Јуче и данас

У низу годишњица и јубилеја који ће ове године бити обележени у свету, и код нас, на првом месту ће се, тачно за 25 дана, наћи два века од рођења природњака, и оца модерне биологије, творца теорије о природној селекцији односно пореклу врста и еволуцији, Чарлса Дарвина.
Две стотине година од рођења Чарлса Дарвина 12. фебруара неће бити једини јубилеј који ће бити прослављен, нарочито у великој Британији. Још један датум везан за Дарвиново име „пада” у ову годину – то је 24. новембар 1859. године, дан објављивања Дарвиновог капиталног дела које је променило поглед на постојање живих врста на Земљи. Наиме, тачно тог дана из штампе је изашла Дарвинова књига „Постанак врста путем природног одабирања” у којој је изнет принцип „по којем се свака промена, ако је корисна, чува...” и који је славни научник назвао природном селекцијом.
Сам појам еволуције није била оригинално Дарвинов; он се јављао и пре њега, али Дарвинова заслуга јесте у томе, научници се слажу, што је одговорио на питање како се она одиграва, односно открио „механизам еволуције, а то је – природна селекција.” Његово чувено петогодишње путовање „Биглом” отворило му је очи: „уверио се у супротно од онога што је раније мислио – да је свака врста настала одвојено и самостално, остајући непромењена од почетка света – и да нове врсте настају из старих, као одговор на промене услова у животној средини.”

Илустрована монографија о животу светог Јована, заједнички издавачки подухват куће "Светигора" Митрополије црногорско-приморске и Компаније "Новости", промовисана је у Међународном прес центру Танјуга.
Према речима митрополита црногорско-приморског Амфилохија, аутора предговора у овом издању, књига "Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи" није само житије светитеља, већ и "историја с подацима о путевима његовог светачког култа који се поштује на Истоку и Западу".
Говорећи о личности светитеља који је "припремио путеве Господње и нову историју човечанства", о "личности бескрајног смирења", митрополит је истакао да је предстојећи празник Сабора светог Јована Крститеља прави тренутак да се објави ова књига богатих записа и предања везаних за почетак историје хришћанства.
Празник Сабора светог Јована који се слави 20.јануара, дан по Богојављењу и догађају кршетења Исуса Христа у реци Јорадану, везан је, објаснио је митрополит, за "сабрања" у новој цркви у коју улазе верници вођени руком Крститеља.
"Свети Јован ужива велико поштовање у целом свету, а у Србију га је увео свети Сава", рекао је митрополит Амфилохије, подсетивши да је први српски архиепископ из Никеје у Жичу пренео часну десницу и честицу главе Претече.

Према споразуму који је постигнут између митрополита црногорско-приморског Амфилохија и атамана Велике донске војске Виктора Петровича Водолацког, Цетињски манастир и реликвије похрањене у њему чуваће група од пет-шест козака "пажљиво одабраних за ту мисију", потврдила је Митрополија црногорско-приморска.
Према том споразуму, пет-шест козака "пажљиво одабраних за ту мисију" чуваће руку Јована Крститеља и Честицу Часног крста, реликвије које се чувају у манастиру на Цетињу, пренели су подгорички медији.
Министар унутрашњих послова Црне Горе Јусуф Каламперовић саопштио је да надлежни државни органи нису добили званичан захтев да козаци Велике донске војске чувају реликвије Цетињског манастира.
Каламперовић је рекао агенцији Бета да "заштиту" објеката и личности у Црној Гори могу обављати само организације и појединци који имају дозволу за то, и да тај посао не могу радити страни држављани.
Сви "морају да поштују" прописе 
Министар унутрашњих послова је прецизирао да сви "морају да поштују" прописе Црне Горе, и да ће они који их прекрше, бити враћени у земљу из које долазе.

Учење о филиокве, папски примат и догма о папској непогрешивости највеће, али не и једине препреке за поновно уједињење источне и западне цркве. – Патријарх Вартоломеј Први: „Дијалог с католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”
Када ће доћи до поновног духовог јединства Православне и Католичке цркветешко је прогнозирати. Да се чине напори у том правцу показује чињеница да су се само у прошлој години папа Бенедикт XVI и васељенски патријарх Вартоломеј I састали три пута у Риму. A уочи последњег сусрета поглавар Цариградске патријаршије је поручио: „Дијалог сa католицима је један од наших приоритета, а пут екуменизма је пут без повратка”.
Упркос томе што су цариградски патријарх Атенагора и папа Павле VI још 1965. године формално повукли анатеме, последице Велике шизме из 1054. године још нису превазиђене. Мешовита православно-католичка теолошка комисија деценијама покушава да догматски приближи две цркве. На 10. скупштини у Равени у октобру 2007. усвојен је документ у 46 тачака који су многи медији на западу означили као темељ уједињења источне и западне хришћанске цркве.

Митрополит дабробосански Николај поново је изразио разочарење због односа власти Федерације БИХ према Српској православној цркви.
Власти Федерације БИХ врше опструкцију када је у питању повратак имовине коју су комунистичке власти у Сарајеву одузеле после Другог светског рата.
"Држава и приватна лица већ годинама користе опљачкану имовину СПЦ која је стечена трудом, прилозима и одрицањем генерација наших верника", рекао је Николај.
Николај је навео да су после Другог светског рата СПЦ на ширем подручју Сарајева одузете и национализоване 24 стамбене куће, пет стамбено-пословних зграда, 12 пословних зграда и око 40.000 метара квадратних земљишта.
Митрополит Николај је подсетио да је Извршно веће тадашње БиХ пред почетак рата 1991. године донело одлуку да се СПЦ врати зграда Богословије у Сарајеву где је сада смештен Економски факултет, али да то још није учињено.
"Црква се неће одрећи своје имовине и то нико не може учинити, јер то није приватна, него имовина СПЦ", рекао је митрополит Николај, додајући да многима у Сарајеву смета и минимални број Срба који се вратио.

