Јуче и данас

Већ више од тридесет година, сваког октобра, у част Милици Стојадиновић Српкињи, познатој српској песникињи 19. века, одржава се песничка манифестација „Милици у походе“.  Скуп траје неколико дана и има програме у Новом Саду, њеној родној кући у Буковцу и Врднику, месту где је живела. У оквиру програма, додељује се и престижна књижевна награда за поезију „Милица Стојадиновић Српкиња“. На манифестацији се окупљају књижевници, сликари, вајари, читав један свет креативних људи који чувају сећање на ову изузетну личност, песникињу српског романтизма.
Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у сремском селу Буковцу 1830. године. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и учествујући у књижевном животу. Као даровито дете сеоског попа у Врднику, објављивала је песме већ у својој тринаестој години. Од њених песама, објављених у три књиге (1850, 1855, 1869. године), успелије су, према званичној историографији српске књижевости, оне интимнијег карактера. Њена лирика се узима као „основа српског сентиментализма“ и веза српског песништва са Европом тога доба.
Једна од тема песништва Милице Стојадиновић Српкиње била је родољубље и она се њиме бавила на један врло специфичан начин. Од малена васпитавана у националном духу, ова песникиња је у патриотском заносу певала и о Косову “великом гробљу, где је једно пуно славе царство погребено”. Као истински родољуб, поздравила је пламен који је 1848. године захватио целу стару Европу, видећи у њему прву светлост младе слободе и у Србији. Била је поносна на српску прошлост и несрећна због зле судбине српског царства.

Симболично, Нова година представља обнављање живота, а обичаји везани за тај дан вуку корене из далеке прошлости. Слављење одласка старе и доласка нове године је прастари религијски, друштвени и културни образац у скоро свим деловима света.
Историја прослављања Нове године није поуздано утврђена, али се сматра да су Вавилонци то чинили још пре 4.000 година. Римљани су такође славили Нову годину, али се њихов календар мењао са сваким новим владаром све док римски Сенат 153. године пре нове ере није "устоличио" 1. јануар за почетак Нове године.
Немци су, према једном од низа тумачења, први у 16. веку увели обичај кићења јелке. Легенда каже да је кићење започео утемељитељ протестантизма Мартин Лутер. Он је шетајући кроз шуму био задивљен хиљадама звезда које су светлуцале кроз грање јела. Толико је био очаран призором да је одсекао мало дрво и однео га кући својој породици. Да би оживео исту лепоту коју је видео у шуми, закачио је и мале свеће на гранчице.
У Европи и Америци кићење јелке постаје популарно у 18. веку. И данас се широм света, уз пуно буке и помпе, шампањац, размену поклона и ватромет, слави наступајућа година. Неки новогодишњи симболи опстали кроз све цивилизацијске мене.
Један од најатрактивнијих симбола је новогодишња парада, уобичајена код многих народа. Стварање заглушујуће буке које потиче из ритуала терања злих демона, такође се задржало у многим крајевима света - али данас као лупање у лонце и тигање, куцање чашама, звоном звона, бубњевима, сиренама, музиком.

У катедрали светога Николаја у Вашингтону устоличен је нови поглавар Православне цркве у Америци Јона Пафхаузен (49), са титулом архиепископа вашингтонског и њујоршког и митрополита целе Америке и Канаде.
Нови поглавар жели да "оживи веру", понуди наду и визију, саопштила је данас Верска информативна агенција (ВИА) која је навела да је устоличењу присуствовало 300 званица. Како се наводи у саопштењу претходник митрополита Јоне, митрополит Герман, био је принуђен да поднесе оставку због финансијских нерегуларности у цркви, које је он годинама заташкавао, иако нема индиција да је имао личну корист. Православна црква Америке је 1970. од Московске патријаршије добила самосталност.
Митрополит Јона рођен је 1959. године у Чикагу, а крштен у Епископалној цркви. У православље је прешао у 19. години. Богословско образовање стекао је на чувеној православној академији "Свети Владимир" код Њујорка.
Ђакон је постао 1994, исте године и свештеник, а следеће је замонашен у манастиру светога Тихона у Пенсилванији.
Током ове године, јеромонах Јона доживео је у православљу вековима непознат успон, наглашава ВИА. Пролетос је изабран за архимандрита а на заседању Синода 4. септембра изабран је за викарног епископа Форт Ворта, у Тексасу.

