Велики добротвор наше књижевности Никола Ћупић, унук чувеног устаника Змаја од Ноћаја, стицао је све до смрти 1870. године своје богатство правдајући се и подсећајући: „требаће кад се пређе у Босну”.
Лујо Војновић, чувени интелектуалац из Дубровника, забележио је много година касније, у својој Историји Дубровачке републике, не без сете и помисли на анексиону кризу, следећу кратку дефиницију Босне: „Босна, српска Бургундија”.
Било је у Србији током XIX века и другачијих гласова. Идеологу српског социјализма, жељном правде, омакло се како му је свеједно да ли у Србији влада кнез Милан или Фрањо Јосиф, док је један народни трибун узвикнуо како његова њива неће бити већа ако Босна буде слободна. Ипак, били су то усамљени и ретки изузеци.
Сличности и разлике: Беч некада као Вашингтон садаУ лето 1908. године на власт у Цариграду дошли су реформистички официри. Познати као младотурци, ови нови владари Османског царства желели су да стару империју модернизују и обнове. Упркос почетном одушевљењу становништва и подршци демократских европских држава, ускоро се показало да нове власти нису спремне да дају посебна права народима који су уз Турке живели у царству. Демократизација и укидање феудалних привилегија пробудило је велика непријатељства према њима у делу османске политичке и економске елите, као и међу до тада оданим Арнаутима (данас Албанцима). Две суседне државе, такође су осетиле како су угрожене: Бугарска, која је још увек била вазална кнежевина зависна од Цариграда и Аустроугарска која је пуних тридесет година под окупацијом држала Босну и Херцеговину. Када су најављени избори за османски парламент и сенат, као и могућност да они буду расписани и за Бугарску и Босну и Херцеговину, Софија и Беч похитали су да осујете такву могућност. У споразуму две државе су у размаку од два дана (5. и 6. октобра 1908) укинуле османски суверенитет. Прво је Бугарска објавила државну независност, а потом је Аустроугарска прогласила присаједињење Босне и Херцеговине. Овим чином прекршен је Берлински уговор из 1878. године. Споразум због кога су током протекле три деценије вођена једина два рата на европском континенту (српско-бугарски из 1885. и грчко-турски из 1897). Велике силе, чија је осетљива равнотежа већ у неколико прилика довела свет на ивицу рата нашле су се у тешкој ситуацији. Краљевина Србија, која је током протеклих година била под економском блокадом Аустроуграске, у сталном страху од њеног напада и у грчевитом настојању да окупи слободне балканске државе у један савез, нашла се опкољена и усамљена. Русија је само две године раније била поражена у рату са Јапаном и сломљена првом револуцијом, а Бугарска се приволела Аустроугарској. При том је, баш као и тридесет година раније, руска дипломатија још пре кризе водила преговоре са Аустроугарском. Читаво питање ових разговора сводило се на споразум двеју сила и размену (анексија за споразум о мореузима).
Босна и Херцеговина, око којих су се званично спорили Беч и Цариград, биле су у то доба, а у складу са у свету неприхваћеним демократским и националним начелом, несумњиво српске земље. Православни Срби чинили су релативну већину њиховог становништва. Читаво становништво говорило је истим језиком као и народ Србије, Краљевина Србија била је једина слободна, независна, сродна и суседна држава овим областима. Историјске везе, чињеница да је готово пола територије Босне и Херцеговине припадало средњовековној Србији, док је остатак баштинио српске државне традиције, као и родбинске везе (чак 90 % становништва западне Србије већином се недавно доселило из Босне, Херцеговине или старе Херцеговине), давали су снагу захтевима Србије и подстицале одушевљење њеног становништва. Ипак, криза после проглашења анексије потрајала је готово шест месеци. Србија се нашла на ивици рата са Аустроугарском. На граници је у разним инцидентима на обе стране изгинуло много војника и цивила. Србија, која је у то време имала једва два и по милиона грађана нашла се пред империјом чијих је поданика било двадесетак пута више. Без савезника, са нереформисаном војском и без новог наоружања, мала краљевина била је у могућности само да се ослони на дипломатију.
Како то обично бива када једну државу сколе невоље, ни у тој спољној политици није било оног преко потребног прагматичног и корисног јединства. Истина, за разлику од прилика с краја XX столећа, када су власти користиле такве кризе да се обрачунају са опозицијом, тадашња владајућа већина дозволила је да у току кризе на чело кабинета ступи стари Стојан Новаковић, чија је странка имала свега двојицу посланика у скупштини. Ипак, иако наоко јединствени, први људи Србије имали су два различита политичка концепта. За разлику од Пашића и већине министара и посланика, шеф српске дипломатије Милован Миловановић веровао је, у часу када је постало извесно да Антанта неће бити спремна да до краја подржи Србију, како треба ићи на споразум којим би Србија прихватила анексију, али и добила за узврат извесне компензације. Миловановић, вешт политичар и чувени правник, настојао је да Србија добије област Полимља и Хума, тако се територијално споји са братском Црном Гором и стекне излаз на Јадранско море. Тако би Србија ојачала свој положај, онемогућила даљу економску изолацију и постигла некакав заједнички циљ са силама Антанте. Остали политичари веровали су да Србија, без обзира на жртве, неприхваћене претензије и права која ипак нису имала безрезервну подршку већине народâ који су живели у Босни и Херцеговини, треба да истраје до краја.
Србија је инсистирала на поштовању међународног уговора. Кад већ није могла да испуни своје тежње, бранила је права Цариграда захтевајући да после потврде османског суверенитета у Босни и Херцеговини коначно буде успостављена аутономија и загарантована права тамошњем становништву. Упркос мисијама престолонаследника Ђорђа и Николе Пашића у Санкт Петербургу, Стојана Новаковића у Цариграду и Милована Миловановића у Паризу и Лондону, коначно је под притиском догађаја Цариград признао анексију. Србији је остало да, лишена подршке, у марту 1909. и сама прихвати свршен чин и још се обавеже како неће агитовати међу српским становништвом нових аустријских покрајина. Миловану Миловановићу, чије су се идеје показале као исправне, док ће његова визија о Балканском савезу ускоро бити остварена, мало је значило што је после кризе номинован за Нобелову награду. Умреће у четрдесет и деветој години, свега неколико месеци пре него што су војске савеза срушиле османско господство у Европи.
Чедомир Антић, историчар
Коментари