Јуче и данас

„Владимир Варићак био је права срећна звезда Миланковићевог живота. Ако се у средишту његовог душевног живота налази мајка Јелисавета, у основи интелектуалног успона је његов учитељ, Владимир Варићак, који је дошао као наставник математике у реалку у Осеку”, пише Александар Петровић у најновијој књизи посвећеној животу и делу великог научника „Циклуси и записи: opus solis Милутина Миланковића”, која се ових дана појавила у издању Српске академије наука и уметности.
Подсећајући да је главни јунак одмалена припреман да буде „радан, умерен, стрпљив”, што је започео рано умрли дечаков отац Милан, близак идејама Светозара Милетића, угледајући се на поуке из „Емила” Жан-Жака Русоа, писац надахнутог научно личног животописа подсећа да је „диван стицај околности или промисао” учинио да се будући великан обре у јединој генерацији коју је Владимир Варићак водио до саме матуре.
Учионица без зидова
Сусрет с наставником с докторским звањем, који је у пристиглом средњошколцу препознао математички дар, Милутин Миланковић означава пресудним за свој будући научнички узлет, што искрено исповеда у „Успоменама, доживљајима и сазнањима”:
„Варићак је имао на мене највећи утицај од свих мојих наставника. Он је пронашао у мени моје стварне способности и развио их с пуно љубави и труда...

На данашњи дан пре десет година, у дворцу Рамбује код Париза, почела је мировна конференција о Косову, на којој су учествовали представници власти у Србији и косовских Албанаца, уз присуство међународних званичника.
Конференција, која је трајала 17 дана, завршена је неуспехом, а међународна Контакт група је одлучила да се преговори делегација Владе Србије и косовских Албанаца о решењу косовске кризе наставе 15. марта у Паризу.
Шеф делегације Владе Србије на преговорима о Косову Ратко Марковић изјавио је тада да састанак у Рамбујеу „није дао резултате, јер се није пошло од темеља, већ од крова”.
Он је даље ракао да је састанак у Рамбујеу био састанак на коме се делегације две стране, које је требало да разговарају и постигну споразум, „никада нису састале, да правила за рад састанка никада нису утврђена и да је резултирао у изјави, а не у споразуму, како уобичајено резултирају такви састанци”.
Делегација косовских Албанаца прихватила је у начелу предлог споразума о решењу косовске кризе који је предложила Контакт група.

Црвени крст Србије, чијим посредством су само у протекле две деценије најугроженијим категоријама становништва допремљене стотине хиљада тона хуманитарне помоћи, обележава 133. годишњицу постојања.
Кроз мрежу Црвеног крста Србије, који има око 183 подручних канцеларија у којима је запослено 700 професионалаца и 60.000 волонтера, од почетка деведестих до 2004. године дистрибуирано је 650.000 тона хуманитарне помоћи.
Помоћ је стизала од међународних организација, а 1999. године и 2000. године у Србији је било више од милион корисника помоћи Црвеног крста.
Поред помоћи у несрећама, изазваним природним или људским фактором, спроводе се програми бриге о старима, превенције туберкулозе у одређеним срединама, акције добровољног давања крви и многе друге здравствено превентивне активности.
Примарни циљ - помоћ Србима на Косову и Метохији
Црвени крст Србије је основан 1876. године, на иницијативу војног лекара Владана Ђорђевића, ради збрињавања избеглице које су долазиле у Србију због Херцеговачког устанка, а и данас је примарни циљ те организације да помогне жртвама једног конфликта - Србима на Косову и Метохији.

