Гитара или лопта
Касније смо ми клинци покушавали да скинемо композиције са тих плоча. У оно време ретко ко је имао електричну гитару. Учили смо да хватамо акорде на обичним, а жице које смо тешком муком набавили ишле су од једног до другог. Тако смо вежбали. У то време играо сам и рукомет. У ствари, био сам голман. Случај је хтео да браним за Звезду иако сам ја партизановац. Бранио сам чак и у омладинској репрезентацији једно време. Али гитара и лопта не иду заједно. Отекну прсти кад те звизне лопта, па не можеш ни да држиш гитару, а камоли да свираш.
Прва свирка
Последњег дана зимског распуста те 1964, за мене последњег у средњој школи, шетао сам Кичевском улицом у потрази за било каквим проводом. Случајно сам набасао на Горана Вукићевића. Он ми је рекао да ће тог поподнева бити свирке у некој месној заједници иза Каленић пијаце. У руци је носио неку црну кутију, налик на кутије за ципеле. Питао сам га ко свира и он је почео да набраја: „Твој Иван из гимназије, његов брат Славко, Воја, ја и неки које ти не знаш.“ Питао сам га како им се зове оркестар, а он ми је рекао: „Црни бисери, по оном филму. Требало је да се зовемо Апостоли, али тетка Саша то није дозволила.“ А тетка Саша Божовић, народни херој из Другог светског рата и ауторка књиге „Теби, моја Долорес“, била је мајка тог мог Ивана из гимназије. Питах га да пођем и ја и он ми ували ону црну кутију коју је носио под мишком са речима: „Понеси, кеве ти, ово појачало, отпаде ми рука.“ Први пут сам тада узео у руке нешто што служи за појачавање звука и нисам био ни свестан да мој живот од тог тренутка прави заокрет и креће у новом правцу.
Сусрет с бас гитаром
Стигли смо у ту месну заједницу, очекивао се почетак свирке, публика је већ улазила кад је Воја Кличковић, увређен што му је понуђено да свира бас гитару, демонстративно отишао пред сам почетак. Бубњар Крцко ме је питао умем ли ја да се снађем и ја сам најхладније што сам могао рекао да свирам бас већ годинама. Наравно, појма нисам имао. О оној обичној јесам и могао сам да певушим уз Е, А, Д и још понеки дур. Укључио сам гитару у оно појачало налик кутију за ципеле и чекао на знак за почетак свирке. Горан ми довикну да је прва песма коју ћемо свирати „20.000 миља“ групе Чемпс и да ја крећем из е-мола. Иако нисам знао шта ћу с тим податком, ухватио сам позицију тона Е и почео да пипкам жицу. Зачуо се тих тон, а кад смо почели, била је то невероватна количина хаотичног звука уз крчање, звиждање и какофонију. Али дрмали смо. Публика је била задовољна, а мени ни данас није јасно како смо успели да направимо онолику галаму с онако малим појачалима. Добили смо и неку скромну своту пара коју смо одмах по завршетку свирке потрошили у кафани „Табор“ с друге стране пијаце, наручивши пиво за све паре.
Дуга коса
Током другог полугодишта било је још неколико свирки на школским приредбама. Полако смо стицали присталице међу нашим вршњацима. Нисмо се облачили као данашњи рокери, али је дуга коса била знак распознавања. Једном ме је неки професор питао кад ћу да се ошишам, а ја сам му рекао да ми је умро фризер и да немам више код кога да се шишам. Моји родитељи, иначе обоје инжењери, сматрали су да ми је музика само хоби и по њима је било логично да наставим школовање, па сам изабрао архитектуру. Није ме баш одушевљавала та идеја. Ни на матурској свечаности нисам био, али сам зато са момцима из Бисера свирао на неколико туђих матура. Тог лета имали смо уговорену свирку у Котору у хотелу „Славија“. Тезгу нам је уговорила Саша Божовић, Иванова и Славкова мајка, преко неког свог саборца, хародног хероја из рата Блаже Јовановића. Како сам морао да полажем пријемни испит за архитектуру, нисам могао одмах да кренем с момцима. Дане до пријемног проводио сам у атељеу свог стица Љубе вредно цртајући, а после утеху тражио у „Еуридици“, месту где се тих година излазило.
Надимак Џет
Када сам им се напокон придружио, сазнао сам да су имали грдне проблеме с директором хотела коме се баш и није допадало како звучимо, као ни домаћем живљу у Котору. Међутим, морали су да трпе јер је препорука о нашем ангажману стигла са вишег места. Када сам им се те вечери на свирци придружио, звучало је невероватно добро. Није то било због мене, него због дубоког звука бас гитаре који је ушушкао оне плехане и праштеће звуке. Одушевљен тим новим звуком Бисера, Горан ми је после свирке добацио: „Свираш, бре, ко Џет Харис из Шедоуса.“ И тако ми остаде надимак Џет.
