Јуче и данас

Више стотина Срба из северне Косовске Митровице, који су на Задушнице обишли гробове својих најмилијих у јужном албанском делу града, затекли су 90 одсто уништених или оскрнављених надгробних обележја.
Срби су Задушнице обележили у пратњи припадника Косовске полицијске службе. Инцидената није било. 
Више Срба који су дошли на гробље рекли су да су приметили да су дворишта оближњих албанских и ромских кућа поплочана деловима са оскрнављених споменика.
Десетак Срба обишло је гробље у Приштини, где, због лоших временских услова, није било организоване посете.
Срби су изашли на гробља у српским срединама у косовском поморављу, Штрпцу, Ораховцу и Великој Хочи.
У јужном делу Косовске Митровице на српском гробљу уништено је више од 500 споменика, док у северном делу града на албанском гробљу нема ниједног оштећеног споменика, а Албанци своје умрле и сада сахрањују на том гробљу.

На више локација у Бијељини излепљени су плакати којима се изражава протест због културе религије, новог предмета који је од другог полугодишта уведен у прве разреде средњих школа у Републици Српској.
Плакат је у црно-белој боји, и на једном његовом делу нацртан је лик Исуса Христа са књигом у руци и натписима „Многи ће доћи у име моје” и „Пазите да вас на преваре”. У другом делу плаката нацртан је Сотона који према двоје деце пружа пехар на којем је исписана реч „смрт”, док у другој руци држи две књиге са натписом „Култура религије” и „Смрт православљу”.
Један од аутора плаката, вероучитељ Васо Поповић, рекао је да се овим плакатима желело да укаже да су у новом наставном предмету у средњим школама у Републици Српској о православљу говори на негативан начин и да се директно напада све што је православно светосавско и српско. „Предавачи овог предмета тврде да је Бога измислио човек, да је Библија бајка, као и да Божије заповести ограничавају човека, што је директан напад на православље са жељом да се код младих убије свест о Богу”, рекао нам је Поповић.

Представници италијанске невладине организације "Ун понте пер" допутовали су Београд са циљем да истраже последице НАТО бомбардовања Србије 1999. и ефекте употребе осиромашеног уранијума на цивилно становништво, јавила је италијанска медијска мрежа АКИ.
Истраживачи ове организације Алесандро ди Мео и Саманта Менђерели допутовали су јуче у Београд где ће разговарати са званичницима Србије, очевицима и људима који су били рањени током бомбардовања. Они ће обићи неколико градова у Србији који су најтеже погођени током бомбардовања пре него што поднесу извештај у седишту организације у Риму.
НАТО је признао да је користио осиромашени уранијум током бомбардовања Србије, а медији у Италији јавили су да је 45 италијанских војника, који су били у саставу КФОР-а на Косову, умрло после бомардовања, а 515 се разболело од неког облика рака.
Ди Мео је рекао мрежи АКИ да се међународна заједница прави глува за овај проблем, јер је коришћење осиромашеног уранијума забрањено међународним конвенцијама.

На свечаној седници Матице српске у Новом Саду, поводом 183. годишњице рада, биће уручена престижна "Змајева награда" за поезију на српском језику за прошлу годину.
После одавања поште члановима Матице српске преминулим између две седнице, о главном добротвору најстарије установе српске културе Сави Текелији и његовом "Текелијануму" говориће доктор Радослав Ераковић.
Матица је основана 16. фебруара 1826. године у Пешти, а први задатак јој је био да обезбеди редовно излажење "Сербског лепотиса", покренутог две године раније.
"Летопис Матице српске" један је од најстаријих књижевних часописа у свету и у континуитету излази од 1824. године. Танак слој тадашње читалачке публике није могао да одржи часопис, а издавачу Константину Каулици прискочили су у помоћ релативно богати Срби из Пеште.
Потписан је уговор о оснивању "Дружества", а за првог председника изабран је адвокат Јован Хаџић. У помоћ су прискочили и покровитељи, Текелија и Јован Нако. Сава Текелија Матици је поклонио зграду, касније названу "Текелијанум", где је најпре било седиште те установе, а касније интернат за српске ђаке.

