Јуче и данас

Тешко је у мислима призвати некада топли амбијент наших старих храмова чија је унутрашњост данас оплемењена само познатим, често врло оштећеним зидним сликама. С изузетком Пантократоровог храма у Дечанима и неколико других који су били боље судбине, велики споменици средњовековног градитељства од Немањиног времена до краја самосталности сами су већ страдали или проживели тешка времена у којима су најпре ентеријери пустошени. А добро је познато да су ктитори задужбине одмах опремали предметима неопходним за богослужење и даривали их различитим драгоценостима. О томе говоре многобројни извори, од биографија оснивача до њихових даровних исправа, а најпунију слику пружају катастиси који наводе све што је одређеном манастиру припадало.
Довољно је подсетити се једног таквог списка, састављеног уз даровницу из 1375, којом су деспот Тома Прељубовић и његова супруга Марија своју цркву у Водену поклонили манастиру Лаври на Светој Гори. Богати инвентар изненађује бројем скупоцених предмета и рукописа који су у овој светињи сабрани током само неколико година.

Eпискoп хвoстaнски Aтaнaсиje Рaкитa oсвeштao je тeмeљe микрoхидрoeлeктрaнe нa рeци Студeници, кojoм ћe бити пoдмирeнe пoтрeбe мaнaстирскoг кoмплeксa Студeницa.
У сaoпштeњу Министaрствa вeрa сe нaвoди дa je хидрoeлeктрaнa рaдилa дo 1970. гoдинe, дa je сaдa пoчeлa њeнa oбнoвa и дa сe oчeкуje дa
ћe бити зaврсeнa зa 18 мeсeци.
Срeдствa зa изгрaдњу прикупљajу сe oд дoнaциja и дo сaдa глaвни дoнaтoри су Институт зa вoдoприврeду 'Jaрoслaв Чeрни', JПХE 'Ђeрдaп', Министaрствo зa инфрaструктуру, Eлeктрoприврeдa Србиje и други.
Oсвeћeњу су присуствoвaли министaр вeрa Рaдoмир Нaумoв и министaр зa инфрaструктуру Вeлимир Илић.

Пeтoг дaнa штрajкa глaђу влaдикe Филaрeтa, Синoд српскe прaвoслaвнe црквe зaтрaжиo je oд прeдсeдникa и прeмиjeрa Србиje и Црнe Гoрe, aли и глaвнe тужитeљкe Хaшкoг трибунaлa Кaрлe дeл Пoнтe, дa прeдузму свe нeoпхoднe мeрe кaкo би сe прeвaзишлa трeнутнa ситуaциja a eпискoп зaштитиo oд нaсиљa и нeпрaвдe и њeгoв живoт сaчувao.
Исти aпeл упућeн je и рускoм пaтриjaрху Aлeксиjу II и римскoм пaпи Бeнeдикту XVI.
Српски министaр пoлициje Дрaгaн Joчић смaтрa дa je нeoпхoднo дa влaсти у Црнoj Гoри oдмaх дoзвoлe влaдики дa нeoмeтaнo oбaвљa свojу eпискoпску дужнoст. Дaљe истрajaвaњe нa oвoj нeрaзумнoj oдлуци сaмo ћe дoнeти нoвe лoшe пoслeдицe, упoзoриo je Joчић нaвoдeћи дa пoстoje други и eфиикaсниjи нaчини сaрaдњe с Мeђунaрoдним институциjaмa oд зaбрaнe слoбoдe крeтaњa jeднoм свeштeнoм лицу.
Влaдикa Филaрeт штрajкуje глaђу нa грaничнoм прeлaзу Рaнчa измeђу Србиje и Црнe Гoрe збoг зaбрaнe црнoгoрских влaсти дa уђe у ту зeмљу jeр сe њeгoвo имe нaлaзи нa списку oсумњичeних зa пoмaгaњe хaшким бeгунцимa.

С тешком муком су се мимоилазила возила и верници, који су од раног јутра хрлили пут манастира Соколица, на Велику Госпојину, празник посвећен Успењу пресвете Богородице, како би присуствовали јутарњој светој литургији, коју су служили звечански свештеници уз саслужење сестринства манастира Соколица. Овог јутра није била потребна пратња Кфора, али су његови припадници ипак били ту, уз магистрални пут Лепосавић–Приштина, одакле се одваја пут насут туцаником, дужине четири километра, до манастира који је историјски споменик културе првог реда од посебног значаја, из 13. века.
Само су полицајци Срби, из редова косовске полиције, тог јутра заводили ред, усмеравајући аутомобиле, и грађане молили да направе ред, како би сви стигли да се тог дана, 28. августа, помоле Богородици са Христом, која је „пре пет векова долетела из Бањске, стала на дрво и позвала народ да ту подигне цркву”.
Соколица се налази испод самог Соколичког брда, саграђена је у 14. веку, као задужбина зета цара Лазара (из племена Мусића), и налази се у окружењу села настањених Албанцима – Бољетин, Жаже, Дедиње... Манастир је опасан зидом дугим 380 метара и налази се тик уз кулу Иса Бољетинца, албанског косовског јунака о којем Албанци из ових села, али и они дубље с Косова, испредају легенде. Од 1956. Соколица је женски манастир и важно је седиште иконографије и фреско-сликарства.

