Јуче и данас

Мултимедиа Рецордс је добила ексклузивно право дистрибуције књиге „Врати унатраг“ аутора Александра Илића, која прати последње године живота уметнице Маргите Стефановић, чланице једне од највећих југословенских група Екатарине Велике.
Аутор ове књиге Александар Илић последње године Маргитиног живота провео је интезивно се дружећи са њом, и тако постао хроничар потоњих дешавања која су обележила остатак Магиног животног пута.
Маргита овде коначно отворено говори о себи, о бенду, проблемима са дрогом, стварању музике и први пут дословно преводи текстове песама. Наравно, има ту много непријатних ситуација и описа пријатеља, менаџера и бивших чланова групе који су је или оставили на цедилу или преварили.
За њу се говорило да је најбољи архитекта међу музичарима и најбољи музичар међу архитектама. Један од првих београдских графита је био посвећен управо њој- “Маргита је дечак”.
Књига се појавила у продаји 18.септембра, тачно на пету годишњицу Маргитине смрти.

Причу о Бранку Тепићу почео је да пише познати ратни репортер и хроничар тешког времена Другог светског рата Жорж Скригин. Он је тада, фотографијом која је обишла свет, несрећном дечаку најавио судбину вечитог избеглице.
– Мајка Милица са мојом две године старијом сестром Драгицом, због претњи усташа, у пролеће четрдесет и друге, из Козарске Дубице избегла је у Гарешницу у Мославини. Тамо сам ја и угледао свет, и то само месец дана после погибије мога оца, такође Бранка. Био је борац Козарског одреда којим је командовао легендарни Младен Стојановић – почиње Бранко своју тужну исповест.
Милица се са своје двоје нејачи, четрдесет и четврте, враћа на Козару. У родни Комленац. Ту, у сабласној тишини, затиче згариште куће коју је пре две године морала да напусти.
Сирота жена ништа друго није ни могла већ да са нама тумара Козаром, од села до села, тражећи кору хлеба и место где ће преноћити. Сваких месец дана троје несрећника било је под другим, туђим кровом...

Министар културе Србије Небојша Брадић отворио је обновљену спомен-собу Исидоре Секулић у Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић" у Београду, поводом пола века од смрти књижевнице.
"Исидора Секулић је једна од особа која представља темељ наше културе данас, како због свог доприноса тако и због своје борбе за једну другачију и модерну српску културу, због чега је била и нападана и оспоравана", рекао је Небојша Брадић на отварању. Министар културе је рекао да данашње време не треба буде обележено таквим инцидентима, него лепим догађајима као што је отварање спомен-собе. Писаће машине, пера, наочаре, фотографије и други поредмети који се чувају у легату Исидоре Секулић представљени су у Универзитетској библиотеци.
"Сви грађани ће моћи да виде собу, стручњаци да имају своју инспирацију у њој, а страни уметници да пронађу драгоцене књиге о култури и стваралаштву у Србији", изјавио је Брадић.

Богдан Букумирић, који је пре пет година тешко рањен у нападу албанских сепаратиста на децу у Гораждевцу код Пећи, изјавио је Тањугу да га је УНМИК обавестио да нема готово никаквог напретка у разоткривању овог злочина.
На писмо Букумирића УНМИК-у, одговорио му је директор Одељења правде Привремене управе УН Роберт Л. Дин који је навео да су "у току истраге прикупљене изјаве великог броја сведока, али и поред тога, на жалост, нису пронађени докази за идентификацију починилаца злочина".
Дин је објаснио да је "недавно постављен нови службеник како би додатно испитао предмет, а истрага усмерена на откривање нових сведока", уз поруку да је "превише рано да бисмо у овом моменту знали шта ће истрага открити".
Занијер
Букумирић се шефу УНМИК-а Ламберту Занијеру обраћао више пута, уочи и после годишњице злочина у коме је убијено двоје, а рањено четворо деце, захтевајући објашњење докле се стигло са истрагом о починиоцима тог терористичког акта.

Дворац чудесне лепоте Фантаст, настао је из љубави Богдана Дунђерског према лепој, али туђој жени, Мари Дињачки која је била супруга Богдановог ковача. Често је овај занатлија боравио на имању у пратњи супруге и Дунђерски се загледао у њу. Кад је ковач схватио шта се догађа, почео је да грди жену, али је Богдан нашао решење. Дао је ковачу 21 јутро земље и нешто новца, и тако је настала ковачка радионица у Србобрану.
Мара је годинама водила читаво имање јер је Богдан често био одсутан. Иако млађа, умрла је пре њега у педесетим годинама, док је Богдан дуго поживео, дочекавши осму деценију. Испред дворца је направио базен који је често пунио млеком, како би се Мара ту купала. Уз дворац је изграђена и капела Светог Ђорђа, чији је иконостас велике уметничке вредности осликао Урош Предић. По Богдановој жељи, Богородица на иконостасу је добила Марин лик.
Богдан Дунђерски је по својој жељи сахрањен 1943. године у овој капели. Како није имао потомке, желео је да дворац постане пољопривредна академија намењена сиромашним студентима.
Фантаст се налази 14 километара северозападно од Бечеја, на путу према Бачкој Тополи. На простору од 65 хектара смештен је дворац, капела Светог Ђорђа, мали каштел, ергела, уређен парк, спортски терени и писта за слетање и полетање мањих авиона.