У лондонској Краљевској академији уметности отворена је спектакуларна изложба „Византија 330-1453”, на којој је представљено више од три стотине експоната византијске уметности – иконе, минијатурни мозаици,фрагменти и копије фресака, бројни радови у слоновачи, емајлу,злату и сребру.У припремању и организацији изложбе учествовало је осамдесет пет културних институција широм света, укључујући и наш Народни музеј, Музеј примењене уметности и Галерију фресака у Београду.
Изложба под покровитељством принца од Велса, честог посетиоца Свете Горе и добротвора који је уложио позамашна средства за обнову многих православних храмова у свету, наишла је на огромно интересовање и у штампи је окарактерисана као „изложба која проширује свест и видике”. Вековима у западном свету, наиме, влада груба предрасуда о времену Византијског царства као о мрачном периоду људске историје, те је и сама реч „византијски” у енглеском језикупостала синоним за нешто опскурно, тиранију, заверу и догматизам. Томе су допринели многи западни историчари попут Гибона или окорелог атеисте, писца Волтера. Срећом, данас, како у уводу луксузног каталога изложбе пише чувени византолог Сирил Манго – „Оно што се некад звало добом сујеверја, данас се назива добом духовности”.
Кроз тематске одељке сликовито је „дочарана хронолошка прогресија домета, снаге и дуговечности уметничког стваралаштва византијског царства, почевши од оснивања Константинопоља па до освајања града од стране отоманске војске предвођене Мехмедом II.”Иако се цар Константин, наводно, крстио тек на самртној постељи он је утемељивач хришћанства као државне религије.На изложби јеприказан у многим медијима(као ратник, на„београдској”камеји из IV века) а, с разлогом чувена, бронзана глава из београдског Народног музеја у витрини заузима место у једној од централних просторија.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је на Божићном сајму да у "Цркви влада мир јер она има вековно искуство и упркос неспоразумима, увек се враћа свом миру".
Митрополит је после отварања Божићног сајма издаваштва Српске православне цркве рекао да се црквени људи увек враћају "том унутрашњем миру и спокојству - одговорности на коју смо призвани и позвани".
"Као и међу свим људима, и у Цркви се понекад прича више него што је потребно", рекао је Амфилохије и додао да се "онда сви опет врате одговорности једни према другима, одговорности за све људе, јер то је одговорност Цркве".
"Призвани смо сви овим дивним празником Рођења Христовог да се рађамо, узајамно крепимо и будимо једни у другима оно што је право и истинско", поручио је митрополит црногорско-приморски.
Коментаришући недавене сукобе и полемике међу архијерејима, митрополит је рекао да ни у једној породици, па ни у црквеној не тече само мед и млеко јер "где има људи има и неспоразума".

Врховни поглавар Римокатоличке цркве Бенедикт Шеснаести изазвао је контроверзу и праву лавину незадовољства лезбијске и геј популације, као и транссексуалаца, након што је јавности представљена његова празнична посланица централној ватиканској администрацији, познатијој као Курија. Како објављује британски „Гардијан”, папа је у понедељак изјавио да је спасавање човечанства од хомосексуалног понашања исто тако значајно као спасавање тропских шума и оценио је понашање изван традиционалних хетеросексуалних веза као „уништавање Божјег дела”.
У празничном обраћању Курији, понтифекс је, између осталог, истакао да Римокатоличка црква прави разлику између мушкараца и жена као људских бића, и затражио је и од верника да „послушају језик стварања”. Папа је рекао и да је улога цркве да „заштити човека од самоуништења” и да је неопходна „нека врста екологије човека”. „Тропске шуме заслужују нашу заштиту. Али човек, као Божје створење, не заслужује ништа мање”, изјавио је Бенедикт Шеснаести, а преноси британски „Телеграф”. Критиковани су, такође, и транссексуалци. Папа је тако изјавио да „нису људи ти који одлучују ко је мушкарац, а ко жена, него да је то право једино и искључиво Бога”.

