Јуче и данас

Србија слави Дан државности и Дан Војске на велики верски празник Сретење, када је пре 205 година почео Први српски устанак за коначно ослобођење од турског ропства, а истог дана 1835. донет први Устав тадашње српске кнежевине.
Устанак је подигнут у Орашцу код Тополе 15. фебруара 1804. године, а непосредан повод била је "сеча кнезова", односно убиство четворице српских првака у јануару, што је изазвала силно огорчење у народу.
Одлука о подизању устанка донета је на великом народном збору у Орашцу 15. фебруара, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић од Турака назван Карађорђе (Црни).
У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија, али раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни када је портин изасланик из Босне, Бећир-паша у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну.
Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против три и по века турске тираније и власти.
У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.

Дан светог Трифуна, кога славе православни хришћани, и светог Валентина, који је део западне традиције, биће обележени данас истовремено као празници заштитника искрене љубави.
Српска православна црква светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску веру, не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и верности које су део хришћанске проповеди. Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и свети Трифун.
У СПЦ кажу да прослава светог Валентина припада више западном маркетингу него истинској вери и да тај начин славља није баш близак нашој и традицији православних народа, већ неком другом духовном простору. Житија и хришћанско страдање оба светитеља нашли су место у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића, према коме је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.
Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна који је "у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија".
Сахрањен је скромно, на сопствени захтев, у селу Кампсади у Фригији, где је рођен.

Требало је да прође 35 година, колико се данас навршава од смрти једног од наших највећих сликара 20. века Петра Лубарде, да би тек сада, стицајем различитих околности, почела да се остварује жеља уметника да његова кућа-атеље, са делима која је поклонио граду, буде доступна јавности.
Члан градске комисије посебно оформљене за оживљавање целокупног пројекта Лубардине куће- легата, конзерватор Мила Поповић-Живанчевић рекла је данас да је управо завршен идејни пројекат, на основу кога ће одмах бити урађен и главни пројекат потпуно руиниране куће. 
После тог посла, повереног Саобраћајном институту ЦИП, одмах би био расписан тендер за извођача радова.
Спољашњи изглед куће остаће аутентичан док комисија разматра и договора се око ентеријера у коме ће бити мањих измена како би он био усклађен и прилагођен условима и потребама које захтева презентација уметничких дела.
Поповић-Живанчевић је напоменула да је током рада на пројекту постигнута пуна сагласност са ЦИП-ом тако што су испоштовани сви услови неопходни како би уметничка дела "живела" у адекватним условима.
"Паралелно радимо на архитектонском пројекту, на припреми материјала за поставку и на припрему елабората нове концепције легата", додала је она.

Тачно пре 490 година, у храму Светог Ђорђа у Доњој Сопотници код Новог Горажда, задужбини херцега Стефана Вукчића Косаче, почела је са радом прва штампарија на просторима данашње БиХ, а друга на Балкану, одмах иза Цетињске, коју је основао Божидар Горажданин, доневши у Доњу Сопотницу машине из Венеције 1519. године, одакле се штампарија 1523. године, под најездом Турака, премешта у Румунски град Трговиште.
После мукотрпне потраге за црквеним књигама, репринт издање обједињено у пет књига завршено је у електронској форми крајем 2007. године, али се због недостатка новца, штампање одлагало. Књиге су почетком ове године угледале светло дана захваљујући Народној библиотеци Србије, која их је штампала о свом трошку, мада има најава да ће се у тај посао накнадно укључити и министарства просвете и културе Србије и Републике Српске.
Ради се о пројекту „Горажданска штампарија”, који је 2003. године започео истраживачко-научни тим Народне библиотеке Србије и Филозофског факултета Источно Сарајево, уз почетну финансијску подршку министарстава просвете и културе Србије и Републике Српске.

Поводом годишњице смрти песника Бранка Миљковића (1934-1961), у нишкој гимназији "Стеван Сремац", чији је ђак био песник, откривена је спомен-плоча, а на споменик испред Народног позоришта положени су венци.
Откривању спомен-плоче присуствовали су поштоваоци Миљковићевог дела, пријатељи и родбина, међу којима је био и Бранков братанац Горан. О песнику је говорио његов колега Матија Бећковић који је с њим друговао у Београду. Председник градске општине Медијана, Драгослав Ћирковић, рекао је да "српски род не сме да заборавља овакве личности".
Бранко је рођен у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

Српска православна црква и верници славе Света три јерарха, празник васељенских хришћанских учитеља, Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, чија су теолошка учења обележила византијску цркву 11. века.
Српска православна црква и верници славе празник васељенских хришћанских учитеља, Света три јерарха.
Три васељенска учитеља, који су својим умом, образовањем и начином проповедања хришћанства превазишли своје савременике и које је Црква сврстала у ред светих, били су тема великих богословских спорова, који су окончани 1084. године установљењем заједничког празника, у време цара Алексија и Комнена.
У јавним богословским расправама једни су уздизали Василија због његове чистоте и храбрости, други Григорија због недостижне висине у богословљу, а трећи Златоустог због чудесне слаткоречивости и јасноће у проповедању хришћанске вере.
Према предању, светитељи су се јавили у сну епископу евхаирском Јовану, прво сваки засебно, а онда заједно, поручивши му да су "једно у бога", да у њима нема ништа противречно и саветујући га да им напише заједничку литургију и одреди заједнички празник.

