Јуче и данас

Српска православна црква и верници славе Света три јерарха, празник васељенских хришћанских учитеља, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, чија су теолошка учења обележила византијску цркву 11. века.
Српска православна црква и верници славе празник васељенских хришћанских учитеља, Света три јерарха.
Три васељенска учитеља, који су својим умом, образовањем и начином проповедања хришћанства превазишли своје савременике и које је Црква сврстала у ред светих, били су тема великих богословских спорова, који су окончани 1084. године установљењем заједничког празника, у време цара Алексија и Комнена.
У јавним богословским расправама једни су уздизали Василија због његове чистоте и храбрости, други Григорија због недостижне висине у богословљу, а трећи Златоустог због чудесне слаткоречивости и јасноће у проповедању хришћанске вере.
Према предању, светитељи су се јавили у сну епископу евхаирском Јовану, прво сваки засебно, а онда заједно, поручивши му да су "једно у бога", да у њима нема ништа противречно и саветујући га да им напише заједничку литургију и одреди заједнички празник.

Ми, свештеници и делегати 27. годишње Скупштине Епархије канадске, сабрани у манастиру Светог Преображења у Милтону, Онтарио, Канада, од 6. до 8. фебруара 2009, на челу са нашим архипастиром Његовим Преосвештенством Г. Георгијем, упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу и свим члановима Светог архијерејског сабора Српске паравославне цркве.
Молећи се за духовну и телесну крепост нашег светог Патријарха, позивамо све архијереје Српске цркве да све разлике у мишљењима решавају саборно, уз присуство Духа Светога, а не естрадно, на начин који даје повода за организоване медијске нападе на Српску православну цркву као последње упориште духовне светлости и наде за српски народ.
У овом светлу гледамо и на решење неких актуелних питања у Цркви данас, пре свега на питање богослужбеног поретка. Тражимо да се постојећа саборска одлука доследно поштује.
Тражимо да се престане и са исхитреним потезима ка екуменизму, ван саборног живота Православне цркве. Још једном понављамо да екуменизам видимо као сведочење наше Православне вере пред другим, неправославним црквама, а не као саживљавање или потчињавање Православне цркве некој другој црквеној деноминацији.
Са згражавањем и негодовањем гледамо на гажење свих правних норми и конвенција којима су српски Косово и Метохија насилно одузети од српског народа и српске државе, и нелегално и нелегитимно проглашена квази-држава Косово. Позивамо српски народ Косова и Метохије - мученике и баштинике најсветијег српског завета - да одоли свим невољама и насиљима, и да за целокупно Српство сведоче право на трајање и опстанак на тим светим просторима – основу Српске цркве и државе.

Торонто/Манастир Милтон
7. фебруара 2009.
На предлог Одбора за поздраве и резолуције 27. годишње скупштине Епархије канадске, Скупштина акламацијом усваја Педставку епархијске скупштине Влади Србије поводом деловања Министарства за дијаспору:
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Б Е О Г Р А Д
Упућујући вам поздраве са 27. годишње скупштине Српске православне епархије канадске, ми, представници свих парохија које чине тело Српске цркве у Канади – свештеници, председници и делегати црквено-школских општина Епархије – окупљени у Манастиру Светог Преображења у Милтону, Онтарио, на челу са својим архипастиром, Епископом канадским Г. Георгијем, достављамо ову Представку, која се односи на деловање Министарства за дијаспору, усвојену, једногласно, на овом скупу, 7. фебруара 2009. године.
ПРЕДСТАВКА 27. ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ ПОВОДОМ НАЦРТА ЗАКОНА O ДИЈАСПОРИ И ДЕЛОВАЊА МИНИСТАРСТВА ЗА ДИЈАСПОРУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Поводом Нацрта закона о дијаспори, достављеног на преко стотину адреса организација и појединаца који чине саставни део овога скупа, а поводом  саопштења за медије министра Срђана Срећковића, датог одмах после завршетка јавне расправе о овом Закону, у име свих верника Српске православне цркве у Канади, изражавамо најоштрије противљење појединим решењима у Нацрту.
Као највише законодавно тело Српске православне цркве у Канади, имамо обавезу да, добронамерно и јасно, укажемо на недопустиве пропусте у предложеном Закону, али и на свеукупно незналачко и некоректно понашање Министарства, од његовог формирања до данас. Напомињемо да смо већи део примедби које се односе на Нацрт закона, на позив Министарства,  преко нашег Епархијског савета, благовремено, упутили. Жао нам је што видимо да се преко наших приговора и апела, и поред тврдње о постојању демократичности процеса, прешло, као да нису изречени, и то већ дан након истека рока за приспеће примедби и сугестија на Нацрт. Tо је видљиво из већ поменуте изјаве надлежног Mинистра.