Секиром на игуманију
Сваки добронамерник и гост на празник Успења пресвете Богородице дочекан је чашицом ракије, кафом и соком. Препричава се догађај од пре неколико дана, када је, док је беснео пожар крај манастира, Албанац из Бољетина секиром насрнуо на мати Макарију.

Бошњачког члана Председништва БиХ Хариса Силајџића нису задовољиле корекције које су направљене у нацрту Уговора између БиХ и Српске православне цркве на које је Свети синод пристао, тако да је током изјашњавања о овом документу остао уздржан. Сагласност на Уговор дали су Небојша Радмановић и Жељко Комшић, док се Силајџић после седнице државног Председништва огласио саопштењем у којем свој поступак образлаже чињеницом да се у уговору са СПЦ није могло позивати на уставне одредбе коришћене приликом прихватања уговора са Ватиканом, односно католичком црквом.
У саопштењу из његовог кабинета напомиње се да је основу за потписивање уговора требало тражити у уставној одредби о „слободи вере и сарадњи државе и невладиних организација”. Још се наглашава да је његов став прихваћен и у канцеларији високог представника. Силајџић се позива на уговор са Ватиканом „заборављајући” да су Исламска верска заједница и бошњачки политички врх пре десет година, приликом папине посете Сарајеву, били против уговора са Светом столицом. Реис Церић је тада, што се држало у тајности, запретио да ће, дође ли до поменутог уговора, „затражити заштиту неких исламских земаља”.

Споменик Десанки Максимовић, чувеној песникињи, свечано ће бити откривен сутра у 12 часова на простору између Цркве светог Марка и ресторана „Мадера”, у средишту Великог ташмајданског парка. У програму, који је припремљен за ову прилику, учествоваће солиста на фрули Бора Дугић, јер је песникиња веома волела звуке овог инструмента, а стихове њених песама говориће глумци и ученици Ваљевске гимназије.
Бронзана скулптура, ауторско дело Светлане Каровић-Деранић, дипломираног академског вајара, још 2002. године освојила је прву награду на конкурсу за ово скулпторско решење и приказује песникињу у зрелом добу у седећем положају.
Према речима Иване Авжнер, заменице секретара за културу, идеја о постављању споменика стара је неколико година.
– После избора скулпторског решења, Секретаријат за културу је у јулу 2004. године расписао конкурс за ливење и постављање овог спомен-обележја, па је после три године ова замисао града коначно и реализована. Тако се главни град коначно одужио ауторки најлепших љубавних, родољубивих и песама за децу – истакла је Авжнерова.

Хрватска полиција почела је истрагу због крађе једног од четири звона која су скинута с православне цркве св. Николаја у Карловцу. Црква је била минирана током рата, а звона су била похрањена у магацину зграде којом управља Градски музеј.
Полиција је саопштила да је крађу 150 килограма тешког звона које се налазило у магацину од 1992. пријавио парох Душко Спасојевић.
У Горњокарловачкој епархији СПЦ известили су о крађи звона, истичући да су звона, кад је црква 1993. године срушена, вероватно по допуштењу градских власти, пренета у једну од напуштених касарни у Карловцу, чије је кључеве поседовао музеј града Карловца.
Пре два месеца то место је посетио и епископ горњокарловачки Герасим и тада су сва звона била на месту, али је у последњих неколико дана поменута касарна била потпуно отворена, па су звона била доступна и за непожељне посетиоце, саопштено је из епархије.

ИНТЕРВЈУ
„Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњoвековној Србији” нова је књига историчарке уметности Данице Поповић, научне саветнице Балканолошког института САНУ у Београду. Истраживањем култа средњoвековних владара светитеља, Даница Поповић у књизи објашњава да је реч о пракси која не само да је одиграла религијску већ и политичку, државотворну и династичку улогу.
Средњи век је, и иначе, област коју ова историчарка уметности проучава и коју је представила у књигама „Српски владарски гробови у средњем веку”, „Приватни живот у српским земљама средњег века” (коауторство са Смиљом Марјановић-Душанић) и „Манастир Куманица на Лиму” (коауторство са Марком Поповићем). У књизи „Под окриљем светости” излаже зашто су у средњoвековној Србији владари проглашавани за свеце и шта је овај обичај значио за државу и династију.
Зашто су средњoвековни српски владари проглашавани за свеце?
Био је то јасан идеолошки, политички и државотворни програм. Уврштење Стефана Немање, оснивача династије, у ред светитеља имало је за циљ да у време формирања самосталне српске државе крајем 12. и почетком 13. века младој држави обезбеди сакралну основу. Национални владар светитељ представљао је темељну институцију, јасну потврду легитимитета власти и припадности породици „изабраних народа”. Та правила је диктирао тадашњи хришћански свет Европе, или тадашњи светски поредак, како бисмо ми то данас рекли. Требало је ударити хришћански темељ српској држави, потврдити да је Србија хришћанска држава која припада византијском културном кругу и тадашњем светском поретку.
Ко је, и зашто, покренуо култ светих владара у Србији?