Јуче и данас

За старе Римљане јануар је био једанаести месец јер је година до 153. пре Христа почињала 1. марта. На истоку Европе радо је некада назван "вучјим месецом", а на западу континента зимским, леденим или снежним.
Стара словенска имена су му ледник, свечен, зимец, мали божићник, првник, новолетник, средозимен.
За Србе у ранијим вековима јануар је био сечењ, колозег или богојављенски месец. Сматра се да је добро да је јануар јако хладан и снежан, а не благ и мокар.
Током јануара, православна црква после Божића 7. јануара, наредног дана слави Сабор Пресвете Богородице, а дан касније светога првомученика и архиђакона Стефана.
Троструки празник је 14. јануар - Обрезање Господње, свети Василије Велики и Нова година.
Од Божића до Крстовдана, како се у народу назива дан уочи Богојављења, не пости се у среду и петак. Крстовдан је први постан дан после Рођења Христовог.
Богојављење је 19, а свети Јован Крститељ 20. дана по новом календару.
Часне вериге светог апостола Петра су 29. јануара. Тај дан неки славе као крсну славу, док га други поштују због култа који је давно настао у српском народу. У неким крајевима празник називају Јужице и веризице и славе га два дана.

Велики српски владика жички и охридски Николај (Велимировић), оснивач билтена „Свечаника“ („једине српске религиозне библиотеке у свету“) о Божићу 1953. године записао је следећу поуку о најрадоснијем хришћанском празнику:
Христос се роди!
Тако се православни хришћани поздрављају сваког Божића. Христос се роди, и Ваистину се роди!
Једном кад сам на Божић по свршеној литургији, делио нафору и поздрављао сваког са Христос се роди, то је сваки одговарао са Ваистину се роди. Не тако један бата из Баната; него кад га ја поздравих са Христос се роди, он одговори: Ваистину ти погоди! (Тако је, вели обичај у моме крају).
Тако ми говоримо: Христос се роди. Међутим у црквеној катавасији пева се не Христос се роди него Христос се рађа. Правилно је и једно и друго. Христос се родио једном заувек, али Христос се и рађа непрестано. Као што и за сунце говоримо обоје: и родило се и рађа се. Родило се једном заувек кад га је Створитељ упалио као „светло велико“, и рађа се после сваке ноћи на истоку, на почетку новог дана. Сунце је символ Христа, који је назват у светим књигама: Сунце Правде.
После сваке ноћи неправде; рађа се Христос као Сунце Правде; после сваког мрака тираније, рађа се Христос као Сунце Слободе; после сваког мрачног страха од смрти, рађа се Христос као Сунце Живота; после сваког тамног страдања од лажи и насиља, рађа се Христос као Сунце истине и љубави.

За Божић Бату време не постоји, постојао је одувек и постојаће заувек, па за њега не играју улогу генерације већ деца
Божић Бату, који је даровао добру и грдио лошу децу, пре пола века отерали су неки људи, добра вила га је сакрила и после пола века поново се вратио код нас - овако Божић Бату описују данашњи малишани.
Иако је патина заборава покрила сећања на Божић Бату, деца га, ипак, и данас очигледно препознају. Истина, она деца која су га чекала те послератне године одавно више нису деца већ баке и деке, али ту су њихова унучад и праунучад. За Божић Бату време не постоји, постојао је одувек и постојаће заувек, па за њега не играју улогу генерације већ деца.
Др Весна Марјановић, етнолог, из Етнографског музеја у Београду, радећи докторску дисертацију о маскама, била је у прилици да се позабави и Божић Батом који је некада становао у овим нашим крајевима.
- Деца су у ишчекивању дарова које им је свети Никола доносио, стављала своје чарапе у прозоре. На нашим просторима, током времена, група са ликом Николе сведена је на једног или евентуално два маскирана мушкарца, углавном рођака или комшија који су посећивали куће до иза Другог светског рата, а потом је овај обичај потпуно ишчезао из праксе. Огрнут је крзненим капутом или опаклијом окренутим наопако, носи једно звоно окачено о врат, око струка висе прапорци или мања звона и клепетуше, испод опаклије је у чојаном оделу, има ткану торбу са слаткишима као даровима за децу и штап којим с времена на време замахује када уђе у кућу.