У Ваљеву пре 120 година
Успомена на српске великане, која као кандило засија над годинама њиховог спомена у Српству, разбија вео заборава. И ове године, лета Господњег 2005, сећамо се годишњице оних српских књижевника које смо у младости читали и заволели; годишњице великог Ваљевца, песника и путописца чика-Љубе Ненадовића (1826-1895-2005) и тужног спомена на српског приповедача и боема Јанка Веселиновића (1862-1905-2005). У памети нам је остало записано да је прошло од земне смрти и једног и другог српског великана много година - незаборава; Чика-Љуба Ненадовић је преминуо пре равно 110 година, а Јанко једну деценију касније од њега и управо ове године истекао је тачно један век од његове преране смрти: у 43. години живота.
Чика Љуба је у старости најрадије обитавао у Ваљеву и Бранковини, а Јанко, рођен у Мачви, учитељевао је у Свилеуви (1881-1883; 1886-1888), па у Коцељеви, Шапцу, да се затим упути у боемски Београд где је живео последњих петнаестак година, до саме смрти. Данашњи читалац њихових дела можда ће се кадгод и запитати: да ли су се, неком приликом, срели и кад је то и где било? Једно писмо из Јанкове преписке које ми је случајно дошло до руку, даје нам потврдан одговор.

Данас се навршава 67 година од усташког покоља више од 2 300 Срба из Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац код Бањалуке. У спомен цркви Светог великомученика Георгија у Дракулићу сутра ће бити света литургија, као знак сећања на убијене Србе, после чега ће код Спомен-костурнице у Дракулићу бити служен парастос невиним српским жртвама усташког покоља.
Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године у овим бањалучким селима убиле више од 2 300 Срба, укључујући и 551 дете.
Покољ је организовао усташки командант за такозану "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је после тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван "фра дијаволо".
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног "Тјелесног здруга" уз помоћ бањалучких усташа.

„Владимир Варићак био је права срећна звезда Миланковићевог живота. Ако се у средишту његовог душевног живота налази мајка Јелисавета, у основи интелектуалног успона је његов учитељ, Владимир Варићак, који је дошао као наставник математике у реалку у Осеку”, пише Александар Петровић у најновијој књизи посвећеној животу и делу великог научника „Циклуси и записи: opus solis Милутина Миланковића”, која се ових дана појавила у издању Српске академије наука и уметности.
Подсећајући да је главни јунак одмалена припреман да буде „радан, умерен, стрпљив”, што је започео рано умрли дечаков отац Милан, близак идејама Светозара Милетића, угледајући се на поуке из „Емила” Жан-Жака Русоа, писац надахнутог научно личног животописа подсећа да је „диван стицај околности или промисао” учинио да се будући великан обре у јединој генерацији коју је Владимир Варићак водио до саме матуре.
Учионица без зидова
Сусрет с наставником с докторским звањем, који је у пристиглом средњошколцу препознао математички дар, Милутин Миланковић означава пресудним за свој будући научнички узлет, што искрено исповеда у „Успоменама, доживљајима и сазнањима”:
„Варићак је имао на мене највећи утицај од свих мојих наставника. Он је пронашао у мени моје стварне способности и развио их с пуно љубави и труда...

