрватске војске и Армије БиХ у злочиначком походу на 13 западнокрајишких општина 1995. године спалили и уништили многа села и градове и протерали више од 120 000 Срба са ових простора, рекао је председник Удружења породица погинулих бораца, заробљених и несталих цивила РС Недјељко Митровић. Он је додао да се и даље као нестало води 25 лица.
Представник Секретаријата Владе РС за односе са Хашким трибуналом и истраживање ратних злочина Јанко Велимировић, рекао је да је у лето и јесен 1995. године страдало 824 Срба на подручју 13 западнокрајишких општина, али да се процењује да је тај број већи од 1000.
Према његовим речима, у војним операцијама у јесен 1995. године страдало је и 156 цивила, од чега је 138 погинуло или убијено, а 18 нестало, као и 240 припадника Војске РС од којих је 223 погинуло или убијено, а 17 нестало.

Уручењем Андрићеве награде Љиљани Дугалић за књигу приповедака "Акт", Задужбина "Иво Андрић" обележава 116 година од рођења великог писца, нашег јединог нобеловца.
Задужбина
На темељу тестаментарне воље Иве Андрића, 12. марта 1976. године, почела је са радом Задужбина Иве Андрића.
Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе".
О Андрићевој непролазној величини сведочи и то што су његова дела и даље веома тражена и, како речено у Задужбини, добијају нове преводе широм света.
Иво Андрић, како пише у црквеним књигама, рођен је 9.октобра, а по другим подацима 10. октобра 1892. године у Травнику.
Андрићеви родитељи били су Сарајлије. Матичне књиге кажу да му је отац био Антун Андрић, школски послужитељ, а мајка, Катарина Андрић, рођена Пејић.

Данас се навршава 154 године од рођења Михајла Пупина, српског научника који је светску славу стекао проналаском "Пупинових калемова" који су омогућили пренос електричних сигнала на велике даљине.
На пут великог научника који је свет задужио са 24 патента из области електротехнике кренуо је из Идвора у Банату, где је рођен у земљорадничкој породици Косте и Олимпијаде, као једно од десеторо деце.
У Идвору је кренуо у српску основну школу, потом у немачку школу у Перлезу, а онда прелази у Панчево где завршава Грађанску школу и Реалку.
У јесен 1872. године Пупин одлази у Праг на даље школовање, одакле се за мало није вратио кући да остане на земљи, од чега су га одвратиле мајка и сестра.
Пупин напушта Праг и Европу и са 20 година одлази у Америку, у Њујорк где је са изузетним успехом стекао диплому Колумбија колеџа и као одличан студент добио стипендију за студије математике и физике на чувеном Кембриџу у Енгеској.
Одатле је отишао у Берлин, где је докторатом из физичке хемије ставио тачку на школовање, а отпочео плодотворан рад који је резултирао са 24 патента, углавном из телефоније, телеграфије и радио-технике.

Крф, једно од најлепших медитеранских острва, за Србе има посебан значај. Готово сви који ту долазе на одмор, не пропусте прилику да посете Српску кућу и острво Видо, како би одали почаст прецима из Првог светског рата који су, пре једног века, боравили на том зеленом острву.
У Србији и у неким европским земљама ове године обележава се девет деценија од пробоја Солунског фронта, као и девет деценија од потписивања примирја у Првом светском рату. Тим поводом, 11. новембра биће свечаност у Паризу.
У том рату Србија је доживела највећи егзодус у новијој историји, повлачећи се у зиму 1915-16. године, преко Албаније, до Грчке. О боравку Срба на Крфу, много је сведочанстава, од  фотографија и записа, до тога да су очувана  многа здања у којима је од 1916. до 1918. године боравила српска влада.  Занимљив детаљ је, на пример, тај правилан низ старих зграда у коме су данас таверне, а које су некада биле коњушнице за потребе српске војске. 
О повлачењу Срба преко планина Албаније, жртвама које су сахрањиване у Плавој гробници у Јонском мору, опоравку војске на Крфу много више се може сазнати у Српској кући у граду Крфу у којој је на првом спрату Музеј посвећен овим догађајима, а на другом почасни конзулат Србије.

