„По традицији, слава се наслеђује, а не дели. Док је отац жив, син (или синови) не преузимају славу него је славе са оцем. Преузимање славе за живота оца значи да се породица и формално поделила. Када отац умре, синови преузимају славу. Годину дана после очеве смрти слава се држи у породичном кругу, без гостију и великог весеља. Ту се обичаји донекле разликују од црквеног тумачења по коме сваки син може да слави чим заснују сопствено домаћинство.
За свећење водице потребно је припремити: чинију са водом, букет босиљка, мању свећу. Може се припремити и кадионица са жаром, тамјан и списак укућана, мада у градовима свештеник све то већ носи са собом. Потребно је да на обреду освећења водице буду присутни сви укућани. Зато свештеник, бар дан раније, заказује долазак.
Сваки православни дом има икону своје крсне славе. Поставља се у најсвечанијој просторији, увек на источном зиду... За славу се купује већа свећа, по могућству од чистог воска, најчешће дужине око 50 сантиметара.
Данашњи обред резања славског колача саставио је 1862. године српски митрополит Михаило. Колач се рано ујутру носи код свог пароха, у храм коме свечар припада. Носи се још мања чинија са житом, мала свећа и боца црног вина. Обичај је да се свештеник и помоћник дарују неком сумом новца.
Како се позива на славу? Објашњава Драгомир Антонић: „Некад се на славу позивало лично. Данас се то чини писмом или телефоном (догађа се и електронском поштом). Десетак дана пред славу домаћин позове пријатеље, подсети их када је слава и замоли их да дођу. Данас је обичај да домаћин каже и када очекује госте; у време ручка или вечере. Задржао се и обичај: на славу се не позива. У том случају гост долази измећу ручка и вечере, честита и бива послужен житом, пићем, колачима и кафом. Задржава се око пола сата.
Православни обичај налаже да је за славу неопходно имати: икону, свећу, колач, жито и вино... Све остало спада у гозбу. А то је посебно поглавље...
Мада период српских слава траје од Митровдана до Ђурђевдана, тек се око Никољдана понајвише примети славска „грозница” и потрошачка помама, упркос штедњи.
Славе су понекад и замене за вечерње седељке, чајанке или теревенке. Зарадили су и цвећари и свећари (произвођачи и продавци свећа); свештеници и помоћници, посластичари и пекари; рибари и винари, угоститељи и рекламери; свима добро.
Милорад Ћириловић