На данашњи дан пре десет година, у дворцу Рамбује код Париза, почела је мировна конференција о Косову, на којој су учествовали представници власти у Србији и косовских Албанаца, уз присуство међународних званичника.
Конференција, која је трајала 17 дана, завршена је неуспехом, а међународна Контакт група је одлучила да се преговори делегација Владе Србије и косовских Албанаца о решењу косовске кризе наставе 15. марта у Паризу.
Шеф делегације Владе Србије на преговорима о Косову Ратко Марковић изјавио је тада да састанак у Рамбујеу „није дао резултате, јер се није пошло од темеља, већ од крова”.
Он је даље ракао да је састанак у Рамбујеу био састанак на коме се делегације две стране, које је требало да разговарају и постигну споразум, „никада нису састале, да правила за рад састанка никада нису утврђена и да је резултирао у изјави, а не у споразуму, како уобичајено резултирају такви састанци”.
Делегација косовских Албанаца прихватила је у начелу предлог споразума о решењу косовске кризе који је предложила Контакт група.

Црвени крст Србије, чијим посредством су само у протекле две деценије најугроженијим категоријама становништва допремљене стотине хиљада тона хуманитарне помоћи, обележава 133. годишњицу постојања.
Кроз мрежу Црвеног крста Србије, који има око 183 подручних канцеларија у којима је запослено 700 професионалаца и 60.000 волонтера, од почетка деведестих до 2004. године дистрибуирано је 650.000 тона хуманитарне помоћи.
Помоћ је стизала од међународних организација, а 1999. године и 2000. године у Србији је било више од милион корисника помоћи Црвеног крста.
Поред помоћи у несрећама, изазваним природним или људским фактором, спроводе се програми бриге о старима, превенције туберкулозе у одређеним срединама, акције добровољног давања крви и многе друге здравствено превентивне активности.
Примарни циљ - помоћ Србима на Косову и Метохији
Црвени крст Србије је основан 1876. године, на иницијативу војног лекара Владана Ђорђевића, ради збрињавања избеглице које су долазиле у Србију због Херцеговачког устанка, а и данас је примарни циљ те организације да помогне жртвама једног конфликта - Србима на Косову и Метохији.

Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
Споменик је откривен 1939. Рад је вајара Ивана Мештровића. Конципиран је као монументални јавни споменик, лоциран на централном делу Трга слободе у Новом Саду. Посвећен је Светозару Милетићу, значајној политичкој личности српског народа у Хабсбуршкој монархији друге половине XIX века, адвокату, писцу бројних чланака револуционарног духа и републиканских тежњи, градоначелнику Новог Сада у два наврата.
Милетић је приказан у натприродној величини, гологлав, са пелерином и уздигнутом десном руком. Фигура је изливена у бронзи и постављена на четвртасти постамент од сивог гранита. У реализацији је наглашена смирена статичка монументалност, поједностављена стилизација, промишљен став и пројекција у простору, уз запостављање реалистичких детаља да би се добило на јединствености и целовитости утиска.
Споменик је био уклоњен са Трга за време окупације, на иницијативу историчара Васе Стајића враћен је 1944, али на постаменту нижем од оригиналног.

Избор митрополита смољенског и калињинградског Кирила за новог (шеснаестог по реду) патријарха московског и целе Русије никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог (5. децембра), написао је коментатор московског листа „Независимаја газета”. Победа митрополита Кирила на Помесном сабору РПЦ, одржаном у Москви у уторак, 27. јануара, била је убедљива. Са 508 гласова далеко је превазишао јединог конкурента, митрополита калушког и боровског Климента, којем је поверење указало 169 учесника.
На сам дан избора, на икони „Омекшавање злих срца”, која се налази у московском Преобреженском храму Катедралног сабора, указала се маслинаста роса. Ово је протумачено као веома добар знак.
Нови руски патријарх потиче из свештеничке породице. Родио се 20. новембра 1946. у Лењинграду под именом Владимир Михаилович Гундјаев. Рано се посветио цркви. Још као студент Лењинградске духовне академије учествовао је активно у раду РПЦ. По окончању факултета 1969. и одбране дисертације (1970) наставља рад на академији као професор стипендиста, предавач догматске богословије и помоћник инспектора ЛДА. Исте године је именован за личног секретара митрополита Никодима.