Хаос на свирци
Тог септембра свирали смо и на Паради ритма која се одржавала у сали Дома културе „Вук Караџић“. Селектор је био Никола Караклајић, шаховски мајстор, једини ди-џеј тог времена и аутор чувених радио емисија „Састанак у 9 и 5“ и „Вече уз радио“. Учествовали су Златни дечаци, Елипсе, Сафири, Црни пантери и Младе снаге, ми и Добри дечаци. Свирали смо Чак Беријеву „Бај, бај, Џони“. Наш вокал Радан Валчић је на перфектном енглеском савршено рецитовао текст, а тај рефрен прихватила је цела сала и настао је хаос. И редари су певали с нама. Почело је пењање на столице, бацање јакни у ваздух, девојке су цичале и вриштале и све гласније се чуло „Бисери, Бисери“.
Изазивачи нереда
Чак су редари морали да интервенишу да се публика не би попела на бину. После наступа честитао нам је и Никола Караклајић, а сутрадан је у „Политици“ освануо текст у ком је писало да су за нереде на једној лепој приредби кривци Црни бисери, хулигани који кваре дивну југословенску омладину. И поред таквих критика, ми смо се осећали као Ролингстонси. Било је још блиставих момената са Црним бисерима тих шездесетих година. Свирали смо по игранкама, а игранке су биле места где си могао да видиш шта је у моди, или да ти покажеш шта је у моди, да певаш уз оркестар, да мазнеш рибу или да ти је неко мазне, да бијеш некога или да те неко бије, да будеш виђен, да будеш главни ако имаш веспу, да се ожениш или удаш и да чујеш све најновије трачеве. Имали смо лепе турнеје, издали неколико синглова и један албум, учествовали на гитаријади на Сајму.
Сакупљана сећања
Добијали смо гомиле писама која су стизала на моју адресу у Кичевску 22. Практично смо били прозор у свет. Јер тад није било радија, и све што смо добијали из света, те плоче, ту музику, ми смо презентовали на игранкама. Сва та сећања сакупио сам у књизи „Године на 6“ која је прошле недеље имала промоцију у Радио Београду, месту где радим већ пуних 30 година. Са Бисерима сам свирао до почетка осамдесетих година. Снимили смо и један филм „Кад будем мртав и бео“. Али игранке су почетком седамдесетих почеле да излазе из моде, а концерти у моду улазили. То је била једна нова ситуација за нас јер је долазило време сурове рационалности и оно чувено „кол’ко пара, тол’ко музике“, односно кол’ко музике, тол’ко пара.
Ја, новинар
Још као клинац сам почео да долазим у Радио код Николе Караклајића. Ту сам пекао занат. Код њега си могао да дођеш и пустиш неку плочу, али да објасниш зашто. Тако сам ја понео плочу Ролингстонса објаснио да је то нови бенд, причао мало о њиховој музици и тако почео полако да улазим и у новинарске воде, ни не слутећи да ћу касније и тиме почети професионално да се бавим. Помогло ми је и то што сам на свиркама и концертима увек ја водио конферансу. Био сам и у екипи која је правила Студио Б, али тада још нисам видео себе у том послу. У лето 1978. дошао сам у Радио Београд да се нађем људима који су ту радили јер је већина њих била на одморима. После пет-шест година проведених на радију, ја схватим да сам се у ствари читав живот спремао за тај посао. То је у ствари оно што сам ја. Ево и данас сам ту. Ја рад на радију чак и не доживљавам као посао већ као плаћени хоби. А ту срећу да им је хоби плаћен имају ретки. Хит недеље је била веома слушана емисија. И није моје да о томе причам, али у тој емисији су своју шансу да покажу шта знају добијали многи млади и још неафирмисани бендови.
Славенка
Још почетком седамдесетих на једној од тих свирки упознао сам моју садашњу супругу Славенку. Она је свирала гитару и певала. То нас је зближило. Дуго смо се забављали, а тек почетком осамдесетих венчали. Славенка је завршила Академију примењених уметности, одсек керамике и данас има свој атеље. Она је била са мном у свему што ми се догађало. Њој сам и посветио ову своју аутобиографску књигу.
Лична карта
Владимир Јанковић Џет рођен је 10. априла 1946. године. Завршио је XИВ београдску гимназију, а студије архитектуре је напустио. Свирао је у групама Црни бисери и Тунел, а сада има свој бенд који се једноставно зове Влада Џет бенд. Већ 30 година ради на Радију 202, аутор је емисије „Хит недеље“ кроз коју је афирмацију стекло много српских рок бендова. Данас на радију ради као уредник. Организатор је свих великих рок концерата. Живи са супругом Славенком.
Ж. Антонијевић