Потомци француских војника, ослободилаца Свилајнца у Првом светском рату, међу којима и унука генерала Карла Тренијеа, посетили су Свилајнац и пред спомеником “Мари Ресавкињи” одали почаст ратницима.
Потомцима француских војниика међу којима и унука генерала Карла Тренијеа, Ан Мари Треније, пред заставама Србије и Француске, одали су почаст ратницима и положили венац на споменик "Мари Ресавкињи" у центру града.
Госте из Француске примила је председница општине Горица Димичић -Тасић, а ученици основне школе извели су рецитал на српском и француском језику.
Потомци генерала Тренијеа у знак сећања на славног претка, од 1968. године организују походе путевима којима је прошла војска Француске у Првом светском рату на Балкану, и па су тим поводом неколико пута били и у Свилајнцу.
Хроничари су записали да је "трајна веза између генерала Тренијеа и становника Свилајнца успостављена приликом ослобођења Ресаве у Првом светском рату".

Недавно је обележена годишњица пробоја Солунског фронта у којој је пре девет деценија као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва у којима је настрадала и породица Гаврић. Отац је, спремајући укућане за збег, Момчила послао код стрица да нађе запрегу. У међувремену су стигли аустроугарски војници запалили кућу и побили породицу Гаврић. Мали Момчило је оставши без најмилијих кренуо на Гучево да тражи српску војску. Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије и испричао шта се догодило. Војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу а он је постао војник У својим првим војничким данима редовно је три пута дневно пуцао из топа да се освети за своју породицу.

На шесту годишњицу смрти Маргите Стефановић, у четвртак је у Студентском културном центру представљена књига Александра Илића „Врати унатраг“ („Драгон мјузик продакшн“), посвећена људима који су љубављу обликовали Београд. Реч је о разговорима које је аутор књиге водио са клавијатуристкињом култне групе ЕКВ, последњих и нимало репрезентативних година њеног живота. По речима рок критичара Банета Локнера, ово штиво „лако је за читање, али не и за прихватање, јер на болан начин приказује последње године Маргитиног живота, али и тамну страну ЕКВ“.
- Драго ми је што сам успео да оживим успомену на Маргиту и што она није заборављена, иако су јој многи окренули леђа зато што је била наркоманка и ХИВ позитивна - рекао је Александар Илић који је Маги упознао 1992. у време рађања албума „Дум дум“. - Била је рођена уметница, што ју је одвајало од остатка света. Књигу сам писао много година и од 1.900 страна објавиосамо шестину. Многи су ме нападали због тога. Може да се љути ко год хоће, и Фирчи, не занима ме! Имам право на своје мишљење.

Пре 70 година Сава Шумановић је завршио грандиозни циклус актова под називом „Шидијанке”, по стваралачком напору и обиму његов највећи подухват, по уметничкој вредности различито виђен, а недовољно гледан циклус слика. Радио га је неколико година, убеђен да је на трагу „идеалног стила”, са вером да гради дело за вечност. Као и у многим другим случајевима у историји уметности, оно у шта је највише веровао донело му је највише бола и разочарања: „Шидијанке” су осуђене од свих официјелних ауторитета Савиног времена. О изложби „Шидијанки” 1939. године Јован Поповић је рекао, између осталог, и ово:
„Језиво, гробљански делују оне дворане с огромним платнима, на којима се један те исти женски акт варира у безброј поза... Али, таквих слика, у разним квадратно-сантиметарским размерама, има на десетине (нисам их тачно избројао). Тако да вас у трећој дворани већ прогоне као халуцинација.”
Свакако најпреданији изучавалац и најбољи познавалац Савиног сликарства Миодраг Б. Протић запазио је у овом „утопијском дискурсу и извесну интуицију постмодерног”. Протић у овом циклусу великих формата није видео изузетно дело. Такође поуздан познавалац Савине уметности, који је као дечак растао у Савином комшилуку и Шиду, др Димитрије Башичевић дозволио је могућност да у неком другом времену, у измењеним условима схватања стила, „Шидијанке” буду другачије виђене.

У манастиру Драговић у северној Далмацији јуче је владика далматински Фотије служио свету архијерејску литургију.
У овом манастиру се по традицији одржава драговићки сабор поводом храмовне славе Мале Госпојине, па је у манастиру био већи број верника, међу којима и представника Срба у Далмацији.
Владика Фотије је у обраћању верницима говорио о значењу обнове манастира Драговић који је недавно фрескописан, а у току су и други радови на обнови и уређењу манастирских конака.
Манастир Драговић, као духовни центар Цетинске крајине, доживео је сличну судбину православних Срба тог краја, рекао је владика, додавши да се ипак обнавља и постаје све више место окупљања и заједништва, што показује да та светиња наставља своју мисију и у садашње време.
Владика Фотије је на Усековање Јованово, 11. септембра, освештао фрескопис који је радио академски сликар Зоран Гребенаровић са својим сарадницима, док је добротвор фрескописања драговићке цркве био Роберт Милетић из Имотског. РТВ