Јуче и данас

Истакнути српски сликар Петар Добровић, реалист који је волео природу, рођен је 14. јануара 1890. у Печују у Мађарској, а недавно се навршила 121 година од његовог рођења. Тим поводом, разговарали смо са кустосом галерије која носи његово име, Жаном Гвозденовић.
“Ремек-дела Петра Добровића” назив је изложбе која је крајем 2010. године отворена у Галерији легата који носи име овог  уметника. “Изложбом се обележавало 120 година од његовог рођења и конципирана је као годишња поставка тако да обухвата и његов рођендан”, рекла је за наш радио кустос Жана Гвозденовић. Она је истакла да  поставку изложбе чине четири сегмента рада тог уметника: рани период, период Добровићевог хедонизма, портрети и дела из ауторовог развијеног хедонизма, по којем је он најпознатији. „Приказане су и теме пејзажа, посебно маслињака, који су посебан сегмент Добровићевог сликарства, затим портрети његовог брата Дорђа, супруге Олге, Мирослава Крлеже“, прича даље наша саговорница. Она је рекла и да је основна идеја изложбе да се после вишегодишње паузе рада подсетимо шта је се све налази у Добровићевом опусу, и његово дело вратимо у фокус јавности.

У агресији хрватских оружаних снага 1993. године под називом "Масленица" погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје деце до 12 година, а после 18 година ни пред међународним ни пред домаћим судовима нико није процесуиран за злочине над Србима.
Поводом 18 година од агресије Документационо-информациони центар "Веритас" саопштио је да се у тој акцији осам лица и даље воде као нестала, а у збеговима је умрло још 165 углавном старијих људи.
Један од тежих злочина, већ првог дана агресије, десио се на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадници хрватске специјалне полиције, мучки из заседе измасакрирали 22 припадника Српске војске Крајине са подручја Грачаца.
Операцију "Масленица" планирали су и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег председника државе и врховног команданта оружаних снага Хрватске, који су већ тада били или су накнадно унапређени у чинове генерала.

Српска православна црква данас, 20. јануара, прославља Сабор Светог Јована Крститеља. Овај чудесни светитељ прославља се неколико пута годишње, што говори о његовом светом животу и делима, а данашњи празник је једна од најчешћих слава међу Србима.
Сваког дана Православна црква прославља неког светитеља, њихова имена уписана су у црквене календаре, верници их се сећају и на њиховим примерима побожног живота и сами се уче вери. Свети Јован Крститељ је био један од најнеобичнијих светитеља, он је био најближи Господу Исусу Христу а у Светом Писму се каже да је био „највећи од жене рођени“ (Мт.11,11) Шта то значи? Пре свега, само његово рођење је било необично, јер је рођен од старих родитеља, првосвештеника Захарије и старице Јелисавете дугогодишње нероткиње. Јованово рођење је најавио анђео Божији, као и Исусово и као и Господу Исусу Христу име му даје сам Бог преко свог анђела.
Његов живот у пустињи, где је јео мед и корење, где су га животиње чувале и пазиле такође упућује на будући живот који ће провести међу људима. Слушајући реч Божију, Јован поче своју проповед међу људима, говорећи им о покајању које је пут до стицања Царства Небеског. На православним иконама Свети Јован је и представљен управо са написом у руци „Покајте се, јер је близу Царство Небеско.

Српска православна црква 19. јануара прославља празник Богојављење, један од најстарих и најважнијих хришћанских празника. То је дан када је Исус Христос крштен у реци Јордан, а тај важан чин без кога се не може постати хришћанин, обавио је Св. Јован Крститељ. Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са Пресветом Богородицом Маријом и Јосифом, и радећи зарађивао за живот. Истовремено, Јован, син првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, боравио је у пустињи хранећи се биљем и дивљим медом, молећи се Богу и учећи се трпљењу и смирењу. У свему је био послушан Богу, па је послушавши његове речи кренуо у народ говорећи оне чувене речи: „Покајте се, приближило се Царство Небеско!“
Многи су у његовој поруци чули заправо Божије речи и покајавши се дошли на реку Јордан да се крсте и тако постали хришћани. Свети Јован им је тада говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање а он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос!“ Његове се речи и обистинише јер једнога дана дође Господ Исус Христос на реку Јордан да га Јован крсти. Иако је то очекивао Јован се збуни пред својим Господом те му рече: „Ти треба мене да крстиш а Ти долазиш к мени.“ Али ипак послуша Исуса Христа и крсти га у реци Јордан.