„Зора пуца, дан се дани. Прангија одјекује и потреса прозоре. Са улице допире оштар бат нових ципела. Више моје главе, до јастука, поређане хаљине и преобука, од којих ме задахњује мирис на чистоћу и ново. Испод иконе пуцкара кандило, мирис од тамјана собу пуни. А соба топла, орибана, меко намештена и утуткана...” Као у приповеци Боре Станковића, у многим домовима свануће Божићно јутро, дан најрадоснијег хришћанског празника, када ће се неки можда поновити новим ципелама, јер ваља се, кажу, за Божић поновити, домаћини ће испунити собу мирисом тамјана, док ће се домаћице потрудити да кућа „блиста”, а трпеза буде богата. Многобројни обичаји којима се прославља дан Христовог рођења, 7. јануар по грегоријанском, односно 25. децембар по јулијанском календару, чувају се вековима, па иако модерно време оставља на њима свој траг, циљ им је исти: да година буде родна, чељад здрава, да домаћинство расте и да се радост, светлост и чудо Божића пренесу на све дане у години.
Прослављање Божића почиње дан пре Христовог рођења – на Бадњи дан. Назив се доводи у везу са старословенским глаголом бад који значи бдети, а да је бдења у ишчекивању Христовог рођења и било, потврђују поједини записи етнолога који сведоче о томе да је уочи Божића мало ко спавао. Већина обичаја везана је за вече, домаћини су понегде ноћу чували бадњак који се палио на огњу, а домаћице су биле на опрезу јер је положајник могао да дође и одмах после поноћи.

Хици из пиштоља марке „штајер“, којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора. Били су испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића.
Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице. Муњићева је навела да се датум ових убистава и даље узима као почетак устанка, иако га је 9. јула 2001. године републички парламент укинуо као државни празник, што је својеврсна манипулација историјом. Она сматра да Лончар и Браковић нису били издајници српског народа и слуге окупатора, већ прве жртве грађанског рата у Србији.
Богдан Лончар био је рођен 1907. године у Јошани код Удбине, од оца Косте Лончара и мајке Милице, а Војноподофицирску школу у Сремској Каменици завршио 1935. године, као први у рангу. Касније је радио у канцеларији првог краљевог ађутанта у Старом двору, да би после слома Југославије у кратком априлском рату 1941. године, са породицом избегао у Мачвански Причиновић код Шапца. Затим је по наређењу преузео жандармеријску станицу у Завлаци код Крупња, у којој је радио заједно са капларом Миленком Браковићем, рођеним 1907. године у селу Доња Врбава код Горњег Милановца, од оца Косте Браковића и мајке Јованке.

Већ више од тридесет година, сваког октобра, у част Милици Стојадиновић Српкињи, познатој српској песникињи 19. века, одржава се песничка манифестација „Милици у походе“.  Скуп траје неколико дана и има програме у Новом Саду, њеној родној кући у Буковцу и Врднику, месту где је живела. У оквиру програма, додељује се и престижна књижевна награда за поезију „Милица Стојадиновић Српкиња“. На манифестацији се окупљају књижевници, сликари, вајари, читав један свет креативних људи који чувају сећање на ову изузетну личност, песникињу српског романтизма.
Милица Стојадиновић Српкиња рођена је у сремском селу Буковцу 1830. године. Образовала се углавном сама, учећи стране језике и учествујући у књижевном животу. Као даровито дете сеоског попа у Врднику, објављивала је песме већ у својој тринаестој години. Од њених песама, објављених у три књиге (1850, 1855, 1869. године), успелије су, према званичној историографији српске књижевости, оне интимнијег карактера. Њена лирика се узима као „основа српског сентиментализма“ и веза српског песништва са Европом тога доба.
Једна од тема песништва Милице Стојадиновић Српкиње била је родољубље и она се њиме бавила на један врло специфичан начин. Од малена васпитавана у националном духу, ова песникиња је у патриотском заносу певала и о Косову “великом гробљу, где је једно пуно славе царство погребено”. Као истински родољуб, поздравила је пламен који је 1848. године захватио целу стару Европу, видећи у њему прву светлост младе слободе и у Србији. Била је поносна на српску прошлост и несрећна због зле судбине српског царства.

Симболично, Нова година представља обнављање живота, а обичаји везани за тај дан вуку корене из далеке прошлости. Слављење одласка старе и доласка нове године је прастари религијски, друштвени и културни образац у скоро свим деловима света.
Историја прослављања Нове године није поуздано утврђена, али се сматра да су Вавилонци то чинили још пре 4.000 година. Римљани су такође славили Нову годину, али се њихов календар мењао са сваким новим владаром све док римски Сенат 153. године пре нове ере није "устоличио" 1. јануар за почетак Нове године.
Немци су, према једном од низа тумачења, први у 16. веку увели обичај кићења јелке. Легенда каже да је кићење започео утемељитељ протестантизма Мартин Лутер. Он је шетајући кроз шуму био задивљен хиљадама звезда које су светлуцале кроз грање јела. Толико је био очаран призором да је одсекао мало дрво и однео га кући својој породици. Да би оживео исту лепоту коју је видео у шуми, закачио је и мале свеће на гранчице.
У Европи и Америци кићење јелке постаје популарно у 18. веку. И данас се широм света, уз пуно буке и помпе, шампањац, размену поклона и ватромет, слави наступајућа година. Неки новогодишњи симболи опстали кроз све цивилизацијске мене.
Један од најатрактивнијих симбола је новогодишња парада, уобичајена код многих народа. Стварање заглушујуће буке које потиче из ритуала терања злих демона, такође се задржало у многим крајевима света - али данас као лупање у лонце и тигање, куцање чашама, звоном звона, бубњевима, сиренама, музиком.