У Књажевско српском театру обележава се 174. годишњица оснивања најстаријег српског позоришта.
На Дан театра прваку крагујевачког позоришта глумцу Мирку Бабићу биће уручена статуета Јоаким Вујић за изузетан допринос развоју позоришне уметности.
Прстен са ликом Јоакима Вујића припашће позоришном редитељу из Румуније Себастијану Тудору, а биће додељене и годишње награде глумцима за најуспешнија остварења.
После проглашења лауреата, премијерно ће бити изведена представа "Пионири у Инголштату" немачке књижевнице Марилујзе Флајсер коју је режирала Ивана Вујић.
У Галерији Јоаким биће отворена изложба позоришног плаката аутора Бранка Дурсума из Народног позоришта у Сарајеву.
На сцени Јоаким Вујић биће представљен први том сабраних дела Радоја Домановића "Лако перо Радојево".
РТС

Србија слави Дан државности и Дан Војске на велики верски празник Сретење, када је пре 205 година почео Први српски устанак за коначно ослобођење од турског ропства, а истог дана 1835. донет први Устав тадашње српске кнежевине.
Устанак је подигнут у Орашцу код Тополе 15. фебруара 1804. године, а непосредан повод била је "сеча кнезова", односно убиство четворице српских првака у јануару, што је изазвала силно огорчење у народу.
Одлука о подизању устанка донета је на великом народном збору у Орашцу 15. фебруара, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић од Турака назван Карађорђе (Црни).
У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија, али раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни када је портин изасланик из Босне, Бећир-паша у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну.
Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против три и по века турске тираније и власти.
У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.

Дан светог Трифуна, кога славе православни хришћани, и светог Валентина, који је део западне традиције, биће обележени данас истовремено као празници заштитника искрене љубави.
Српска православна црква светог Трифуна слави као великомученика који је пострадао за хришћанску веру, не искључујући његов значај као заштитника брачне љубави и верности које су део хришћанске проповеди. Према хришћанском учењу, брачна љубав је у равни љубави према Богу, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и свети Трифун.
У СПЦ кажу да прослава светог Валентина припада више западном маркетингу него истинској вери и да тај начин славља није баш близак нашој и традицији православних народа, већ неком другом духовном простору. Житија и хришћанско страдање оба светитеља нашли су место у "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића, према коме је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји од мача христоборног римског цара Дакија.
Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна који је "у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија".
Сахрањен је скромно, на сопствени захтев, у селу Кампсади у Фригији, где је рођен.

Требало је да прође 35 година, колико се данас навршава од смрти једног од наших највећих сликара 20. века Петра Лубарде, да би тек сада, стицајем различитих околности, почела да се остварује жеља уметника да његова кућа-атеље, са делима која је поклонио граду, буде доступна јавности.
Члан градске комисије посебно оформљене за оживљавање целокупног пројекта Лубардине куће- легата, конзерватор Мила Поповић-Живанчевић рекла је данас да је управо завршен идејни пројекат, на основу кога ће одмах бити урађен и главни пројекат потпуно руиниране куће. 
После тог посла, повереног Саобраћајном институту ЦИП, одмах би био расписан тендер за извођача радова.
Спољашњи изглед куће остаће аутентичан док комисија разматра и договора се око ентеријера у коме ће бити мањих измена како би он био усклађен и прилагођен условима и потребама које захтева презентација уметничких дела.
Поповић-Живанчевић је напоменула да је током рада на пројекту постигнута пуна сагласност са ЦИП-ом тако што су испоштовани сви услови неопходни како би уметничка дела "живела" у адекватним условима.
"Паралелно радимо на архитектонском пројекту, на припреми материјала за поставку и на припрему елабората нове концепције легата", додала је она.

Тачно пре 490 година, у храму Светог Ђорђа у Доњој Сопотници код Новог Горажда, задужбини херцега Стефана Вукчића Косаче, почела је са радом прва штампарија на просторима данашње БиХ, а друга на Балкану, одмах иза Цетињске, коју је основао Божидар Горажданин, доневши у Доњу Сопотницу машине из Венеције 1519. године, одакле се штампарија 1523. године, под најездом Турака, премешта у Румунски град Трговиште.
После мукотрпне потраге за црквеним књигама, репринт издање обједињено у пет књига завршено је у електронској форми крајем 2007. године, али се због недостатка новца, штампање одлагало. Књиге су почетком ове године угледале светло дана захваљујући Народној библиотеци Србије, која их је штампала о свом трошку, мада има најава да ће се у тај посао накнадно укључити и министарства просвете и културе Србије и Републике Српске.
Ради се о пројекту „Горажданска штампарија”, који је 2003. године започео истраживачко-научни тим Народне библиотеке Србије и Филозофског факултета Источно Сарајево, уз почетну финансијску подршку министарстава просвете и културе Србије и Републике Српске.

Поводом годишњице смрти песника Бранка Миљковића (1934-1961), у нишкој гимназији "Стеван Сремац", чији је ђак био песник, откривена је спомен-плоча, а на споменик испред Народног позоришта положени су венци.
Откривању спомен-плоче присуствовали су поштоваоци Миљковићевог дела, пријатељи и родбина, међу којима је био и Бранков братанац Горан. О песнику је говорио његов колега Матија Бећковић који је с њим друговао у Београду. Председник градске општине Медијана, Драгослав Ћирковић, рекао је да "српски род не сме да заборавља овакве личности".
Бранко је рођен у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.