Академик Србољуб Живановић већ деценијама је заокупљен Јасеновачким системом концентрационих логора. Овај водећи светски антрополог, који живи у Лондону, био је члан тима који је по завршетку Другог светског рата истраживао масовне гробнице и пребројавао јасеновачке жртве.
Готово да никада и није престао да се интересује за геноцид који се догодио Србима, Јеврејима и Ромима. О томе је недавно говорио и на Међународној конференцији у Санкт Петебургу, која се бавила темом православног и католичког дијалога после Јасеновца.
Сазнања до којих је дошао о улози католичких свештеника, часних сестара, крижара и католика уопште о сатирању Срба, Јевреје и Рома у систему хрватских концентрационих логора, веома су драгоцена јер бацају ново светло на страдање великог броја људи. Познато је да је НДХ, одмах по оснивању 1941. године, за званичну доктрину прогласила да трећину Срба треба побити, трећину покатоличити, а трећину протерати.
У хрватским градовима и селима вршена су мучења, пљачкања, клања и силовања. Жртве су и живе бацане у јаме безданице, раке и дубоке вирове река. Злочин је организовала држава Хрватска са својом војском, полицијом и разноврсним католичким организацијама.
- Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве прво животињски мучио - тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући делове тела, па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљем у лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем нерођене деце из утробе мајки и на друге свирепе начине - наглашава Србољуб Живановић.

Веслија Кларка „мучила” је дилема да ли да баци на Србију до тада непознате разорне бомбе - са или без најаве, док је Герхарда Шредера интересовало како напредује кампања дезинформација, записао је у свом дневнику Блеров саветник за медије Алистер Кембел.
Стратег медијског рата против Србије, саветник британског премијера Тонија Блера, објавио је дневнике у којима објашњава позадину читавог низа догађаја који су пратили бомбардовање Србије 1999. године, а чије је изводе пренео британски „Гардијан":
Петак, 2. април - Још увек сам био јако уморан и од исцрпљености сам почео да осећам трнце у ногама. Губили смо пропагандни рат против Срба. Тони Блер је звао раније и желео је да се ствари јако убрзају. Разговарао је са Билом Клинтоном о малодушности војне стратегије. Он је разговарао са Маргарет Тачер прошле ноћи и она је била згрожена чињеницом да су војни команданти и амбасадори држава чланица НАТО (међу собом) расправљали о метама. Желео је да упути поруку да појачавамо нападе. Рекао сам му да смо то већ урадили.
Уторак, 6. април - Породични одмор у Француској - Десничарски настројени коментатори су вриштали на сав глас и сложили смо се да пробамо да убедимо Тачерку и Чарлса Пауела (њеног бившег саветника за спољну политику) да кажу да им није право што левичари воде рат, али да би требали да подрже оно што радимо. НАТО би могао да посрне, али смо били одлучни да ставимо комуникације под контролу и обезбедимо да престонице буду концентрисаније око ствари које говоре и раде.

Јулијанска Нова година (најчешће код Срба: Српска Нова година, а код осталих Стара Нова година или Православна Нова година) је празник који се слави 14. јануара по грегоријанском календару сваке године. Тог датума је 1. јануар по Јулијанском календару.
Иако није званична Нова година, она се радо слави у балканским земљама као што су Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина (Република Српска), Македонија, православни делови Хрватске...
Такође се слави у Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији, Грузији...
Занимљиво је и то да традиција обeлежавања Јулијанске Нове године постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској (као Алтер Силвестер), као и у неким деловима Галске заједнице у Шкотској (Единбуршки 'Ам Ботхан').
Прослава Нове године 1. јануара датира из 153. године пре нове ере. Било је то скоро пет и по векова пошто је други краљ Рима Нума Понтилиус календару додао месеце јануар и фебруар.
Римљани су осећали потребу да тачно рачунају време и стално су радили на усавршавању календара, што је успело Јулију Цезару, 46. године пре нове ере. Овај календар, познат као јулијански, рачунао је време према кретању сунца и као први дан у години узео је 1. јануар.
Како се овакав начин рачунања времена показао бољим од лунарног, убрзо је прихваћен у целом Римском царству, а као један од лепих новогодишњих обичаја установљено је поклањање ораха, урми, смокава и округлих колача.