Ми, свештеници и делегати 27. годишње Скупштине Епархије канадске, сабрани у манастиру Светог Преображења у Милтону, Онтарио, Канада, од 6. до 8. фебруара 2009, на челу са нашим архипастиром Његовим Преосвештенством Г. Георгијем, упућујемо синовске поздраве Његовој Светости Патријарху српском Г. Павлу и свим члановима Светог архијерејског сабора Српске паравославне цркве.
Молећи се за духовну и телесну крепост нашег светог Патријарха, позивамо све архијереје Српске цркве да све разлике у мишљењима решавају саборно, уз присуство Духа Светога, а не естрадно, на начин који даје повода за организоване медијске нападе на Српску православну цркву као последње упориште духовне светлости и наде за српски народ.
У овом светлу гледамо и на решење неких актуелних питања у Цркви данас, пре свега на питање богослужбеног поретка. Тражимо да се постојећа саборска одлука доследно поштује.
Тражимо да се престане и са исхитреним потезима ка екуменизму, ван саборног живота Православне цркве. Још једном понављамо да екуменизам видимо као сведочење наше Православне вере пред другим, неправославним црквама, а не као саживљавање или потчињавање Православне цркве некој другој црквеној деноминацији.
Са згражавањем и негодовањем гледамо на гажење свих правних норми и конвенција којима су српски Косово и Метохија насилно одузети од српског народа и српске државе, и нелегално и нелегитимно проглашена квази-држава Косово. Позивамо српски народ Косова и Метохије - мученике и баштинике најсветијег српског завета - да одоли свим невољама и насиљима, и да за целокупно Српство сведоче право на трајање и опстанак на тим светим просторима – основу Српске цркве и државе.

Торонто/Манастир Милтон
7. фебруара 2009.
На предлог Одбора за поздраве и резолуције 27. годишње скупштине Епархије канадске, Скупштина акламацијом усваја Педставку епархијске скупштине Влади Србије поводом деловања Министарства за дијаспору:
ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Б Е О Г Р А Д
Упућујући вам поздраве са 27. годишње скупштине Српске православне епархије канадске, ми, представници свих парохија које чине тело Српске цркве у Канади – свештеници, председници и делегати црквено-школских општина Епархије – окупљени у Манастиру Светог Преображења у Милтону, Онтарио, на челу са својим архипастиром, Епископом канадским Г. Георгијем, достављамо ову Представку, која се односи на деловање Министарства за дијаспору, усвојену, једногласно, на овом скупу, 7. фебруара 2009. године.
ПРЕДСТАВКА 27. ГОДИШЊЕ СКУПШТИНЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ ПОВОДОМ НАЦРТА ЗАКОНА O ДИЈАСПОРИ И ДЕЛОВАЊА МИНИСТАРСТВА ЗА ДИЈАСПОРУ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Поводом Нацрта закона о дијаспори, достављеног на преко стотину адреса организација и појединаца који чине саставни део овога скупа, а поводом  саопштења за медије министра Срђана Срећковића, датог одмах после завршетка јавне расправе о овом Закону, у име свих верника Српске православне цркве у Канади, изражавамо најоштрије противљење појединим решењима у Нацрту.
Као највише законодавно тело Српске православне цркве у Канади, имамо обавезу да, добронамерно и јасно, укажемо на недопустиве пропусте у предложеном Закону, али и на свеукупно незналачко и некоректно понашање Министарства, од његовог формирања до данас. Напомињемо да смо већи део примедби које се односе на Нацрт закона, на позив Министарства,  преко нашег Епархијског савета, благовремено, упутили. Жао нам је што видимо да се преко наших приговора и апела, и поред тврдње о постојању демократичности процеса, прешло, као да нису изречени, и то већ дан након истека рока за приспеће примедби и сугестија на Нацрт. Tо је видљиво из већ поменуте изјаве надлежног Mинистра.

У Ваљеву пре 120 година
Успомена на српске великане, која као кандило засија над годинама њиховог спомена у Српству, разбија вео заборава. И ове године, лета Господњег 2005, сећамо се годишњице оних српских књижевника које смо у младости читали и заволели; годишњице великог Ваљевца, песника и путописца чика-Љубе Ненадовића (1826-1895-2005) и тужног спомена на српског приповедача и боема Јанка Веселиновића (1862-1905-2005). У памети нам је остало записано да је прошло од земне смрти и једног и другог српског великана много година - незаборава; Чика-Љуба Ненадовић је преминуо пре равно 110 година, а Јанко једну деценију касније од њега и управо ове године истекао је тачно један век од његове преране смрти: у 43. години живота.
Чика Љуба је у старости најрадије обитавао у Ваљеву и Бранковини, а Јанко, рођен у Мачви, учитељевао је у Свилеуви (1881-1883; 1886-1888), па у Коцељеви, Шапцу, да се затим упути у боемски Београд где је живео последњих петнаестак година, до саме смрти. Данашњи читалац њихових дела можда ће се кадгод и запитати: да ли су се, неком приликом, срели и кад је то и где било? Једно писмо из Јанкове преписке које ми је случајно дошло до руку, даје нам потврдан одговор.

Данас се навршава 67 година од усташког покоља више од 2 300 Срба из Дракулића, Шарговца, Мотика и рудника Раковац код Бањалуке. У спомен цркви Светог великомученика Георгија у Дракулићу сутра ће бити света литургија, као знак сећања на убијене Србе, после чега ће код Спомен-костурнице у Дракулићу бити служен парастос невиним српским жртвама усташког покоља.
Павелићеве усташе су 7. фебруара 1942. године у овим бањалучким селима убиле више од 2 300 Срба, укључујући и 551 дете.
Покољ је организовао усташки командант за такозану "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а предводио га је жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, који је после тог злочина постао командант Јасеновачких логора и прозван "фра дијаволо".
У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањалучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану. Злочин су починиле усташе Анте Павелића из такозваног "Тјелесног здруга" уз помоћ бањалучких усташа.