Умро је у Вршцу, 4. фебруара 1901. године, а сахрањен на Успенском гробљу у Новом Саду.
Споменик је откривен 1939. Рад је вајара Ивана Мештровића. Конципиран је као монументални јавни споменик, лоциран на централном делу Трга слободе у Новом Саду. Посвећен је Светозару Милетићу, значајној политичкој личности српског народа у Хабсбуршкој монархији друге половине XIX века, адвокату, писцу бројних чланака револуционарног духа и републиканских тежњи, градоначелнику Новог Сада у два наврата.
Милетић је приказан у натприродној величини, гологлав, са пелерином и уздигнутом десном руком. Фигура је изливена у бронзи и постављена на четвртасти постамент од сивог гранита. У реализацији је наглашена смирена статичка монументалност, поједностављена стилизација, промишљен став и пројекција у простору, уз запостављање реалистичких детаља да би се добило на јединствености и целовитости утиска.
Споменик је био уклоњен са Трга за време окупације, на иницијативу историчара Васе Стајића враћен је 1944, али на постаменту нижем од оригиналног.

Избор митрополита смољенског и калињинградског Кирила за новог (шеснаестог по реду) патријарха московског и целе Русије никако не може да се назове сензацијом. Мало ко је очекивао другачији расплет после смрти патријарха Алексеја Другог (5. децембра), написао је коментатор московског листа „Независимаја газета”. Победа митрополита Кирила на Помесном сабору РПЦ, одржаном у Москви у уторак, 27. јануара, била је убедљива. Са 508 гласова далеко је превазишао јединог конкурента, митрополита калушког и боровског Климента, којем је поверење указало 169 учесника.
На сам дан избора, на икони „Омекшавање злих срца”, која се налази у московском Преобреженском храму Катедралног сабора, указала се маслинаста роса. Ово је протумачено као веома добар знак.
Нови руски патријарх потиче из свештеничке породице. Родио се 20. новембра 1946. у Лењинграду под именом Владимир Михаилович Гундјаев. Рано се посветио цркви. Још као студент Лењинградске духовне академије учествовао је активно у раду РПЦ. По окончању факултета 1969. и одбране дисертације (1970) наставља рад на академији као професор стипендиста, предавач догматске богословије и помоћник инспектора ЛДА. Исте године је именован за личног секретара митрополита Никодима.

Припремни радови за почетак обнове цркве Свете Тројице у насељу Бјелушине у Мостару потпуно срушене у рату 1992. године, биће завршени у току фебруара када треба да почне обнова светиње која је била украс и симбол града на Неретви.
Према саопштењу Епархије захумско- херцеговачке и приморске, обављена су геодетска и геолошка истраживања, рушевине су рашчишћене и разврстан је камен са порушене цркве који се може искористити.
Владика захумско-херцеговачки Григорије је, како се наводи, истакао да је почетак радова омогућила Влада Републике Српске обезбедивши 700 хиљада конвертибилних марака и да је још око пет милиона сакупљено на донаторској вечери у манастиру Житомислић и у акцији „Обновимо храм, обновимо Мостар” који због финансијске кризе још нису уплаћени.
Донације су стигле, како је рекао, од појединаца који су на овај начин доказали да црква припада Мостару и да Мостар припада једнако свим његовим житељима.
„Обнова мостарског саборног храма Свете Тројице је круна духовне обнове у Херцеговини”, истакао је епископ Григорије и додао да ускоро почиње обнова порушене православне цркве у Благају.

Дело „Историја Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена у издању „Clio” и преводу Томислава Бекића несумњиво је провокативна књига и, према мишљењу многих историчара, тренутак да се у српској историографији сучеле мишљења о погледу на нашу историју новијег времена. Ово је јуче, у сусрету са новинарима у просторијама издавача, рекла Смиља Марјановић Душанић, универзитетски професор и уредница библиотеке „Полис” у којој је ово дело објављено, додавши да се то посебно односи на сагледавање пресека мишљења српских историчара средње генерације и њихово виђење српске прошлости.
О „Историји Србије од 19. до 21. века” Холма Зундхаусена, о којој смо писали и о којој ћемо наредних недеља на нашим страницама објавити ставове наших стручњака, говорио је и историчар Милан Ристовић, напоменувши да је за хвалу што се оваква књига објављује на српском. „Нама је потребан поглед са стране на нашу историју, а Зундхаусеново виђење је и једна врста коректива наших ставова”, рекао је Ристовић, додавши да Зундхаусен добро познаје овај простор, поготову период 19. и 20. века. Без обзира на нека неслагања, дело треба узети за озбиљно, казао је Милан Ристовић, сматрајући да оно показује да нашој историографији недостаје сучељавање са другим мишљењем и да је баш прави повод за то.

