Јуче и данас

Домаћег рокенрола не би било да на почетку није био Никола Караклајић. Увео је рокенрол у наш медијски завичај. Иза њега остаје највеће освајање шездесетих: „Музички аутомат”, „Састанак у девет и пет” и „Вече уз радио” на Радио Београду, „Џубокс” као први музички месечник, не Југославије већ Европе, и „Концерт за млади луди свет”, прва светска ТВ емисија за коју су снимани посебни филмови, баш за сваку песму. То ће се осам година касније назвати видео спот.
Његово место и све заслуге тек ће морати да буду процењене, али су свакако много значајније него што стоји у званичној верзији.
Диск-џокеји били су ти чаробњаци који су нас преводили преко огромног звезданог моста, од стварности ка сну. Они су се кретали у галаксијама, међу Ленонима, Џегерима, Диланима, Адамоима и Хендриксима, командовали незнаним метеорима, стално осећали њихов сјај, а нама се обраћали, један на један, разумљивим језиком. Они с оне, а ми с ове стране старог радио-апарата.

У Лазаревцу је поводом 94. годишњице Колубарске битке, једне од највећих и најзначајнијих битака војске Краљевине Србије у Првом светском рату, одржана централна манифестација. 
Највећа савезничка победа
Колубарска или Сувоборска битка једна је од највећих и најзначајнијих битака војске Краљевине Србије и Аустро-Угарске у Првом светском рату.
Битка је трајала 30 дана, на фронту од 200 километара, а окончана је успешном противофанзивом српских снага под командом генерала Живојина Мишића, против бројније и немерљиво боље опремљене аустроугарске војске, када је цео свет очекивао вести о капитулацији Србије.
У Колубарској бици погинуло је 22.000 војника Србије и 27.216 непријатељских војника и подофицира, као и 1.080 официра балканске војске Аустро-Угарске монархије.
Колубарска битка није само највећа савезничка победа већ је и уџбенички пример вештог стратегијског деловања малобројније и слабије опремљене оружане силе, која је из дефанзиве успела да ток борби преусмери у брзу и изненадну офанзивну акцију.
Изузетне заслуге за победу имао је генерал Живојин Мишић, унапређен после битке у чин војводе. Његова Прва армија је између 29. новембра и 2. децембра 1914. (стари календар) извршила одлучујући пробој на Сувобору.

У плејади српских хероина које су учествовале у ослободилачким ратовима у првој половини прошлог века једно од најсветлијих места припада, свакако, Јелени Шаулић Бојовић – учитељици, неустрашивој комиткињи и војвоткињи, учесници Топличког устанка 1917. године, која се потом истакла у пружању отпора аустроугарском окупатору у дурмиторском крају. Успомена на храброст ове жене у њеном завичају живи до данашњих дана.
Рођена је 1896. године, у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађа од петоро деце свештеника Перка Шаулића, а одрасла у Медвеђи, где се њен отац преселио с породицом, због – како је остало забележено – несугласица са црногорским књажевским двором.
Према казивању публицисте Ђорђија Остојића из Пљеваља, који се годинама посебно бави истраживањем добровољачког покрета, Јелена се одликовала необичном бистрином ума и најлепшим врлинама, па је у рекордно кратком року завршила учитељску школу. Међутим, уместо подучавања ђака, прихватила се пушке и са оцем Перком придружила устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини, дабрани српску нејач Топлице и Јабланице од терора бугарског окупатора.
– Као борац Гајтанског одреда била је неустрашива и надасве вешта у руковању оружјем, а посебно је као бомбаш била страх и трепет за непријатеље. Њено јунаштво и подвизи соколили су добровољце да издрже, а народу тог дела Србије уливали су веру да је могућ отпор бугарском окупатору – каже за „Политику” Ђорђије Остојић.