Одавањем почасти и полагањем венаца код Спомен костурнице на Новом гробљу обележена је 93. годишњица одбране Београда у Првом светском рату.
На споменик српским јунацима предвођеним мајором Драгутином Гавриловићем, на слици, венце су положили представници Војске Србије, Министарстава одбране, рада и социјалне политике, као и градских власти.
"Та битка је позната, не као војни успех, већ пре свега као пример великог јунаштва и великог страдања српске војске и цивилног ставновништва у Београду током неколико недеља, колико је битка трајала", изјавио је представник Министарства рада и социјалне политике Дејан Ристић.
Он је рекао да је највећи број погинулих, њих око 7.000, сахрањен у криптама које се налазе испод саме Спомен костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату.

Трећа бригада Копнене војске Србије (КОВ) обележава празник јединице у знак сећања на дан када је 1912. године у Први балкански рат кренула једна од најбољих и најчувенијих јединица српске војске свих времена - Други пешадијски пук "Књаз Михаило" првог позива Моравске дивизије.
Иако је у току ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године Србија мобилисала око сто пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова, само је пешадијски пук "Књаз Михаило" стекао почасни назив "Гвоздени пук" због храбрости и пожртвовања коју су у многим биткама показали његови припадници. Трећа бригада КОВ наставља традиције те јединице српске војске јер се њене јединице налазе у Прокупљу, Нишу, Куршумлији и Зајечару, одакле је "Гвоздени пук" мобилисао војне обвезнике у септембру 1912. године.
Према сачуваним историјским подацима, пешадијски пук "Књаз Михаило" учествовао је у пресудним биткама у оба балканска и у Првом светском рату, а у борбама су погинула три команданта пука, као и сви командатни батаљона и командири чета који су кренули у рат.

Српско соколско друштво „Свети Сава” из Зворника, које сада има седам клубова са више од 300 такмичара, прославиће догодине век постојања.
Соколство, словенски културни покрет настао у Чешкој 1862. под идејним вођством др Мирослава Тирша, брзо је почело да се шири међу Србима који су желели да соколским вежбањем хармонично развијају тело и дух, као и да културним, спортским и просветним радом окупе оне који ће „увек бити људи, а нељуди никада”. Прве Српске соколе организовали су у Сремским Карловцима 1903. др Лаза Поповић и Милан Теодоровић, а уз помоћ цркве Соколско друштво у Зворнику организовано је 1909. године.
Први старешина Српског соколског друштва у Зворнику био је Ристо Благојевић, а на првом слету у БиХ, 1900. у Прибоју, наступило је 25 зворничких соколова. Прво место тада је освојио Зворничанин Марко Остојић скоком увис од 165 сантиметара. Он је и на другом слету код манастира Тавна освојио прво место, али у трчању.
Према речима протојереја ставрофора Видоја Лукића, у време Аустроугарске све организације које су носиле српски предзнак нису биле добродошле, али је челичном вољом и вером у успех Српски соко остао све до 1914, када су му аустроугарске власти забраниле рад.

Светом литургијом коју је у цркви Ваведење пресвете Богородице служио владика шумадијски Јован, данас је почело обележавање 600. годишњице манастира Каленић.
После литургије одржан је научни симпозијум под називом "Шест векова манастира Каленић", организован у сарадњи са Српском академијом наука и уметности и министарством за културу.
У уводној речи владика Јован је истакао "нека Господ Бог као и у претходних шест столећа и у векове векова, својом безграничном љубављу утврђује ову светињу". Владика Јован је и додао да је Каленић за ових шест векова "давао себе свима, али се његово срце није тањило".
Научни скуп рад наставља и сутра када ће се на тему "Манастир Каленић - у сусрет шестој стогодишњици" говорити још 14 аутора.
Манастир Каленић са црквом посвећеној Ваведењу Пресвете Богородице, која се убраја у најупечатљивије споменике моравске школе, задужбина је племића Вогдана са двора деспота Стефана, његове жене Милице и брата Петра.
Подигли су је и живописали непознати мајстори између 1407. и 1413. године.
Одлуком Скупштине Србије, манастир Каленић је 1979. године проглашен за културно добро од изузетног значаја.
РТС