За старе Римљане јануар је био једанаести месец јер је година до 153. пре Христа почињала 1. марта. На истоку Европе радо је некада назван "вучјим месецом", а на западу континента зимским, леденим или снежним.
Стара словенска имена су му ледник, свечен, зимец, мали божићник, првник, новолетник, средозимен.
За Србе у ранијим вековима јануар је био сечењ, колозег или богојављенски месец. Сматра се да је добро да је јануар јако хладан и снежан, а не благ и мокар.
Током јануара, православна црква после Божића 7. јануара, наредног дана слави Сабор Пресвете Богородице, а дан касније светога првомученика и архиђакона Стефана.
Троструки празник је 14. јануар - Обрезање Господње, свети Василије Велики и Нова година.
Од Божића до Крстовдана, како се у народу назива дан уочи Богојављења, не пости се у среду и петак. Крстовдан је први постан дан после Рођења Христовог.
Богојављење је 19, а свети Јован Крститељ 20. дана по новом календару.
Часне вериге светог апостола Петра су 29. јануара. Тај дан неки славе као крсну славу, док га други поштују због култа који је давно настао у српском народу. У неким крајевима празник називају Јужице и веризице и славе га два дана.

Велики српски владика жички и охридски Николај (Велимировић), оснивач билтена „Свечаника“ („једине српске религиозне библиотеке у свету“) о Божићу 1953. године записао је следећу поуку о најрадоснијем хришћанском празнику:
Христос се роди!
Тако се православни хришћани поздрављају сваког Божића. Христос се роди, и Ваистину се роди!
Једном кад сам на Божић по свршеној литургији, делио нафору и поздрављао сваког са Христос се роди, то је сваки одговарао са Ваистину се роди. Не тако један бата из Баната; него кад га ја поздравих са Христос се роди, он одговори: Ваистину ти погоди! (Тако је, вели обичај у моме крају).
Тако ми говоримо: Христос се роди. Међутим у црквеној катавасији пева се не Христос се роди него Христос се рађа. Правилно је и једно и друго. Христос се родио једном заувек, али Христос се и рађа непрестано. Као што и за сунце говоримо обоје: и родило се и рађа се. Родило се једном заувек кад га је Створитељ упалио као „светло велико“, и рађа се после сваке ноћи на истоку, на почетку новог дана. Сунце је символ Христа, који је назват у светим књигама: Сунце Правде.
После сваке ноћи неправде; рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније, рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце истине и љубави.

За Божић Бату време не постоји, постојао је одувек и постојаће заувек, па за њега не играју улогу генерације већ деца
Божић Бату, који је даровао добру и грдио лошу децу, пре пола века отерали су неки људи, добра вила га је сакрила и после пола века поново се вратио код нас - овако Божић Бату описују данашњи малишани.
Иако је патина заборава покрила сећања на Божић Бату, деца га, ипак, и данас очигледно препознају. Истина, она деца која су га чекала те послератне године одавно више нису деца већ баке и деке, али ту су њихова унучад и праунучад. За Божић Бату време не постоји, постојао је одувек и постојаће заувек, па за њега не играју улогу генерације већ деца.
Др Весна Марјановић, етнолог, из Етнографског музеја у Београду, радећи докторску дисертацију о маскама, била је у прилици да се позабави и Божић Батом који је некада становао у овим нашим крајевима.
- Деца су у ишчекивању дарова које им је свети Никола доносио, стављала своје чарапе у прозоре. На нашим просторима, током времена, група са ликом Николе сведена је на једног или евентуално два маскирана мушкарца, углавном рођака или комшија који су посећивали куће до иза Другог светског рата, а потом је овај обичај потпуно ишчезао из праксе. Огрнут је крзненим капутом или опаклијом окренутим наопако, носи једно звоно окачено о врат, око струка висе прапорци или мања звона и клепетуше, испод опаклије је у чојаном оделу, има ткану торбу са слаткишима као даровима за децу и штап којим с времена на време замахује када уђе у кућу.

„Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од којих ме задахњује мирис на чистоћу и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана...” Као у приповеци Боре Станковића, у многим домовима свануће Божићно јутро, дан најрадоснијег хришћанског празника, када ће се неки можда поновити новим ципелама, јер ваља се, кажу, за Божић поновити, домаћини ће испунити собу мирисом тамјана, док ће се домаћице потрудити да кућа „блиста”, а трпеза буде богата. Многобројни обичаји којима се прославља дан Христовог рођења, 7. јануар по грегоријанском, односно 25. децембар по јулијанском календару, чувају се вековима, па иако модерно време оставља на њима свој траг, циљ им је исти: да година буде родна, чељад здрава, да домаћинство расте и да се радост, светлост и чудо Божића пренесу на све дане у години.
Прослављање Божића почиње дан пре Христовог рођења – на Бадњи дан. Назив се доводи у везу са старословенским глаголом бад који значи бдети, а да је бдења у ишчекивању Христовог рођења и било, потврђују поједини записи етнолога који сведоче о томе да је уочи Божића мало ко спавао. Већина обичаја везана је за вече, домаћини су понегде ноћу чували бадњак који се палио на огњу, а домаћице су биле на опрезу јер је положајник могао да дође и одмах после поноћи.

Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.
Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.