Српска православна црква и њени верници славе празник светог Андреја Првозваног, првог следбеника и првог апостола Христовог, који је страдао на крсту због оданости новозаветној вери.
Светог Андреја Првозваног као свог заштитника прославља и дом Карађорђевића. Тим поводм престолонаследник Александар посетио је Његову светост патријарха Павла, који се опоравља на Војно-медицинској академији.
Слава Карађорђевића од Првог српског устанка
Породица Карађорђевић овај празник обележава од времена Првог српског устанка, а увео га је вожд Карађорђе који је до тада славио светог Климента.
Карађорђе се заветовао светом Андреју 1806. године, после ослобођења Београда од турске власти.

Дaнас се обележава 50.година од смрти великана науке Милутина Миланковића, познатог српског геофизичара, климатолога, астронома и аутора најпрецизнијег астрономског календара на свету. Миланковић одлуком НАСЕ у петнаест најзначајних научника света. 
Грађевински факултет у Београду обележава 50. годишњицу од смрти великана науке 20. века, грађевинског инжењера, доктора техничких наука, академика, професора Београдског универзитета и потпредседника Српске академије наука и уметности.
Милутин Миланковић је творац нове методологије у климатологији, аутор најпрецизнијег астрономског календара и неимар многих значајних грађевинских објеката у свету и Србији. Математички је објаснио настанак ледених доба. Оснивач је катедре за небеску механику на Београдском универзитету.
Скуп на Грађевинском факултету у Београду организује Удружење грађана које носи име нашег славног научника.
О Миланковићу ће говорити академик Милева Првановић, професори Драгослав Шумарац, Зоран Стевановић, Александар Трифони и доктор Велибор Шотра.
На скупу ће бити приказани инсерти из ТВ серије о Милутину Миланковићу, чије је снимање у току.

Возу на прузи Суботица - Београд данас је потребно једнако времена да пређу ту релацију, као и давне 1926. године.
Те године брзи воз на релацији од Суботице до Београда путовао је 3.15 часова, 1985. године два часа, а данас реалацију између та два града преваљује за 3.08 часа, саопштено је из Војвођанског друштва за железницу. У саопштењу, поводом 125 година од проласка првих возова кроз Војводину, наводи да се да српска железница данас касни за европском и светском чак 60 година!
Према проценама овог друштва, бројне закоровљене пруге у Војводини не могу се данас активирати из техничких разлога, јер би њима ''уз ризик" могли да возе само стари шинобуси, и то брзином од једва 40 километара на час.
Први воз из Новог Сада за Земун и из Инђије за Сремску Митровицу кренуо је 1883. године, а тада је изграђено чак 360 километара пруге кроз Војводину.
Срна

Писмо епископа захумско-херцеговачког Григорија у којем изражава незадовољство што „црквени архијереји нису испунили вољу патријарха Павла и изабрали новог наследника на трону Светог Саве”, према тврдњама наших саговорника, челника Српске православне цркве, није јуче стигло до њих. Ипак, како незванично сазнајемо, већина архијереја добила је писмо владике Григорија, иако они тврде супротно. У Патријаршији кажу да су за цео случај сазнали „само из новина”.
– Нисмо добили никакво писмо владике Григорија и први пут га видимо у новинама. Не знам ни колико је оно аутентично и пре било каквих коментара позваћемо владику да проверимо да ли је те редове заиста он написао и да ли су они веродостојно пренети – изјавио је за наш лист протојереј-ставрофор Саво Јовић, главни секретар Светог архијерејског синода СПЦ.
Наш саговорник додаје да су челници Цркве у Москви, на сахрани патријарха московског и целе Русије Алексија Другог, и да ће сачекати да се они врате и тек онда проверити с владиком Григоријем о чему је реч. Епископ рашко-призренски Артемије, епископ врањски Пахомије и епископ шабачки Лаврентије потврдили су нам готово истим речима да писмо нису добили, а поменути текст у новинама „још нису стигли да прочитају”, те стога не могу ништа да коментаришу.

