Када је крајем марта 1917. године, ипак, угушен Топлички устанак, Јелена је са оцем Перком и групом четника отишла у Црну Гору, да би се у дурмиторским врлетима придружила комитској чети војводе Бошка Бојовића, која је војевала против аустроугарске солдатеске.
– Бројни примери њених подвига остали су у сећању народа тог дела Црне Горе, а забележени су и у историјским списима. Ова одважна Дурмиторка посебно се истакла у сукобу комита и жандарма на Врелима, у јануару 1918. године. У том обрачуну погинуло је и рањено 97 непријатељских војника, 23 су заробљена, а међу њима и злогласни Осман Јогуница, аустроугарски вакмајстор из Босне, који је осуђен на смрт, а стрељала га је лично Јелена Шаулић – истиче Ђорђије Остојић, наводећи да је, према описима њених савременика, Јелена била крупна црнокоса девојка продорног погледа, оштрог и бритког језика. У Топлици се и данас прича о лепоти ове Дурмиторке, па је остала и узречица – лепа као Јелена Шаулић.
По завршетку Првог светског рата, удала се за војводу Бошка Бојовића, засновала с њим породицу у Пљевљима и као учитељица радила у оближњем селу Отиловићи. Међутим, убрзо се, услед последица војевања и исцрпљујућег комитског живота тешко разболела, и преминула је 21. марта 1921. године. Тек је била закорачила у 26. годину живота. Остала је прича да више од годину дана после њене смрти, у знак жалости, у племену Дробњака, из којег потиче, није било весеља нити су се чуле гусле и песма. Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима.
– Сматрам да је завичај могао да успомену на њу сачува и на примеренији начин него што су то народна предања. Нема данас ниједне јавне установе која носи име ове „српске Јованке Орлеанке”. Тек 2005. Удружење ратника и поштовалаца ратова 1912–1918. године из Пљеваља подигло је достојно спомен-обележје Јелени Шаулић Бојовић, на старом градском гробљу, где је и сахрањена – каже Ђорђије Остојић.
Петко Копривица