У катедрали светога Николаја у Вашингтону устоличен је нови поглавар Православне цркве у Америци Јона Пафхаузен (49), са титулом архиепископа вашингтонског и њујоршког и митрополита целе Америке и Канаде.
Нови поглавар жели да "оживи веру", понуди наду и визију, саопштила је данас Верска информативна агенција (ВИА) која је навела да је устоличењу присуствовало 300 званица. Како се наводи у саопштењу претходник митрополита Јоне, митрополит Герман, био је принуђен да поднесе оставку због финансијских нерегуларности у цркви, које је он годинама заташкавао, иако нема индиција да је имао личну корист. Православна црква Америке је 1970. од Московске патријаршије добила самосталност.
Митрополит Јона рођен је 1959. године у Чикагу, а крштен у Епископалној цркви. У православље је прешао у 19. години. Богословско образовање стекао је на чувеној православној академији "Свети Владимир" код Њујорка.
Ђакон је постао 1994, исте године и свештеник, а следеће је замонашен у манастиру светога Тихона у Пенсилванији.
Током ове године, јеромонах Јона доживео је у православљу вековима непознат успон, наглашава ВИА. Пролетос је изабран за архимандрита а на заседању Синода 4. септембра изабран је за викарног епископа Форт Ворта, у Тексасу.

У лондонској Краљевској академији уметности отворена је спектакуларна изложба „Византија 330-1453”, на којој је представљено више од три стотине експоната византијске уметности – иконе, минијатурни мозаици,фрагменти и копије фресака, бројни радови у слоновачи, емајлу,злату и сребру.У припремању и организацији изложбе учествовало је осамдесет пет културних институција широм света, укључујући и наш Народни музеј, Музеј примењене уметности и Галерију фресака у Београду.
Изложба под покровитељством принца од Велса, честог посетиоца Свете Горе и добротвора који је уложио позамашна средства за обнову многих православних храмова у свету, наишла је на огромно интересовање и у штампи је окарактерисана као „изложба која проширује свест и видике”. Вековима у западном свету, наиме, влада груба предрасуда о времену Византијског царства као о мрачном периоду људске историје, те је и сама реч „византијски” у енглеском језикупостала синоним за нешто опскурно, тиранију, заверу и догматизам. Томе су допринели многи западни историчари попут Гибона или окорелог атеисте, писца Волтера. Срећом, данас, како у уводу луксузног каталога изложбе пише чувени византолог Сирил Манго – „Оно што се некад звало добом сујеверја, данас се назива добом духовности”.
Кроз тематске одељке сликовито је „дочарана хронолошка прогресија домета, снаге и дуговечности уметничког стваралаштва византијског царства, почевши од оснивања Константинопоља па до освајања града од стране отоманске војске предвођене Мехмедом II.”Иако се цар Константин, наводно, крстио тек на самртној постељи он је утемељивач хришћанства као државне религије.На изложби јеприказан у многим медијима(као ратник, на„београдској”камеји из IV века) а, с разлогом чувена, бронзана глава из београдског Народног музеја у витрини заузима место у једној од централних просторија.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао је на Божићном сајму да у "Цркви влада мир јер она има вековно искуство и упркос неспоразумима, увек се враћа свом миру".
Митрополит је после отварања Божићног сајма издаваштва Српске православне цркве рекао да се црквени људи увек враћају "том унутрашњем миру и спокојству - одговорности на коју смо призвани и позвани".
"Као и међу свим људима, и у Цркви се понекад прича више него што је потребно", рекао је Амфилохије и додао да се "онда сви опет врате одговорности једни према другима, одговорности за све људе, јер то је одговорност Цркве".
"Призвани смо сви овим дивним празником Рођења Христовог да се рађамо, узајамно крепимо и будимо једни у другима оно што је право и истинско", поручио је митрополит црногорско-приморски.
Коментаришући недавене сукобе и полемике међу архијерејима, митрополит је рекао да ни у једној породици, па ни у црквеној не тече само мед и млеко јер "где има људи има и неспоразума".