Јуче и данас

Возу на прузи Суботица - Београд данас је потребно једнако времена да пређу ту релацију, као и давне 1926. године.
Те године брзи воз на релацији од Суботице до Београда путовао је 3.15 часова, 1985. године два часа, а данас реалацију између та два града преваљује за 3.08 часа, саопштено је из Војвођанског друштва за железницу. У саопштењу, поводом 125 година од проласка првих возова кроз Војводину, наводи да се да српска железница данас касни за европском и светском чак 60 година!
Према проценама овог друштва, бројне закоровљене пруге у Војводини не могу се данас активирати из техничких разлога, јер би њима ''уз ризик" могли да возе само стари шинобуси, и то брзином од једва 40 километара на час.
Први воз из Новог Сада за Земун и из Инђије за Сремску Митровицу кренуо је 1883. године, а тада је изграђено чак 360 километара пруге кроз Војводину.
Срна

Писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија у којем изражава незадовољство што „црквени архијереји нису испунили вољу патријарха Павла и изабрали новог наследника на трону Светог Саве”, према тврдњама наших саговорника, челника Српске православне цркве, није јуче стигло до њих. Ипак, како незванично сазнајемо, већина архијереја добила је писмо владике Григорија, иако они тврде супротно. У Патријаршији кажу да су за цео случај сазнали „само из новина”.
– Нисмо добили никакво писмо владике Григорија и први пут га видимо у новинама. Не знам ни колико је оно аутентично и пре било каквих коментара позваћемо владику да проверимо да ли је те редове заиста он написао и да ли су они веродостојно пренети – изјавио је за наш лист протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ.
Наш саговорник додаје да су челници Цркве у Москви, на сахрани патријарха московског и целе Русије Алексија Другог, и да ће сачекати да се они врате и тек онда проверити с владиком Григоријем о чему је реч. Епископ рашко-призренски Артемије, епископ врањски Пахомије и епископ шабачки Лаврентије потврдили су нам готово истим речима да писмо нису добили, а поменути текст у новинама „још нису стигли да прочитају”, те стога не могу ништа да коментаришу.

Аустралијски астрономи тврде да је Исус Христ рођен у јуну. Према њиховим прорачунима Витлејемска звезда, коју су три мудраца пратила да би дошла до места на коме је Исус рођен, појавила се 17. јуна две године пре Нове ере, што би значило да се Исус родио у знаку Близанаца.
Група аустралијских астронома трди да би Божић требало да се слави у јуну. Они су израчунали да се баш у том месецу појавила Витлејемску звезда коју су, како пише у Библији, следила три мудраца да би дошла до места на коме је рођен Исус Христ.
Ако се ова теорија покаже тачном, то би значило да се Исус родио у знаку Близанаца.
Истраживачи тврде да је Витлејемска звезда заправо величанствена коњукција две најсветлије планете - Јупитера и Венере.
Аустралијски астроном Дејв Риники користио је сложени рачунарски софтвер да би установио тачну позицију небеских тела и направио мапу ноћног неба које се надвијало изнад Свете земље пре више од 2.000 година.
Током истраживања он је открио да се у време Исусовог рођења догодио спектакуларан астрономски догађај.
Риники сматра да су га мудраци, вероватно, протумачили као знак на који су чекали и кренули за "звездом водиљом" до Христовог родног места у Витлејему, као што је описано у Библији.

У јединој српској цркви на афричком континенту, Свети Тома у Јоханесбургу, до сада је двадесетак Африканаца примило православну веру
Трагична искуства апартхејда у Јужноафричкој Републици учинила су да у нека насеља настањена црнцима ни данас не смеју да зађу белци. Тако је и са појединим предграђима Јоханесбурга. Али, то не важи за српске монахе при храму Светога апостола Томе у Јоханесбургу. Они слободно одлазе и држе часове православне веронауке у школи у Тембиси, као и у црначком насељу Клипфонтен Вју, где у приватној кући веронауци уче све заинтересоване мештане. Црначко становништво, од деце до најстаријих, прима их с радошћу, отворена срца.
Види се то и по томе што мештани ових насеља у све већем броју долазе на богослужења и друга свечарска окупљања у српској цркви.
Десило се тако, пре две године, да за Савиндан Химну Светог Саве, колико је познато, први пут до сада, на југу Африке, поред српске деце, певају и афричка деца из црначког насеља Пхомолонга, из Тембиса, у предграђу Јоханесбурга. У међувремену двадесетак Африканаца, у српској цркви, примило је православну веру. Дошло је и до тога да један Јужноафриканац (Маттхењ Ван Ниекерка) постане православни монах (отац Серафим), први на територији Јужне Африке, који ће монашку службу започети у српској цркви у Јоханесбургу...