Аустралијски астрономи тврде да је Исус Христ рођен у јуну. Према њиховим прорачунима Витлејемска звезда, коју су три мудраца пратила да би дошла до места на коме је Исус рођен, појавила се 17. јуна две године пре Нове ере, што би значило да се Исус родио у знаку Близанаца.
Група аустралијских астронома трди да би Божић требало да се слави у јуну. Они су израчунали да се баш у том месецу појавила Витлејемску звезда коју су, како пише у Библији, следила три мудраца да би дошла до места на коме је рођен Исус Христ.
Ако се ова теорија покаже тачном, то би значило да се Исус родио у знаку Близанаца.
Истраживачи тврде да је Витлејемска звезда заправо величанствена коњукција две најсветлије планете - Јупитера и Венере.
Аустралијски астроном Дејв Риники користио је сложени рачунарски софтвер да би установио тачну позицију небеских тела и направио мапу ноћног неба које се надвијало изнад Свете земље пре више од 2.000 година.
Током истраживања он је открио да се у време Исусовог рођења догодио спектакуларан астрономски догађај.
Риники сматра да су га мудраци, вероватно, протумачили као знак на који су чекали и кренули за "звездом водиљом" до Христовог родног места у Витлејему, као што је описано у Библији.

У јединој српској цркви на афричком континенту, Свети Тома у Јоханесбургу, до сада је двадесетак Африканаца примило православну веру
Трагична искуства апартхејда у Јужноафричкој Републици учинила су да у нека насеља настањена црнцима ни данас не смеју да зађу белци. Тако је и са појединим предграђима Јоханесбурга. Али, то не важи за српске монахе при храму Светога апостола Томе у Јоханесбургу. Они слободно одлазе и држе часове православне веронауке у школи у Тембиси, као и у црначком насељу Клипфонтен Вју, где у приватној кући веронауци уче све заинтересоване мештане. Црначко становништво, од деце до најстаријих, прима их с радошћу, отворена срца.
Види се то и по томе што мештани ових насеља у све већем броју долазе на богослужења и друга свечарска окупљања у српској цркви.
Десило се тако, пре две године, да за Савиндан Химну Светог Саве, колико је познато, први пут до сада, на југу Африке, поред српске деце, певају и афричка деца из црначког насеља Пхомолонга, из Тембиса, у предграђу Јоханесбурга. У међувремену двадесетак Африканаца, у српској цркви, примило је православну веру. Дошло је и до тога да један Јужноафриканац (Маттхењ Ван Ниекерка) постане православни монах (отац Серафим), први на територији Јужне Африке, који ће монашку службу започети у српској цркви у Јоханесбургу...

Од давнина били су симбол снаге, поноса и богатства – за мачеве се чак и казивало да „истичу чисто срце војника, а потиру грешног нападача”. Колико су се људи заиста везивали за њих говори и то да су се чак и битке водиле око наследства ових оштрица с колена на колено. Стари Римљани су територије освајали спатама и гладијусима, Јапанци већ неколико хиљада година посматрају катане као светиње, Арапи су сабљама димискијама скидали главе противницима, Французи флоретама изазивали супарнике на двобој. А, да ли се ико запитао чиме су се наши преци бранили од Турака?
На ова и још многа питања о сјајним оштрицама одговорио је археолог Марко Алексић у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” објављеној на енглеском језику, а недавно представљеној на српском тржишту. Први пут у једном издању истакнута су налазишта мачева са Балканског полуострва, као и свих земаља бивше Југославије и Панонске низије. По обиму, са више од 400 прикупљених сечива, овај приручник за светску научну јавност представља једну од најширих збирки о типовима средњовековних мачева уопште. За српску културу ова књига је значајна и зато што су у њој прикупљени сви данас познати налази мачева са територије некадашње Србије, што открива нови модел мача – српски ков, али и због тога што поседује евиденцију у којим се музејима они данас чувају.