Слава је породични празник по коме су Срби јединствени, не само у православном свету. Чин слављења одабраног свеца, једном годишње, надилази сва остала црквена и државна празновања. Очување иконе и славског обреда, за многе породице у Србији јесте знак очувања националне традиције, али и очувања породице.
Слава није гозба, него је: плам славске свеће, поред иконе светитеља; постојаност светачког лика, насликаног, урамљеног; ту је можда из претходних векова, можда је од јуче, али ће опстати све док је домаћин чува и потомак наслеђује.
Из цркве поручују да није богоугодно бити расипник, халапљивац и испијач алкохола, јер слава није пир, није место оговарања и пословних договора, није опрост греха за минулу годину, као што и није доказ домаћиновог угледа то да ли ће позвати десет или триста гостију.
Данас славе министарства, странке, предузећа, болнице, клубови, удружења, банке... Свечар или слављеник, домаћин, верује да ће својим чином, припремом и дочеком гостију, доживети осећај хармоније, склада и душевног мира. Ако се то догоди, слава је успела.
Драгомир Антонић, етнолог и признати познавалац славских обичаја, каже да су последњих деценија измене у слављењу незнатне, да свако троши онолико колико може и да ће васпитана младеж сигурно наставити обичаје, примити икону од оца...

Цар Стефан Душан Немањић био је први и последњи цар у историји Срба.
По лику и делу остао је упамћен под надимком - Силни.
Оправдано!
Стварно је био - Силни.
Шта рећи о владару који је за непуних двадесет и нешто година (1331-1355) издигао српску државу до мере велике и поштоване силе у Европи. Његова моћ се огледала и у томе да је сам подигао прву српску патријаршиу и сам себе прогласио царем.
Можда због тог чина, истина, није успео да уђе у ред светаца, али ће засигурно у српским главама остати упамћен!
Недавно, у Школи лепог понашања, историчар Душан Миловановић одржао је предавање о Цару Душану, и изнео неке историјске чињенице које су познате само стручној јавности, али она шира и знатижељнија остала је, до овог предавања, а сада и текста тих "пикантерија".
У разговору за "Сведок" Душан Миловановић каже:
- На Хиландару је 1347. године боравио Цар Душан Силни. Склањајући се од куге, повео је са собом своју жену, дете и своју свиту. Вођен мишљу да је Света Гора једино тле које молитвом може да се "одбрани" од куге, одлучио је да тамо борави неко време. И стварно, у то време док је куга харала Балканом, Света Гора је била једино место до којег та опака болест није могла да допре.

Свети великомученик Георгије, односно Свети Ђорђе (на иконама најчешће приказан како „убија аждаху“) већ готово месец дана је тема о којој се изјашњавају житељи Новог Сада. Према одлуци локалне власти, грађани ће одлучити да ли ће се Ђурђиц (16. новембар) после „двогодишње традиције“ и надаље празновати као градска слава.
„Питање да ли град Нови Сад треба да има славу и који дан ће се обележавати као слава града излаже се на јавну расправу у трајању од 90 дана, почев од 24. новембра 2008. до 23. фебруара 2009”, каже се у одлуци Градског већа.
У одлуци се истиче да се „јавна расправа одржава сваког радног дана од 9 до 14 часова у просторијама месних заједница у Новом Саду и још 16 насељених места у општини Нови Сад, а заинтересована правна и физичка лица могу у току трајања јавне расправе да дају писане примедбе“.
Осим личног достављања мишљења, став о овом питању могуће је проследити и посредством званичног сајта Новог Сада и бесплатним позивом на телефон 0800–021–021, а градски Контакт центар и самоиницијативно анкетира грађане.
Градско веће је задужило Градску управу за опште послове да му након јавне расправе сачини и достави извештај.

Први пут у Србији отворена изложба "Војвода Петар Бојовић живот и победе", посвећена српском војсковођи у ослободилачким ратовима од 1876. до 1918. године.
У Народном музеју у Чачку, отворена је изложба посвећена обележавању 150 година од рођења војводе Петра Бојовића.
Изложбом се прославља и шест векова од првог писаног помена имена града Чачка.
Изложено је око 200 експоната, фотографија, ордења, признања, повеља, писама, војводине дипломе и војничке униформе. Изложба прати период од рођења војводе Бојовића 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши, па до смрти 1945. године у Београду.
Аутор изложбе историчар Народног музеја у Чачку Радивоје Бојовић рекао је да се изложба о војводи Бојовићу, први пут организује у Србији, а и 90 одсто материјала је први пут изложено.
Бојовић је изложбу припремао од 1984. године када је од војводиних потомака добио прве предмете из његове заоставштине.