Од давнина били су симбол снаге, поноса и богатства – за мачеве се чак и казивало да „истичу чисто срце војника, а потиру грешног нападача”. Колико су се људи заиста везивали за њих говори и то да су се чак и битке водиле око наследства ових оштрица с колена на колено. Стари Римљани су територије освајали спатама и гладијусима, Јапанци већ неколико хиљада година посматрају катане као светиње, Арапи су сабљама димискијама скидали главе противницима, Французи флоретама изазивали супарнике на двобој. А, да ли се ико запитао чиме су се наши преци бранили од Турака?
На ова и још многа питања о сјајним оштрицама одговорио је археолог Марко Алексић у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” објављеној на енглеском језику, а недавно представљеној на српском тржишту. Први пут у једном издању истакнута су налазишта мачева са Балканског полуострва, као и свих земаља бивше Југославије и Панонске низије. По обиму, са више од 400 прикупљених сечива, овај приручник за светску научну јавност представља једну од најширих збирки о типовима средњовековних мачева уопште. За српску културу ова књига је значајна и зато што су у њој прикупљени сви данас познати налази мачева са територије некадашње Србије, што открива нови модел мача – српски ков, али и због тога што поседује евиденцију у којим се музејима они данас чувају.

Патријарх московски и целе Русије Алексеј II преминуо је јутрос у 79. години, изјавио је портпарол московске патријаршије Владимир Вигилонски.
"Патријарх Алексеј је преминуо. То се догодило јутрос", изјавио је Вигилонски, пренео је Итар-тас. Руски патријарх већ дуже време је имао срчане сметње, наводи АФП.  Датум сахране није одређен. Патријарх Алексеј је умро у својој резиденцији у Переделкину, недалеко од Москве, додаје ББЦ.
Смрт патријарха оглашена је звоњавом са звоника свих 600 московских цркава. Звона су звонила у складу с канонима Руске православне цркве, предвиђеним за такве случајеве.
Горбачов и Путин шокирани смрћу патријарха
Бивши совјетски лидер Михаил Горбачов рекао је за ББЦ да је шокиран смрћу руског патријарха Алексеја II.  
Руски премијер Владимир Путин рекао је да је смрт поглавара Руске православне цркве Алексеја Другог "трагични догађај" и "велики губитак" за Русију.
Алексеј Други је приближио православну цркву политичким круговима и био је чест посетилац Кремља а Путин је, као председник, присуствовао кључним церемонијама које је он водио. Премијер Русије Димитриј Медведев одлучио је да се због смрти патријарха из Индије врати у Русију и одложи посету Италији.

У Горњем Милановцу обележена 94. годишњица Сувоборске битке и почетка Рудничке офанзиве српске војске у Првом светском рату.
Полагањем цвећа на споменике војводи Живојину Мишићу и 1.300 каплара, на падинама планине Рудник обележена је годишњица Сувоборске битке.
У селу Бољковци, где је био штаб српске војске и болница, у цркви Светог Николе је одржан парастос српским војницима погинулим у Првом светском рату.
Организатор свечаности је Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.
Војвода Мишић је у Горњем Милановцу пре 94 године издао наредбу о почетку Рудничке офанзиве, која је део Колубарске битке, после које је српска војска протерала аустроугарску армију преко Дрине. Колубарска или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих између војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату. Вођена је 30 дана на фронту од 200 километара. 
Завршена је успешном противофанзивом коју су извеле снаге под вођством генерала Живојина Мишића против бројније и боље опремљене аустроугарске војске у тренутку када је цео свет очекивао вести о капитулацији Краљевине Србије.