Патријарх Кирил, нови поглавар Руске православне цркве, за време свог претходника Алексија Другог, као „шеф дипломатије РПЦ” долазио је у Србију и разговарао са српским државницима, јавно упозоравао на трагичне последице проглашавања независности Косова и Метохије и изражавао солидарност са српским народом и црквом.
Непуне две године пре него што је Приштина једнострано прогласила независност, 30. марта 2006, тадашњи митрополит Кирил је упозорио да би евентуална независност Космета изазвала вишедеценијске негативне последице по Европу и „створила потпуно нову ситуацију” око такозваних непризнатих држава на постсовјетском простору.
Нови патријарх је у више наврата указивао да ће „последице бити трагичне у случају да Косово добије независност”, јер ће на том простору остати потенцијал за непријатељство и мржњу, другим речима конфликт.
Као пример, он је навео је вишедеценијски блискоисточни сукоб, који представља сталну претњу по стабилност у том региону.
Кирил је изразио сагласност са онима „који сматрају да би давање независности КиМ створило и потпуно нову ситуацију око такозваних 'непризнатих држава' на постсовјетском простору”.

Поводом Међународног Дана сећања на жртве холокауста, полагањем венаца и одавањем поште страдалима код Споменика жртвама геноцида у Другом светском рату на Старом сајмишту обележен Међународни Дан сећања на жртве холокауста.
Венце су положили представници Савеза јеврејских општина Србије, Министарства просвете, Скупштине града Београда, амбасадор Израела Артур Кол као и представници Музеја жртава геноцида.
Министар просвете Жарко Обрадовић изјавио је да је "нацистичко зло" уништило милионе жртава и да данас те жртве обавезују да "тековине антифашистичке борбе чувамо, преузимајући на себе одговорност да се никада такво зло не понови".
"Морамо се борити против сваког вида антисемитизма и дискриминације. У Србији градимо такав систем вредности, школства, културе, у коме антифашизам заузима посебно место. Са поносом истичемо да у Србији нема антиемитизма и да се у школама негује сећање на жртве холкауста", рекао је Обрадовић на централној комеморацији на Старом сајмишту.
Обрадовић је рекао да је Србија пружила велики допринос у борби против фашизма и да се никада у историји није двоумила у погледу вредности за које се "вреди борити, па и жртвовати".
Подсетио је да су само у Србији нацисти спроводили своје правило да за једног убијеног немачког војника буде стрељано 100 цивила, а за рањеног 50.

Четрдесет четворо погинулих и више од 200 повређених, међу којима је и 32 деце, биланс је железничке несреће која се догодила у понедељак 23. јануара 2006. године после подне у месту Биоче, недалеко од Подгорице.
Трагедија се догодила када је електромоторни воз, који је саобраћао од Бијелог Поља до Подгорице и Бара, на изласку из тунела у близини места Биоче исклизнуо из шина и сва четири вагона се сурвала у провалију.
Представници невладине организације ''Воз непребола-Биоче 2006'' окупиће се испред зграде Врховног суда Црне Горе, незадовољни односом надлежних државних органа према трагедији и њеним актерима.
Ова организација је у знак обележавања годишњице трагедије на Биочу донирала недостајућу опрему Ургентном центру Клиничког центра Црне Горе - за медицински информациони систем.
"Воз-непребола-Биоче 2006"