У Историјском музеју Србије отворена је изложба "Сава Текелија - велики српски добротвор", посвећена једном од најугледнијих и најобразованијих Срба у Угарској тог времена, који је сву покретну и непокретну имовину завештао свом народу. Изложба је повод да се подсетимо Саве Текелије.
Сава Текелија је био арпадски велепоседник. Од Срба у Угарској Текелија је први добио докторат  права на Пештанском универзитету, 1786. године. У историји се памти као један од највећих српских добротвора. У месту Арад, у коме је живео, помагао је школовање сиротиње, старе и немоћне и финансирао богословску школу, Препарандију. Оснивање „Текелијанума“ у Будимпешти, где је финансирао школовање младих, надарених Срба из свих крајева у којима је био настањен наш национ, круна је његовог доброчинства. После отварања, од 1838. године добротвор је управљао „Текелијанумом“, а према опоруци, после његове смрти руковођење је преузела „Матица српска“. Она је све до 1864. деловала у Пешти и била смештена у „Текелијануму“. Када је „Матица“ преместила седиште у Нови Сад, према опоруци оснивача, старање о задужбини преузела је Српска православна црквена општина.
Крајем јуна 1907. године. почела је изградња импозантне нове зграде „Текелијанума“, с најамним стамбеним крилом. Током 114 година постојања,  у њему је више од четири стотине Срба стекло диплому на филозофском, правном, политехничком, медицинском и ликовном факултету, пештанског универзитета.

У претходних неколико месеци појавиле су се три изузетно значајне књиге академика Василија Крестића. То су, пре свега – „Мемоари Тодора Стефановића Виловског (1881–1916)”, у издању „Прометеја” из Новог Сада, затим „Историја Срба у Хрватској и Славонији (1848–1914)”, издавач Завод за уџбенике, Београд, и „Досије о генези геноцида над Србима у НДХ” (Прометеј, Нови Сад).
Тодор Стефановић Виловски је познато име наше књижевности, историографије, новинарства и политике. Заједно са Стеваном Ћурчићем покренуо је и уређивао илустровани месечни лист „Србадија” (1875–1877). Био је власник и уредник илустрованог књижевнопоучног месечника „Српска зора” (1876–1877). Имао је значајну улогу у српском омладинском покрету. Више година узастопно, од 1875. до 1881, био је председник студентског друштва „Зора” у Бечу, а 1879. изабран је за посланика и секретара Српског народно-црквеног сабора у Сремским Карловцима. За време устанка у Босни и Херцеговини залагао се да Србија и Црна Гора зарате с Турском и извојују ослобођење. Написао је занимљиве, чињеницама богате „Моје успомене”, које захватају време од 1867. до 1881. Оне, без сумње, истиче Крестић, спадају у ред боље написаних српских мемоара са сјајним портретима многих добро знаних и мање познатих савременика.

Књижевница Исидора Бјелица објавила је нову књигу „Санта Марија“, 100 година после смрти великог српског песника Лазе Костића. У овом делу она открива тајне његовог спаљеног дневника и исписује узбудљиву романсирану „хронику догађаја“ о песниковој несрећној љубави према Ленки Дунђерској, љубави која је изнедрила једну од најлепших песама у српској књижевности.
"Делом „Санта Марија“, сам желела да скинем вео мистерије са љубавног живота чувеног српског песника", рекла је за наш радио Исидора Бјелица.
Кроз књигу тајни „трилера са епифанијама“, што баца потпуно ново светло на легендарну љубав најзначајнијег српског романтичара и богате и несрећне Ленке, кроз свет мртвих и живих, читаоце воде књижевни класици, од Винавера и Тесле, до Раше Ливаде, Павића и Оље Ивањицки. Књижевница то потврђује речима да је сакупљање грађе за овај роман био дуг архивски посао, у коме су јој, поред мужа, који каже "воли да копа по архивама", помогли многи пријатељи, српски интелектуалци, који су такође сумњали да у погледу те љубави, или љубавног троугла Лазе Костића, мора да постоји нека велика тајна. "У књизи "Санта Марија" до детаља сам описала како сам до ког податка дошла и како сам разоткрила велику тајну после 100 година".