Истиче овај рецесијски новембар и као месец деведесетогодишњице окончања Првог светског рата и стварања нових држава Европе на простору поразом нестале Аустроугарске монархије.
Ову годишњицу су уз европско-унијалне обзире славиле и славе земље савезнице из победничке Антанте и тада новостворене земље.
Београд није посебније славио 1. новембар, када га је пре деведесет година ослободила Прва армија генерала Петра Бојовића и када је српска војска и војска југословенских добровољаца, изласком на јужни Јадран и преласком Дрине, Саве и Дунава, започела десетодневно ослобађање свих крајева у којима живе Срби, који ће се завршити српским потписом мира са Мађарском, односно Угарском, јужним делом двоједине краљевине. Овај мир је 11. новембра 1918. са мађарским министром рата у Београду потписао војвода Живојин Мишић, начелник Српске врховне команде, у име савезничког команданта армија Солунског фронта Франшеа д’Епереа.
Србија је 11. новембра, кад и савезници, обележила дан окончања Првог светског рата, али не Мишићевог потписа, већ истодневног главног потписа Петеновог на документу о капитулацији Немачке.
Ова велика годишњица на југословенским просторима обележава се само у Србији.
У Новом Саду је 25. новембра обележена годишњица Велике скупштине од 757 посланика Срба, Буњеваца, Словака, Русина, Шокаца, Хрвата и Немаца из 211 општина Баната, Бачке и Барање, чија је једногласна одлука била: „Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свима словенским, па и несловенским народима који с нама заједно живе.”

Милош Црњански, можда највећи 'мађионичар речи' у нашој књижевности yмро је 30. новембра 1977. године. Ово је текст Милорада Павића преузет из књиге 'Роман као држава и други огледи'.
Смрт Милоша Црњанског
Свако сећање доноси буђење и свако буђење доноси једно сећање. Ако сте довољно брзи можда ћете га ухватити.
Са тим мислима пробудио се Милош Црњански тог дана. Госпа Вида била му је спремила влашки хлеб печен у саксији, али Црњански је био стар и узео је за доручак само један залогај тог хлеба; готово све што је волео да једе било му је одавно забрањено. Сада је већ дуго било много више обеда описаних у његовим књигама но што је њему преостало да окуша. Осећао је да су његове кости изношене и да потичу од неког другог човека, па ипак, као талас који је прешао хиљаду миља носећи своје име да га шапне обали, тако су из његове младости изгубљене у пучинама тишине до њега још увек допирале глади и шапутале своја имена, јер он им је био обала.
У подне сишао је на улицу; падао је уморни снег, путник с далеког неба. Црњански је носио у руци две новчанице и осећао се незаштићен као да сав свет зна шта ће да купи ако се види тај новац стиснут у шаку. Код „Орача" сео је у излог и наручио пасуљ са кобасицом, порцију ћевапчића с луком и чашу вина. Седео је над донетим ручком и гледао. Гледао је кроз време, кроз овај дан у нешто друго иза тог дана, из петка у суботу назирући можда и крајичак недеље. И сећао се да свакој оствареној љубави треба жртвовати две неостварене, јер тада она остварена вреди колико три друге.

Браниоци Кадињаче херојском и легендарном борбом ушли су у најславније странице српске историје. Њихова слава је вечна, а нама остаје да следимо њихову жељу да у својој земљи живимо и стварамо у миру и слободи.
Ово је јуче на историјском брду код Ужица, током комеморације у Меморијалном спомен-комплексу којом је обележена 67. годишњица борбе Радничког батаљона против надмоћнијег окупатора, рекао је министар просвете у Влади Србије Жарко Обрадовић говорећи о значају Кадињаче и нашем данашњем односу према слободарској прошлости.
– Србија је поносна на свој допринос антифашизму, мало земаља у Европи може по томе да се мери с њом. Оптуживати данас Србију за фашизам тешка је и неистинита конструкција оних који фашистички део своје историје желе да прикрију. Ми у Србији градимо такав систем вредности, систем школства, културе у коме однос према антифашизму заузима посебно место. На сваки покушај да се поништи српски антифашизам, који реално има светски и европски значај, целокупно наше друштво, а поготово његов политички и интелектуални део, у обавези је да делује јединствено, одлучно и одмах – истакао је министар Обрадовић.