Јулијанска Нова година (најчешће код Срба: Српска Нова година, а код осталих Стара Нова година или Православна Нова година) је празник који се слави 14. јануара по грегоријанском календару сваке године. Тог датума је 1. јануар по Јулијанском календару.
Иако није званична Нова година, она се радо слави у балканским земљама као што су Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина (Република Српска), Македонија, православни делови Хрватске...
Такође се слави у Русији, Белорусији, Украјини, Јерменији, Молдавији, Грузији...
Занимљиво је и то да традиција обeлежавања Јулијанске Нове године постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској (као Алтер Силвестер), као и у неким деловима Галске заједнице у Шкотској (Единбуршки 'Ам Ботхан').
Прослава Нове године 1. јануара датира из 153. године пре нове ере. Било је то скоро пет и по векова пошто је други краљ Рима Нума Понтилиус календару додао месеце јануар и фебруар.
Римљани су осећали потребу да тачно рачунају време и стално су радили на усавршавању календара, што је успело Јулију Цезару, 46. године пре нове ере. Овај календар, познат као јулијански, рачунао је време према кретању сунца и као први дан у години узео је 1. јануар.
Како се овакав начин рачунања времена показао бољим од лунарног, убрзо је прихваћен у целом Римском царству, а као један од лепих новогодишњих обичаја установљено је поклањање ораха, урми, смокава и округлих колача.
Данас цео свет званично прославља испраћај старе године 31. децембра и дочекује соларну Нову годину, која пада 1. јануара. Разлика је само у дану када се дочекује, јер за цркве које употребљавају стари јулијански календар 1. јануар пада 14. (по грегоријанском).
Постоји веровање да се тог дана не треба свађати како нас током целе наредне године не би „терао баксуз“. Такође се, из истог разлога, верује да се треба чувати превара.
Првог јануара по јулијанском, односно 14. по грегоријанском, или новом, слави се и Мали Божић, празник посвећен Обрезању Господњем. Овај празник је установљен у знак на обрезање Богомладенца којем је, као и сва јеврејска деца, био подвргнут осмог дана по рођењу. По обрезању, Јосиф и Марија дали су му, послушавши заповеди анђела пре његовог рођења, име Исус, што на јеврејском значи Спаситељ. Име Христос потиче из грчког језика и значи помазани или освећени.
Код Срба постоји много обичаја везаних за овај празник. У већини крајева на овај дан понављају се неки обреди и радње својствени празновању Христовог рођења.
Обичај у Херцеговини, као и у још неким крајевима, јесте да се тог дана спаљују остаци бадњака, а понегде у кућу, у рану зору, долази положајник, баш као и за Божић. Обичај је у Војводини да се 1. јануара на раскршћима пале ватре. Верује се да светлост и ватра доносе радост и чисте од грехова.
Задржао се и обичај ломљења посебног обредног хлеба који се зове василица. То је хлеб сличан чесници у који се стављају зрневље житарица, пасуља, бундеве, пасуља, бобице дрена, за здравље. Као и у чесницу, тако се и у василицу ставља метални новчић, као симбол богатства, среће и напретка. Сличан обичај постоји и код Грка код којих се у поноћ, 31. децембра, служи васиполита, или Василијева торта. Парче ове торте, у којој се налази новчић, прво се посвећује Светом Василију, а затим дијели члановима породице.
Обредни хљеб који се мијеси за Православну нову годину зове се василица, јер се тог дана слави и Свети Василије Велики. Ово је крсна слава многих породица и еснафа. Празник Светог Василија Великог је слава Првог београдског певачког друштва, основаног 1853. године.
Свети Василије био је један од од најобразованијих отаца хришћанске цркве. Пошто је деценију и по у Атини учио филозофију, реторику, астрологију и друге науке, одлучио је да у 30. години живота постане хришћанин. У следећих двадесет година написао је велики број богословских, канонских и апологетских дјела, као и службу која је по њему названа литургија Светог Василија Великог и служи се десет пута у години. Први пут, служба се служи 1. јануара по јулијанском календару, на дан када се у 50. години живота, 379. године упокојио Василије Велики, који је читаву деценију био епископ Кесарије у Кападокији.
ЖЕНСКИ БОЖИЋ
У неким крајевима 1. јануар по јулијанском, односно 14. по грегоријанском календару празнује се и као „женски Божић“, а посвећен је неудатим девојкама које на тај дан гатају да ли ће се удати у години која долази. Пошто целу ноћ нису спавале, већ чекале, испраћале стару и чекале Нову годину, пре него што сване 1. јануар, девојке би се пеле на таван и са њега бацале своју обућу. Веровало се да ће се, ако су врхови опанака били окренути од куће, девојка удати и отићи у правцу у коме се обућа окренула при паду.
Међу Српкињама на Косову владало је уверење да ће у години која долази бити испрошена ако на Мали Божић преноћи у туђој кући.
За Нову годину се у неким деловима бивше Југославије спрема колач у који се ставља новчић. Колач се при обреду врти и свако узима свој део, а коме падне новчић томе ће наводно нова година бити нарочито срећна.
РТРС
Ауторска права Радио Оаза 2026